Bio je to savrsen dijalog, dostojan nove srpske sapunice. Junaci naseg doba su se pogledali u oci, kako bi jedan drugome rekli sve najgore, a sudiji istinu

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/ Politika

Bio je to savrsen dijalog, dostojan nove srpske sapunice. Junaci naseg doba su se pogledali u oci, kako bi jedan drugome rekli sve najgore, a sudiji istinu. Suocili su se Vladimir Popovic i Milorad Ulemek. Prvi je nekada sve znao ali nista nije ucinio. Od nekadasnje svemoci mu nista osim bogatstva i straha nije ostalo. Drugi je mozda nesto mogao, ali nista nije znao. Sila kojom je raspolagao pokretala se na tudji mozak. Obojica su stekli nadimke, taman one koje su silno zeleli. Jedan je Beba, drugi Legija, a u opskurnim biografijama mogao bi se naci jos po neki. Bar dodatna imena ne fale smesnim srpskim junacima.

U bliskoj proslosti oni su na zastrasujuci nacin podelili tudju moc. Popovic je do neukusa rabio svoje napadno prijateljstvo sa pokojnim DJindjicem, neumorno bacajuci otpatke po uspomenama. Ulemek nije morao nista da krije, jer se vec procuo po svom uzasnom zanatu. Bivsi podoficir u legiji stranaca je ovde stekao velikog prijatelja, Milosevica licno, koji mu je ucinio cast da dodje u Kulu. I to sa citavom dvorskom pratnjom. Tada je vozd blagosiljao svoje pretorijance i dao im bozanski oprost za svaku dotadasnju i buducu misiju eskadrona smrti.

Kula ce sve do 12. marta 2003. biti javno zmijsko gnezdo, izvor straha od sile koju niko ne kontrolise. Ta grupa opasnih maskiranih gradjana hoce samo onu vlast koju ce lako drzati u neprijatnom znojavom zagrljaju. Srbija je bila na pragu da postane praznoglava JSO drzava. I jedan njen lider ponovo odlazi u Kulu, ali ovaj put ne kao vozd, ne kao Bog. On moli taj uzorni patriotski kruzok da se vise ne masa oruzja, bar kad je vlast u pitanju.

Pred sudom se dvojac suocio sa svojim krivim ogledalom. Legija je (pogresno) razumeo da ce moc uvek biti rasporedjena tamo gde se prostire i njegovo priprosto poimanje sile. Popovic je (pogresno) projektovao svoje samoljublje i ideju o presudnom uticaju na bilo koga. Mozda je verovao da ce svuda sebi pribaviti bar jednog vaznog prijatelja. Ili da ce taj jedan uspeti da prezivi sve budalastine koje su seizi pocinili u njegovo ime.

To je i sustina sudskog suocavanja i grubog vredjanja u njemu: da bi se dokazala tvrdoglava verodostojnost glupih zabluda. Zato je pred nama tmurna slika vaznih dana proslosti: kako to nasilnik i narcis razumeju istoriju i svoje ucesce u njoj! Zasto su uvereni da su sve uradili dobro, ali ih niko ne razume. Takvi pretorijanci i takvi prijatelji nisu se mogli preziveti. Zato DJindjic nije preziveo, jer je verovao u lagodan sticaj okolnosti i blagonaklono potcenjivao prizore maloumne ugladjenosti u svom okruzenju.

Ali, zasto je vlast uporno proizvodila nepouzdane izvrsioce neprijatnih, ali neizbeznih radnji? Jedna grupa ljudi se uvek krece tamo gde je vlast. Ne moze ih oterati ni motka, ni dim iz mrsne pacavre, ni tamjan. Ni beli luk ni glogov kolac. Sta god da se dogodi ili menja, oni se nadju sa svojim neizbeznim uslugama, spremni na sva savijanja kicme i sije, samo da budu zapazeni. I vlast nema izlaza, jer nema izbora. Uzima materijal koji se nasao pri ruci. Recikliran jeste, ali se jos moze sastaviti.

Pogledajte samo fotose sa raznih prijema: ista grupa ljudi se motala oko Slobe i Mire, pa zatim oko DJindjica. Malo su udebljali nekima su sakoi i izlazne haljine otesnjale i okracale, pucaju dugmad, steznici i prsluci, ali se oni i te kako drze u tome. Veseli su, nazdravljaju domacinu, i unose mu se u milo lice. Bilo ih je medju hiljadu i kod Tadica kad je slavio useljenje na Andricev venac. Bilo bi ih i medju pedeset, da je trebalo, naravno.

To je taj sindrom „vinskih musica”, kako je Ernesto Sabato definisao odnos izmedju svite i svetine. No, ako rezimi ne stignu da se otresu neumornih nasrtljivaca, bar su mogli da preseku veze sa podzemljem. Osim ako ih to podrucje „iz srca tame” nije fasciniralo. U petooktobarskoj revoluciji, mnoge barabe su promenile dresove. Od Slobinih batinasa i ubica njegovih bivsih prijatelja, nastali su romanticni junaci prevrata.

Eto, onog dana i one kriticne noci, mogli su da pucaju i pobiju pola Beograda. Da ga ociste kao kineski crveni odredi Tjenamen i da se familija ponovo vozi Titovim „mercedesom”, uz ovacije, glagole, stare cipele i kamenice. Ali, oni su bili „uz narod”, iz sasvim jednostavnog razloga: iz straha za svoje pretorijanske tikve. Jer, izvesno je da bi ih toga dana izgubili, samo da se u poslednjem casu nisu otrgli se od ludog vodje.

Daleko od javne scene nasilja, srpski kumovi su imali moc koju niko jos nije uspeo da pojmi. Ta vrsta neospornog uticaja na zivot i smrt Srbije, nije moguca bez vlasti, i ta sorta parazitskog jedinjenja nije narusena.

Drzava se bojala svojih slabosti, tranzicione rovitosti i korupcije koju nije mogla, niti jos moze da sagleda. Zato je u „mekoj verziji makijavelizma”, pod DJindjicem, probala sa neposrednom, lakom edukacijom. Na primer, da se preko uglednih deputata (Ceda, Beba, Vesic) utice na savest i postenje razudjenog srpskog podzemlja („aman bre ljudi, nema smisla!”). To je inace bila zavodljiva misija, koja je davala savrsen alibi za svaki kontakt sa onostranim svetom. Dakle, nema nikakve pogodbe, samo ih prevaspitavamo.

No, moc novca je izgleda uzasna. Mnogi su andragoski kontakti prerasli u nezna prijateljstva. Praznoglavi provincijski razbojnici dicili su se kabinetskim burazerima. Neki od njih ulazili su u vladu u kratkim gacama, ili hlacama, kako hocete. Nova klasa rasla je pod rukom vlasti, umesto da se pocupa kao palamida.

Ko je koga tu kontrolisao? Naravno, mafija je uzela neuke i nezasite sluzbenike na svoj kazan i pozelela da ima sve, taman kad je razumela da je rezim vezao sebi ruke njihovim omcama. Pobuna JSO je bila glupa ideja, koja je ipak pokazala veliki, opravdani strah vlasti. I to od mracne sile koju je sama ocuvala na svojoj izdasnoj infuziji.

Danasnja vlast nosi u svojim opozicionim uspomenama teret podrske toj pobuni. Kostunica je lepo rekao da ljudi strajkuju sa alatom sa kojim obavljaju svoju delatnost. A sada se javio i bivsi nacelnik DB, Goran Petrovic, koji je otkrio imena dvojice pisaca saopstenja podrske pobuni komande zandarmerije. To su navodno ucinili Dragoljub Micunovic i Nebojsa Covic.

Tako nasa istorija vaznih i neunistivih karijera, apsurda i sramnih epizoda dobija nove tomove. „Politika je kurva”, kazu ljudi koji poznaju najstarije zanate, a sa tom definicijom se rado slagao i Nikola Pasic. Ali nije valjda bas toliko bestidna kako se nama prikazuje! Afere ciji odjeci stizu do javnosti poslednjih sedmica, mozda su samo deo ledenog brega. Vlada se rado bavi svojom cednoscu i neumorna je u glagoljivoj borbi protiv korupcije. Ipak, jos nema uverljivih odgovora povodom skandala neprijatnog mirisa koje se pomaljaju iz vlasti. Iskusenja su velika, ali su neophodna i suocavanja. Moc neizbezno regrutuje nove lopove, a oni traze sebi slicne.

Nasa bliza proslost je obelezena ratovima, zlocinima i skandalima. Duh nasilja oseca se na svakom koraku, omladina se uci da je mnogo lakse oteti nego stvoriti. Beba se mozda vec vratio u Bec, a Legija radi iz zatvora. Njegova drugarica je osnovala agenciju za „zastitu ljudi i objekata”. Firma ima simbolicno ime: „Lupus”.

Lupus in fabula? Pa, mozda je i o tome rec.

Secate li se onog plakata, gde gadni vuk pokazuje svoje naostrene zube i crvene oci. Na glavi nosi beretku jarke boje. Na plakatu pise: “Terorizam je bolest – pozovite doktora!” I takav doktor u belom patriotskom kombiju, vozi svoje sticenike na Frusku Goru.