Vojislav Kostunica odneo je u Brisel spisak. To je neukusno, ali nije problem. Problem je ko mu je i kako taj spisak pravio

Piše: Milos Vasic/ Vreme

“Legalisticki” ispravna ili ne, jedna tuzna analogija namece se sama po sebi: nekako slicno ovom najnovijem potezu naseg premijera Kostunice izgledale su i pripreme za cuveni Milosevicev referendum o “kulturnoj autonomiji” Srba u Hrvatskoj. “Srbi svi i svuda”, kako se onda govorilo. Srbi ili Crnogorci, svejedno; vazno je da glasaju tamo gde nemaju prebivaliste i tamo gde ne placaju poreze, a sve radi “drzavnog razloga” koji se – ovako ili onako – svodi na Veliku Srbiju.

Ova prica ima dva ugla. Jedan je principijelan; drugi je besprincipijelan.

Naime, jedan strucnjak za ustavno pravo trebalo bi da vodi racuna o nekim osnovnim principima moderne parlamentarne demokratije. Na primer, da nema oporezivanja bez predstavljenosti; i obrnuto – da se ne moze placati porez jednoj drzavi, a glasati u drugoj. O prebivalistu i da ne govorimo… To sto u nekim drzavama i “dijaspora” moze da glasa, samo po sebi je moralni i politicki skandal. Dopunska sramota je sistematsko mesanje politicke kategorije kakva je drzavljanstvo sa etnickom kategorijom kakva je nacionalna pripadnost, a to se radi svako malo. I tu smo vec dosli do besprincipijelnosti.

Dakle, Vojislav Kostunica uprtio je i odneo u Brisel podatak o 264.802 drzavljanina Crne Gore koji imaju prebivaliste u Srbiji, a za koje pretpostavlja da ce hteti da glasaju na referendumu o nezavisnosti Crne Gore. Zasto cak u Brisel, a ne na Cetinje, koje bi bilo logicno mesto? Mogu se zamisliti dva razloga: Kostunica ocekuje da ce ti ljudi glasati protiv nezavisnosti; Kostunica zna da se na ideju nezavisnosti Crne Gore u Evropi i medju velikim silama ne gleda sa odobravanjem. Zasto bi vecina crnogorskih drzavljana sa prebivalistem u Srbiji glasala protiv nezavisnosti Crne Gore? Mozda zato sto se na popisu stanovnistva 2002. od 7,5 miliona stanovnika Srbije svega njih 69.000 izjasnilo kao Crnogorci? Mozda. A onda su pocele racunice i prebrojavanja. Srpska narodna stranka iz Crne Gore izracunala je da – kad se sve to sada sabere i oduzme – ispada da “drzavljana Crne Gore srpske nacionalnosti ima oko 380.000, dok Crnogoraca, sa sve onima u Srbiji ima 336.718”, pa je prema tome krava nasa. Nekako su izracunali i da od 193.000 drzavljana Crne Gore koji zive u Srbiji, njih 180.000 su Srbi… (Prema “Danasu” od 20. juna). To bas nekako ne stima sa Kostunicinim podacima; ali ljudi su, dogovorice se.

Politicka namera iza ovih racunica i spiskova, dakle, jasna je. Tu uveliko uz gusle terciraju i Vasojevici i svi ostali.

Sa legalisticke tacke gledista, medjutim, postavlja se jedno mnogo zanimljivije pitanje: kako je Kostunica dosao do spiska od tih 264.805 lica? Da li je to samo brojka – ili pravi spisak sa imenima i licnim podacima, kako se to ovih dana u stampi tumaci? Vest iz Brisela glasila je: “Kostunica je rekao da je komesaru Renu predao spisak gradjana Crne Gore koji zive u Srbiji, navodeci da je to zvanican dokument, koji utvrdjuje da prakticno skoro polovina drzavljana Crne Gore zivi u Srbiji, ako se imaju na umu svi gradjani Crne Gore. “A to stvari cini jos mnogo slozenijim i to se mora imati u vidu. Jer svako ima pravo da glasa, a to se odnosi i na drzavljane Crne Gore koji zive u Srbiji”, rekao je Kostunica” (Beta, 16. jun 2005). Spisak je jedno, a statisticki podatak, brojka, nesto je drugo.

Knjige drzavljana Crne Gore drzi Republika Crna Gora. Evidenciju stanovnika po prebivalistu drzi MUP Srbije, ali ta je evidencija sluzbena tajna. Podatke iz popisa stanovnistva drzi Republicki zavod za statistiku, ali ti su podaci po zakonu anonimni. Statistika daje samo brojeve, procente, trendove itd. Ne secamo se da je bilo javnog poziva crnogorskim drzavljanima sa prebivalistem u Srbiji da se prijave za glasanje na referendumu o nezavisnosti Crne Gore, iako su se neki, kao Dragan Jocic, ministar unutrasnjih poslova Republike Srbije, prijavili sami. Broj crnogorskih drzavljana sa prebivalistem na teritoriji Srbije moguce je izracunati na razne nacine, ali njihova imena nije moguce dobiti bez krsenja zakona. Rodoljub Sabic, poverenik za dostupnost informacija od javnog znacaja, kaze za “Vreme” da statisticki podatak nije tesko dobiti: “Najverovatnije po metodologiji jedinstvenog maticnog broja gradjana (JMBG), ukrsteno sa evidencijama MUP-a i podacima iz popisa stanovnistva. Sve dok je rec o pukoj brojci, to nije sporno. Ali, ako se na taj nacin prave spiskovi, to je protivzakonito.”

Zasto je onda Vojislav Kostunica nosio taj podatak u Brisel, umesto da ga je samo dao objaviti kao cinjenicu manje-vise nespornu? Ima tu jos jedno pitanje: ko ce i kako praviti biracke spiskove crnogorskih drzavljana koji imaju prebivaliste u Srbiji za glasanje na referendumu o nezavisnosti Crne Gore? Crnogorske vlasti, kako njihovo zakonodavstvo nalaze, ako budu htele, a cini se da nece. Blagota Mitric, sudija suda drzavne zajednice, kaze da je ta odluka u nadleznosti tog suda. Sta ako Crna Gora odbije mogucnost da njeni drzavljani bez prebivalista u Republici glasaju na referendumu? Hoce li nam se ponoviti krajiski referendum? Ako se ponovi, neko ce morati da napravi biracki spisak. Kako, ako Crna Gora nece, a sva je prilika da nece? Hoce li MUP Srbije?

Ili, jos bolje – zasto uopste praviti biracki spisak? Najlakse ce biti da glasa ko hoce, pa cemo imati kontrareferendum u Srbiji, a na temu nezavisnosti Crne Gore.