Spoznaja da se srpsko drustvo, kao u crtanom filmu, ubrzano vraca unazad i da smo 2005. blizi onom Milosevicevom duhovnom spolovilu nego sto smo bili pre desetak godina, dokazuje se na najstrasniji nacin svaki dan

Piše: Petar Lukovic

Jednog junskog prepodneva 1977. godine, pamtim s razlogom, prvu jutarnju kavu, espreso s hladnim mlekom, pio sam u basti kafane “Sumatovac”, zurio u plavo, suncem okupano nebo i sebe uhvatio kako donosim odluku da tog popodneva odem u London. Sex Pistols objavili su singl God Save The Queen, The Stranglers su se upravo hvalili debi albumom, The Clash su tih dana imali koncert… sasvim dovoljno razloga da bez frke organizujem weekend na Ostrvu; u Ljubljanskoj banci uzeo sam traveller”s cekove i nesto funti; u prvoj ekspozituri JAT-a kupio avionsku kartu; poneo crveni pasos u kojem nije bilo viza – iste nam, da podsetim mladje stanovnistvo danasnje Srbije, nikad nisu ni trebale, vecina vlasnika SFRJ-putovnice nije ni znala cemu sluze vize… javio roditeljima da idem u Englesku i jedino sto su me pitali – secam se – jeste kad se vracam.

Iz memorije secanja (kako bi to, je li, nadahnuto rekla Svetlana Ceca Raznatovic) ovu sam epizodu izvukao kao jedini moguci odgovor na danasnje naucno-fantasticno pitanje kakvu Srbiju zamisljam, ako uopste nesto zamisljam; biti slobodan da, kad ti padne na pamet, odes u London ili Pariz ili Amesterdam, da od svoje plate sebi to mozes da priustis, da se ne jebavas stojeci 96 sati u redovima ispred svake ambasade cijim ces cinovnicima strpljivo morati da objasnjavas razloge zbog cega bas hoces u London, da dokazes da po Trafalgar skveru neces likvidirati Bosnjake kao sto su to cinili srpski nacionalni heroji tipa Mladica ili Karadzica ili pukovnika Beare, da obecas da ces se pristojno ponasati jer ti Engleska nije Republika Srpska ili Kosovo i da se na Ostrvu hladnjacama prevozi sladoled a ne lesevi.

Ali, kako je ovo The Serbia u kojoj ratne zlocince celivaju premijer & patrijarh, kako je ovo zemlja u kojoj su ministri Velimir Ilic & Dragan Jocic – koji bi po najblazim plemenskim kriterijumima Nove Gvineje bili odavno hospitalizovani ili pojedeni, kako je ovo zemlja u kojoj iznova slusamo potresni argument da Haski Tribunal, recimo, nije formiran po samoupravnim propisima Pravnog fakulteta u Beogradu, kako je ovo zemlja u kojoj po fakultetima Crkva organizuje tribine o “vaskoliko odvratnoj Evropi”, kako je ovo zemlja u kojoj radikali sa zardjalim kasikama imaju najveci broj glasaca… koji *urac imam da zamisljam kad mi je sve izmisljeno!

Izmedju pomenute Srbije i, recimo, mene – kao u nekim brakovima gde se partneri ne podnose, ali zive u istom stanu – problem je nastao onog casa kad se SFRJ-Srbija koju pamtim iz vizure onog junskog dana u “Sumatovcu”, odjednom zaljubila u Milosevicevo duhovno spolovilo, pocela da povraca i smrdi, preko noci zaboravila na svaku od bozjih zapovesti i zapocela rat, ruseci, paleci i ubijajuci sve oko sebe, oblikujuci svest na principima rakije i noza, toboz u odbrani nekih nacionalnih interesa koji su se, videli smo, efikasno a posebice masovno branili u Srebrenici, Karadzicevim konc-logorima, do temelja oslobodjenom Vukovaru ili trogodisnjim granatiranjem Sarajeva.

Kad ovih dana, nakon svega, desetak godina posle ex-yu-ratova, cujem podatak da se jedva pedesetak odsto ispitanika “kao kroz maglu” seca da se “nesto desavalo” oko Sarajeva (eufemizam za bombardovanje) i da je sve manje onih koji pamte nekakve ratne zlocine – a da ne govorim da ogroman broj onih koji nesto pamti istovremeno ne veruje da su se zlocini stvarno desili… onda je razmisljanje o normalnoj Srbiji jednako kvadraturi kruga, na ivici teoretske sanse da vas usred mog rodnog Kraljeva udari meteorit optocen dijamantima!

Spoznaja da se srpsko drustvo – kao u crtanom filmu – ubrzano vraca unazad i da smo 2005. blizi onom Milosevicevom duhovnom spolovilu nego sto smo bili pre desetak godina, dokazuje se na najstrasniji nacin svaki dan; sudjenje ubicama Zorana DJindjica odavno se pretvorilo u sudjenje samom DJindjicu i njegovim saradnicima; medijski linc Cedomira Jovanovica – nezapamcen u istoriji pisane reci, bilo gde i bilo kad – ilustruje danasnju Srbiju na njen najprimitivniji nacin, ocigledno omiljen medju nepisimenim stanovnistvom koje sricanje slova smatra vrhunskom intelektualnom vestinom. Uostalom, kad pazljivije pogledate citaoce tih “Kurira”, “Nacionala”, “Tabloida” ili ostalih toaletoida, lako cete ustanoviti genetski kod niskog cela, smanjene uracunljivosti, micanje usana i podvlacenja prstom tokom Operacije “citanja”, visokog obrazovanja koje pocinje i zavrsava dubokom sumnjom u navodnu cinjenicu da je Zemlja okrugla… U istoj toj glavi sve su vrste strahova pomesanih s mrznjom: strah od pokojnog Pape, od katolika, Islama, budizma, strah od crnaca (koje je lako prebiti u mraku kad su nevidljivo crni), strah od Evrope, strah od trzisne privrede u kojoj, zamislite, mora da se radi… novokomponovana mrznja prema Bosnjacima i istorijski utemeljena spram Hrvata koji su svi, je li, ustase; mrznja prema onima koji znaju strane jezike i slusaju Alkaline Trio a ne, npr, DJ Krmka; mrznja pojedinacno i kolektivno, ksenofobija, nacionalna paranoja koja nas uverava da smo najpametniji, najveci, najmudriji i da nas je priroda, pravoslavni prijatelj, podarila najvecim penisima na Planeti!

Ako se vec usudim da nesto zamislim – jeste da vise ne budem okruzen bradatim svestenicima s krstovima od tri metra u rukama, u svakoj od mogucih situacija, od otvaranja bolnice preko diplomatskih prijema do obelezavanja cetnickih slava; da vise ne citam o popovima koji u pauzi dijaloga sa Srpskim Bogom guze maloletne decake, jer pravoslavni ponos negde moraju da gurnu!

Usudim se da zamislim zemlju u kojoj se danas pomahnitali ljudi nece baviti politikom 24 casa; usudim se da pomislim da London jos uvek postoji i da ovih dana ima isto tako sjajnih ploca kao 1977; usudim se da pomislim da na kioscima vise nema tabloida i da je novinarstvo, jebi ga, neka pristojna profesija; usudim se da zamislim televizijske emisije u kojima se nece pojavljivati mentalno obolelili likovi iz Miloseviceve ere; usudim se da pomislim da bas sve nije izgubljeno – ali me pojava Velimira Ilica vraca u realnost, reci Vojislava Kostunice me potpuno bude, lik Dragana Jocica me konacno trezni.

To, da se ne zajebavamo, jeste Srbija! Pa sad zamisljajmo koliko hocemo!

PS. Tokom nekoliko sati rada na ovom tekstu, muzicku podrsku davali su mi: Garbage, Alkaline Trio, The Unisex, Interpol, Madrugada, Tegan & Sara, The National i The Bravery.

Preuzeto sa: www.zamislisrbiju.org