Kad se covek malo osvrne (bez gneva), ispada da je Srbija prosle nedelje oplemenjena dvema vaznim stvarima ili pojavama, a obe se nekako ticu premijerske stranke

Piše: Teofil Pancic/Vreme

Budi apostol
Ako zelis.
Budi andjeo
Ako mozes.
Budi bog
Ako te hoce.

Budi bog s nama, ako te nece… Ovo poslednje je stih-appendix gorepotpisanog kolumniste, a prethodni, upadljivo talentovaniji stihovi delo su Nebojse Bakareca, vaznog coveka Demokratske stranke Srbije, u slobodno vreme pesnika, viteza i coveka koji, po vlastitom priznanju, “rukama grli zene” (docim ostali u tu svrhu valjda koriste neke druge ekstremitete).

Kad se covek malo osvrne (bez gneva), ispada da je Srbija prosle nedelje oplemenjena dvema vaznim stvarima ili pojavama, a obe se nekako ticu premijerske stranke. Jedna je svakako uslovno pozitivna Studija o izvodljivosti, a druga je bizarni medijski coming out narecenog Nebojse Bakareca – i do sada, mada diskretnije, sklonog ekscentricnim ispadima, tako atipicnim za kadar njegove nirvanisticke stranke sivkastih i bezlicnih aparatcika koje cete eventualno zapamtiti tek nakon sto sezdeset sedmog susreta, a i to jedino pod uslovom da su vam bliski rodjaci, recimo otac, brat ili svastika – izveden u vidu foto-sesna iliti performansa za premijerov omiljeni nedeljnik “Evropa”. Uh, mogu da zamislim Kostunicin nemi, okamenjujuci sok kad je, sve hitajuci ka Najdrazem Uvodniku, ugledao vaistinu ekstreman prizor svog nagog i nauljenog saradnika Nebojse B. kako vitla nekakvom sabljurinom – navodno replikom maca Robina Huda – i sepuri se svojim raskosnim tatuom od dvadeset i jedne zvezdice (“sto je jak misticni broj”), a joste i na manjim fotkama pozira u nekakvim viteskim odezdama, bas kao da je malocas pobegao sa snimanja neke masovne scene u Robinu Hudu, ili u Kosovskom boju, sasvim svejedno (mada mi je i neumrli Komandant Mark, trorogih mi sesira, sumnjiv po tom pitanju). Ako, naime, nije utekao iz filmske hudnice, ne smem ni da pomislim odakle je… Mislim, utekao. A onda, Bogo moj, jos i ta njegova poezija, inace ne bas premijerno, a verovatno ni po poslednji put prosuta pred pucanstvo kao biseri pred… znate vec koga! Kada sam se prvi put suocio sa tim elitnim proizvodima brizljivo negovane “pravoslavne duhovnosti” jednog od gospodara nasih sudbina, doziveo sam, priznajem, neku vrstu prosvetljenja: napokon sam i osetio i razumeo sta su tacno prozivljavali zatocenici vogonskih svemirskih brodova iz urnebesnog Adamsovog Vodica kroz galaksiju za autostopere: prgavi i sadisticki Vogoni imali su, naime, uvrnut obicaj da putnike namernike sirom svemira muce tako sto bi ih vezali i onda im satima recitovali svoju poeziju, inace provereno najbezvezniju u celom kosmosu. Ili su bar oni tako mislili…

Sasvim ozbiljno, ove razgaljujuce Bakarceve detonacije, “duhovne” koliko i “fizicke”, nov su i neoboriv dokaz u prilog mom starom uverenju da u nasoj “politickoj klasi” (niposto samo u Bakarcevoj stranci, ma koliko ova bila nepresusan Izvor Talenata) uporno obitava i lepo prosperira jedan broj likova koji nekako uporno “nisu stvarni” – ako znate na sta mislim – dakle, nikako da se zapate u trodimenzionalnoj realnosti, da istupe iz zavicajnog zanra. Stono bi rekao Harms, “sve fini ljudi, ali nikako da se ukorene”. Prostije kazato, svi oni postojano deluju nekako animirano, bilo da su u pitanju nacrtani likovi, ili da vise naginju primenjenom lutkarskom pozoristu. Tokom devedesetih scenom su dominirali “ruralni”, toboz “narodski rudimentarni” (a zapravo plod umetnicke fikcije, kad vam kazem!) i drazesno arhaicni likovi, u skladu s duhom poretka i epohe; otuda smo svi bili navikli da, recimo, famozni muzicko-skupstinski duet Bidza & Raka posmatramo kao neku vrstu raspevanih maskota – ili punjenih lutana koji piste na dugme! – te, upravo stereotipno “slobisticke” Srbije devedesetih, one kojoj noga vise nije u opancima, ama glava bogami jeste. I eto prividnog paradoksa: bas zato sto su bili tako napadno deficitarni sa stvarnoscu, B & R su bili idealno simbolicno otelotvorenje jedne epohe, kako to nijedan “stvaran” politicar (cak ni Milosevic) nije mogao da bude. A to sto su, iako tvrdim da “ne postoje”, ti likovi nedavno dobili lokalne izbore, to bas nista ne znaci: ni Terminator “ne postoji”, pa je ipak vazeci guverner Kalifornije, sa svim pripadajucim ovlascenjima.

Upravo je ova neizdrzivo visoka koncentracija autenticno animiranih, u stvarnosti ovog vremena logicki neodrzivih likova u srpskoj politici zasluzna – uz, dakako, nepresusnu kreativnost samog umetnika – sto su Coraxove karikature svih ovih godina ne samo “vece” nego i “stvarnije” od toboznje stvarnosti, i sto mnogi od ljudi koji su odlucivali ili jos odlucuju o sudbini ove zemlje ne stanuju na svojim prijavljenim adresama nego medju koricama njegovih albuma. Ili, pogledajmo recentnu aferu sa “zabranjenom” epizodom satiricnog lutkarskog TV serijala “Nikad izvini” (www.nikadizvini.com): poigravajuci se varljivom granicom izmedju predstave i realnosti, autor sjajno “preseljava” svoje likove u epicentar krvavog Magbeta, ogoljavajuci tako njihove prave uloge u “stvarnosti”. Bas zato su svi bili tako zagrajali na toboznji artisticki “neukus” – zasvrbelo ih, pa se cesu. Ono, doduse, poeta Bakarec je i u ovom zanru sporedan lik ali, Boze moj, neko mora i tamo da unosi i iznosi tacne. E, jos samo da ga nauce da usput i ne recituje, i bice sve OK…