Vladu Srbije poslednjih meseci sve cesce potresaju afere. Iako ona ulaze veliki trud da ih amortizuje, pre svega njihovim ignorisanjem, kumulativni efekat afera je ipak sve ocigledniji

Piše: Zarko Korac/Nezavisne Novine

Vladu Srbije poslednjih meseci sve cesce potresaju afere. Iako ona ulaze veliki trud da ih amortizuje, pre svega njihovim ignorisanjem, kumulativni efekat afera je ipak sve ocigledniji.

Poslednjih nedelja svedoci smo tri od njih: prva je finansijska afera Labus – Erikson; druga je afera vezana za neovlascenu dozvolu ministra prosvete i sporta Vuksanovica da se u jednoj osnovnoj skoli u Beogradu primeni neautorizovana medicinska metoda, bez saglasnosti djaka i roditelja, i konacno, najnovija afera se moze oznaciti kao afera Dinkic – dnevni list “Kurir”.

Ona je svakako zanimljiva iz vise razloga, ali najvise zato jer se preko nje moze vrlo jasno da vidi priroda odnosa danasnje vlasti u Srbiji prema medijskim slobodama, ali i njeno shvatanje same prirode vlasti. Vratimo se zato malo u proslost.

Bivsu vladu Zorana Zivkovica jedan broj medija u Srbiji sistematski je napadao kao korupcionasku. Iako je bilo ocito da se radi o politickoj kampanji koja u osnovi nije bila utemeljena na cinjenicama, ona je najvise doprinela raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora decembra 2003. godine. Ta kampanja bila je vezana za jedan manji broj medija, pre svega dva tabloida i jednu televizijsku stanicu.U tome je posebnu ulogu odigrala vanparlamentarna stranka G17 plus. Osnova njene kritike vlade bila je prica o korupciji. Ona je uzgred, koristeci odluku Ustavnog suda Srbije o tome ko je “vlasnik” poslanickog mandata, postala bez izbora parlamentarna. Naime, njoj je prislo nekoliko poslanika, kako su sami izjavili “zbog njihovog politickog programa i postenja”. Tako je ova stranka na prici o korupciji usla u nas politicki zivot. Utoliko je interesantnije kako ona sada reaguje kada je suocena sa istom “medicinom” koju je ona servirala drugima.

Reakcije jednog od lidera G17 plus i ministra finansija Dinkica su veoma zanimljive. Njegov omiljeni list “Kurir” (list u kome je on lansirao vecinu svojih napada na bivsu vladu), poceo je da objavljuje “materijal iz vojne i civilne obavestajne sluzbe” u kome se iznose teske optuzbe o njegovoj koruptivnosti i zloupotrebi polozaja. Njemu u pomoc odmah priskacu institucije drzave. I pre nego sto je izasao prvi od ovih tekstova, oglasava se direktor BIA Bulatovic, izjavom da je u pitanju falsifikat. Isto izjavljuje i ministar vojni Davinic. Konacno, Sluzba za informisanje Vlade u svom saopstenju neuvijeno preti i poziva tuzilastvo da reaguje. Svi u glas tvrde da su zloupotrebljene institucije drzave, objavljivanjem “falsifikata”. Imamo takoreci harmoniju reakcija u odbrani ministra Dinkica.

A samo dve nedelje pre toga, isti taj list, na isti nacin, jos bezobzirnije napada Cedomira Jovanovica, bivseg potpredsednika Demokratske stranke, objavljivanjem navodnog “stenograma iz BIA”, u kome se iznose “dokazi” o njegovoj vezi sa organizovanim kriminalom. Tada ne reaguje drzava. Direktor BIA, odnosno drzavne bezbednosti, ne demantuje javno da je u pitanju falsifikat. Vlada ne nudi tuzilastvu istragu. Svi cute i uzivaju. Kako i ne bi, kada je u pitanju njihov zestoki kriticar. List “Kurir” im lepo pomaze da jos malo ostanu na vlasti, diskreditujuci njihovog politickog protivnika. I sta je onda zapravo pouka ove price?

Neko bi rekao po Bibliji, da svako strada od maca koga se latio. Drugi, citirajuci narodnu izreku, da se pada u jamu koju sami kopamo. Treci, da je G17 plus samo potvrdio Frojdovu tezu o nesvesnom – optuzbe o korupciji su bile samo projekcije vlastitog shvatanja vlasti.

Bez obzira za koje tumacenje se opredelimo, jedna cinjenica je nedvosmislena. Ovo je drastican primer beskrupuloznosti u shvatanju vlasti. Gotovo sva sredstva su dozvoljena u osvajanju i odrzavanju vlasti. Pa se tako koriscenje istog sredstva u tome razlicito tumaci. Onda kada nam koristi, legalno je. Onda kada nam odmaze, nelegalno je. Samo ovakvo shvatanje dozvoljenog i nedozvoljenog ima i svoje ime.

Ispitujuci razvoj moralnosti kod dece, veliki svajcarski psiholog Pijaze utvrdio je da se ono krece od heteronomnog ka autonomnom, da bi zavrsilo sa skupom opstih principa koji cine sadrzaj morala. Tumaceci ovo slobodnije, mozemo reci da je ponasanje koje ne pociva na opctem principu, izvorna definicija amoralnosti, odnosno odsustva morala. Samo, nazalost, bojim se da je to vec prilicno ocigledno vecini gradjana Srbije.