Jovanovic je jos u prolece 2003. postao politicki simbol nastrane simbioze. Dakle, one spone koja u neprirodnom jedinstvu drzi jako podzemlje i rovitu drzavu

Piše: Ljubodrag Stojadinovic/Politika

Nema kraja uspomenama Cedomira Jovanovica. Taj covek koji je bio najpozeljniji mladozenja, najuporniji setac i “cuvar vatre”, vec se uzdizao, posrtao i padao. Pa ipak ne odustaje, jer to ne bi bilo u skladu sa njegovom prirodom. Srbiji se mozda zuri, ali ona jos nema snage za siloviti sprint. Vecno mladi Ceda je pravo lice neostvarive hitnje. Gde to idemo, ako vec nismo u stanju da uteknemo od proslosti?

Ne moze se zaboraviti, Ceda je bio simbol onog silnog studentskog pokreta od pre devet godina. Na velikom transparentu je pisalo „Beograd je svet”. Jovanovic je bio na celu kolone, a tadasnji studenti su za krevetsku koaliciju Milosevic-Markovic bili “sacica neprijateljskih placenika”.

Evo je, ide “sacica”! Tako je najavljivana mocna studentska kolona. Ceda je zeleo da ode kod Slobe, da mu licno kaze sta akademski pokret znaci, pa da ga upozna sa izbornom kradjom ako ovome zena to jos nije rekla. Sloba nije stigao da se bakce sa studentarijom. A onda je studentski lider otisao kod vodeceg generala Perisica. Ovaj ga je primio, i obecao mu da vojska nece na studente. Navodno ce u svim politickim ludostima ostati normalna.

Ipak je Jovanovic video Slobu. I to one noci kad su posustalog gospodara ujedinjeni hapsili njegovi protivnici i prijatelji. Bila je to savrseno apsurdna nocna koalicija. Nije se znalo ko komanduje, ko se boji, a ko je pijan. Svi su bili od svega pomalo. Cedomir vise nije harizmaticni student dramaturgije, sklon da se potuce oko liderskog mobilnog cuda. Sada ima telefon u svakom dzepu. Sada je on u vlasti koja je odlucna da lisi slobode palog predsednika drzave. On ulazi u vilu “Mir”, koja vec uveliko podseca na utvrdjenu balkansku krcmu.

To je “Insajder”, u kome Jovanovic ima ulogu svedoka koji i ne mora svega da se seti. Ali, on se dobro seca. Za razliku od Vladimira Popovica, koji se poziva na visoko prijateljstvo kao dokaz – i smesno sepurenje bez pokrica pride – Cedomir nudi fakte. Ima mnogo dokumenata koji potvrdjuju ono sto govori. Na primer, lelujavi politicki ples Vojislava Kostunice te noci. Tada se uzdize mit o jalovoj varijanti legalizma i postovanju ustava po meri jednog coveka. Upravo onoga koji se u konfuznoj akciji privodjenja sprema za put prema hladnom severu.

Ostatak price o vili “Mir” dostojan je najgore latinoamericke serije. Kao pred vaznu smrt ili pateticni rasplet, tamo se peva, prkosi, place pije i puca. Glavni junak moli studenta u usponu da se zalozi za njega, gospodareva cerka uzima pravdu u svoje ruke, otvara vatru i promasuje. Jedan komicni vojvoda koji je sabirao puske po Srbiji kako bi branio svog heroja place pored kapije. Crvene beretke, bez svojih oznaka i lica (nose fantomke), iskupljuju se hapseci onoga ko ih je blagosiljao. One postoje samo da bi sve to sprecile.

Na ovom mestu je logicno okoncano svedocenje novog, i cini se romanticnijeg insajdera. Za razliku od Popovica koji je avetao po salonima i negovao svoju napadnu bliskost “sa Zoranom”, Cedomir je zaista bio u akcijama. Izgleda da ga niko nije tukao po usima da se grabi za tako rizicnu slavu. Decko je isao sam, uveren da je to njegova uloga.

Ali, ovo je ipak Srbija! Pored nasminkanog svedocenja i ugodnih ilustracija o najduzim nocima srpske istorije, ovde postoji i Veliki brat. I te kako zivi magija prisluskivanja i pracenja, duh najuzornijeg srpskog spijuna Alekse Zunjica. Svaki ubogi Srbin, koji je uvrteo sebi u pamet da nekome nesto znaci, uveren je da ga snimaju, pa stalno trebi bubice. Razne sluzbe su mu za petama, najmanje dve. Tako su u prvom otvaranju dosijea, mnogi protivnici bivseg rezima, a posebno oni od 6. oktobra 2000. bili uvereni da im je neki tajni agent stalno disao za sijom. Silno su ponizeni kad su im arhivari rekli da oni nemaju svoj dosije. Nikada ga nisu ni imali.

A ipak je Veliki brat morao da prati Jovanovica. Taj se covek silovito drzao svoje dinamike, grabeci slavu, moc i havarije. Njegova energija je bila neizmerna, i on ju je rasipao, praveci ponesto i rasturajuci jos vise. Tako se posle atentata na premijera, njegov javni uticaj rasprsio u tri pravca: gubio je moc tamo gde je vlast, osvajao je simpatije svuda gde se vodila bitka sa vetrenjacama. I bio centar sumnji kad god se govorilo o “prljavim kontaktima”.

Tako je Jovanovic, jos u prolece 2003. postao politicki simbol nastrane simbioze. Dakle, one spone koja u neprirodnom jedinstvu drzi jako podzemlje i rovitu drzavu. Tada se tvrdilo da je Ceda dobijao rasne konje na poklon, posecivao kumove iz zemunske mafije. Brckao se u njihovim bazenima. Vodio zenu „drzavnog neprijatelja br. 1”, to jest gospodina Legije u zatvorsku posetu istom gospodinu. Jovanovic je to negirao, ili potvrdjivao samo kao pokusaj da objasni svoju spasilacku misiju. Spasavao je drzavu, naravno.

Ali, pre desetak dana jedan dnevni list je poceo da objavljuje transkripte tajnih razgovora. Neki Ceda razgovara sa Dusanom Spasojevicem. Ceda je u tome predmet emotivnog ushicenja. Zamislite, “Cedice, ljubavi”! U oskudnom razbojnickom zargonu, pokojni Duca na taj nacin izrazava svoju ovlasnu naklonost.

Da li je to Cedomir Jovanovic, isti onaj koji je izbegao histericnu pistoljsku vatru “prve srpske cerke”. Po brojevima telefona reklo bi se da jeste.

Ako “Insajder” amnestira sve sto moze i pravi ambijent za „romanticnog heroja„ iz vile “Mir”, dakle coveka koji je sve video brze i bolje od drugih, onda su mu transkripti vodenicni kamen oko vrata. No, u politici nista nije onako kako izgleda. Niti ce ikada biti.

Zaista smo zeljni istine, ali smo zatrpani sumnjama. Niko da nam kaze odakle dolaze najvece misterije i ko ih saopstava samo onda kada one nekoga bacaju u blato i prasinu?

Kad god slusamo necije tajne, mora da nas podidje slatka jeza pri pomisli na nase. Sta bi bilo da nas slusaju kad govorimo budalastine, uvereni da ih ne delimo sa Orvelom. Ali, u domacem iskustvu sa skandalima, ne moze se zapostaviti car politicke igre. Po protivnicima se bije teskim maljem. Ma kako istina bila sveta, u pozadini svega naslucuje se mracna snaga bezobzirnih politickih obracuna. Za Kostunicu je general Tomic bio heroj koji se pametno borio protiv spijuna. U “Sablji” on je bacen na samo dno.

Za vlast DS, general Obradovic je bio junak “Sablje”. Danas je taj covek u zatvoru, pod teskom optuzbom da je mucenjem iznudjivao priznanja. U Jocicevoj policiji pogubili su se dosijei za neke uzorne razbojnike iz zemunske mafije. I oni su se osilili, uvereni da im niko nista ne moze.

Pred nama se iz ranih zapustenih sepeta prosipa prljavo i ubudjalo rublje, kako bi se na krst ili bilo sta raskrilio omrznuti politicki protivnik. Interesne klike paze na svoje sticenike koji ne izlaze iz centra tame politickog i realnog podzemlja. Dakle, istinu ipak znamo, potrebno je samo da ona bude drugacija. Ovde, u Srbiji, caruju nasilje, otimacina i davno steceno pravo jaceg. Da bi insajder svedocio o tome sta nije zaboravio, prate ga cetvorica zastitnika njegovog tela.

Sta je sa drugima koji govore a niko ih ne cuva? Oni koji su zaista svoji i govore slobodno, placaju samo tudje cuvare. A za sebe ih niposto ne zele, cak i kad bi mogli.