Prema podacima kojima ASTRA raspolaze, a koji su dobijeni putem SOS telefona, od 68 zrtava koje su registrovane u prosloj godini, njih 38 je maloletno

Piše: Aleksandra Jovanovic/Beta

Ne cini li nam se zastrasujucom cinjenica da se u 21. veku suocavamo sa problemima za koje smo mislili da su davno prevazidjeni? Jedan od tih problema je i trgovina ljudima, i to je nazalost, nasa realnost. Koliko god da nam je tesko da u to poverujemo, tu, medju nama, zive ljudi koji nemaju svoju slobodu, koji nemaju kontrolu nad svojim zivotom i cije su sudbine u rukama drugih. Sta je to sto karakterise Srbiju kada je rec o trgovini ljudima?

Izvestaj UNICEF-a “Trgovina ljudskim bicima u jugoistocnoj Evropi”, izmedju ostalog, razmatra i situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Zakljucak ovog izvestaja je da je trgovina ljudima u opadanju, odnosno da je manji broj identifikovanih zrtava nego u ranijem periodu, a u njemu se iznose i podaci Ministrastva unutrasnjih poslova Srbije da u nasoj zemlji ne postoji trgovina decom. Ono sto je problematicno u vezi sa ovim izvestajem je to da se podaci iz njega odnose na period do aprila 2004. godine. S obzirom da je od tada proslo godinu dana, situacija se promenila, tako da su ovi podaci na odredjeni nacin zastareli. Jedan od razloga lezi i u cinjenici da se trgovci ljudima lako prilagodjavaju novonastalim situacijama, da brzo menjaju nacine svoga delovanja, pa se i trendovi menjaju. Tako na primer, odmah posle operacije “Sablja” zaista dolazi do naglog pada broja zrtava. Medjutim, taj pad je bio samo privremen, i on je u direktnoj vezi sa hapsenjima ali i reorganizacijom ovog vida organizovanog kriminala, odnosno njegovim “premestanjem” u privatne stanove. Broj zrtava trgovine ljudima, nakon ovog perioda, se ponovo povecava.

S druge strane ne moze se prihvatiti ni konstatacija da trgovina decom ne postoji u Srbiji. Prema podacima kojima ASTRA raspolaze, a koji su dobijeni putem SOS telefona, od 68 zrtava koje su registrovane u prosloj godini, njih 38 je maloletno. Prema istim podacima, u 2004. godini su, po prvi put, identikovana i dva decaka zrtve trgovine ljudima. Kada se pazljivije analizira proslogodisnja statistika jos jedna cinjenica upada u oci, a to je da je u prethodnoj od ukupnog broja identifikovanih zrtava cak 56 odsto maloletno. Ranijih godina procenat maloletnih osoba medju identifikovanim zrtvama kretao se oko 10 odsto.

Jedan od trendova koji se pojavio tokom prosle godine je i porast broja zrtava koje su vrbovane putem Interneta. Ovim mladja populacija postaje rizicnija grupa, kada je trgovina ljudima u pitanju, s obzirom na cinjenicu da je njima ovaj vid komunikacije i najblizi. Medju rizicnijim grupama nalaze se jos i osobe sa invaliditetom, osobe sa laksim mentalnim poteskocama, deca sa ulice i deca iz domova.

Ono sto uvek izaziva interesovanje javnosti jeste pitanje koliko zapravo ima zrtava trgovine ljudima. Tacnog odgovora na ovo pitanje nazalost nema, a i procene broja zrtava su razlicite. Neke grube procene ukazuju da godisnje izmedju 700.000 i dva miliona ljudi postanu zrtve ovog vida kriminala. Razlog nemogucnosti procene broja zrtava lezi u cinjenici da je trgovina ljudima jedan vid organizovanog kriminala, i broj zrtava ostaje “tamna brojka”. Sledece pitanje koje mozemo postaviti jeste i sa koliko je potrebno pomnoziti broj identifikovanih zrtava da bismo dosli do nekog blizeg, realnijeg broja stvarnih zrtava. I ovde se javljaju neslaganja, te se procene razlikuju i krecu se u rasponu od 4 do 10 puta, sto znaci da se procenjuje da tek izmedju 10 i 25 odsto zrtava biva identifikovano.

Medjutim, cini se da je od svega ovoga ipak daleko vaznija ljudska strana price, odnosno, potrebno je da se zapitamo koji su to problemi sa kojima se suocavaju zrtve. Trgovina ljudima je jedan od najekstremnijih oblika krsenja ljudskih prava. Iako se najcesce govori o seksualnoj eksploataciji, ona je samo jedan od mogucih vidova iskoristavanja ljudi, jer zrtve se mogu eksploatisati i u cilju prisilnog rada, navodjenja na prosjacenje i druge oblike kriminalnih aktivnosti, laznog usvojenja, trgovine ljudskim organima, prisilnih brakova.

Zrtve prezivljavaju tesko psiho-fizicko nasilje koje moze trajati godinama. Stid, strah, krivica, odbacivanje od strane porodice i prijatelja, stereotipi, predrasude, osudjivanja okoline su samo neki od problema sa kojima se suocavaju zrtve i koji njihovu surovu realnost cine jos tezom i nepodnosljivijom.

Sta je potrebno i moguce uciniti da pomognemo ljudima i da se trgovina ljudima suzbije? Rec je o kompleksnom problemu koji se ne moze resiti preko noci i koji zahteva dublju analizu. Skrenucu paznju na dva pitanja koja su vazna, a koja se izmedju ostalog nalaze i u zakljucku UNICEF-ovog izvestaja. Rec je o prevenciji i reintegraciji. S jedne strane potrebno je raditi na podizanju svesti javnosti o problemu, obezbedjivnju kvalitetnih informacija, direktno raditi sa mladim ljudima, ukazivati na moguce opasnosti i potencijalna resenja – uciniti problem sto vidljivijim. Kvalitetna, dobra i pravovremena informacija je najbolja prevencija. S druge strane, potrebno je razvijati programe reintegracije, a to podrazumeva uciniti sve da se olaksa povratak zrtava u drustvo i “normalan zivot”. Obezbedjivanje medicinske, pravne i psiholoske pomoci samo je pocetak ovog procesa. Ono cemu treba teziti jeste da se zrtve aktivno ukljuce u drustveni zivot, osnazene, edukovane i sposobne da upravljaju svojom sudbinom.

Jedna od presudnih stvari u suzbijanju trgovine ljudima je i brzina kojom se deluje. S obzirom na pomenutu lakocu adaptacije trgovaca ljudima kljucno je da se brzo reaguje. Brza akcija svih nas koji smo ukljuceni u suzbijanje trgovine ljudima je jedini nacin da u ovome i pobedimo.

Aleksandra Jovanovic (Nevladina organizacija ASTRA)
BETA