Umesto politicke korektnosti i prihvatanja istorijske cinjenice da se Crna Gora sprema za referendum o nezavisnosti, Vojislav Kostunica njeno osamostaljenje vidi gotovo identicno kao Milosevic slovenacke zahteve za osamostaljenjem

Piše: Zarko Korac /Nezavisne Novine

U Beogradu su sa svom odgovarajucom pompom, predstavnici Srbije i Crne Gore i Havijer Solana, visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku, potpisali Sporazum o izmeni Ustavne povelje. Time je, kako su mediji izvestili, resena krupna kriza, koja je ugrozavala funkcionisanje zajednicke drzave.

Neko cinican bi rekao da je pomenuti dogovor jedinstven po tome sto je postignut dogovor da se ne postuje ranije postignuti dogovor! To naravno niko nije primetio iz jednostavnog razloga, sto niko nema iluzija o tome kako uopste funkcionise zajednicka drzava. Stoga je ovo potpisivanje bilo samo jos jedno sankcionisanje rdjave stvarnosti, zvane pomalo eufemisticki, zajednicka drzava.

Analiticari su odmah krenuli sa analizama ko je sta dobio i ko je ovde prosao bolje, DJukanovic ili Kostunica.Te analize zapravo vrlo su jednostavne, sporazumom su svi potpisnici nesto dobili, ukljucujuci i Solanu. Kostunica je izbegao nove izbore za parlament zajednicke drzave, jer se uprkos javnom zalaganju, njih plasi. Oni bi posle predsednickih i lokalnih izbora u Srbiji, gotovo sigurno bili treci poraz njegove koalicije i to bi ponovo pokazalo da ne uziva podrsku birackog tela. Time bi ovaj legalista morao ipak da raspise izbore i izgubi premijersku fotelju, sto se coveku koji misli samo u takozvanim istorijskim kategorijama, nimalo ne dopada.

Naime Kostunica nazalost izgleda veruje u nekakvu svoju istorijsku misiju, gde se ne osluskuje rado biracko telo – vise se veruje iluzijama o sopstvenoj moci.

DJukanovic, vidno ojacan i ohrabren pobedom na lokalnim izborima u Niksicu, uspeo je da odlozi te izbore u neku nejasnu buducnost. Time je prestao pritisak iz EU na njega i on se ponovo pojavio kao kooperativan u veoma znacajnom trenutku, kada je u Crnoj Gori poceo proces raslojavanja u opoziciji (SNP) od koga ce u najvecoj mogucoj meri zavisiti dogadjaji oko referenduma o nezavisnosti iduce godine.

Konacno, Solana se kao glavni arhitekta Beogradskog sporazuma, mogao da vrati u Brisel s porukom da je izmedju Podgorice i Beograda sve sredjeno, u velikoj meri zahvaljujuci njegovom angazovanju i umecu.

Time bi sve ovo licilo na politicku pricu sa srecnim krajem, da nije jednog bitnog detalja: ni jedan problem u stvari nije resen i izmena Ustavne povelje je u stvari tuzno priznanje da Beograd nema nikakvu politiku u odnosu na drzavnu zajednicu. Od tri politicka aktera – Brisela, Podgorice i Beograda, samo Beograd nema nikakvu jasnu politicku poziciju. Cak i dobronamerni posmatrac ne bi mogao da odgovori na jednostavno pitanje: sta u stvari zeli Beograd ?

Da Kostunica stvarno zeli da sacuva drzavnu zajednicu, on bi morao da sedne sa DJukanovicem i ozbiljno razmotri njegove predloge. Istorija pokazuje, da se zajednica moze sacuvati samo ako je moguce naci najmanji zajednicki imenitelj izmedju dva ili vise delova jedne drzave. Do sada nismo videli ni pokusaj ovakvog kompromisa, iako je verovatno da on ne bi doneo rezultate.

Ako s druge strane, Kostunica zeli da ocuva drzavnu zajednicu, onda ce i on morati da pita gradjane Srbije da li se sa njim slazu. Drugim recima, i u Srbiji je neophodno da se na neki nacin proveri volja gradjana. Zasto se u potpunosti ignorise mogucnost da oni zele samostalnu Srbiju! Cudno je da se s velikim ponosom i neustavno vracaju znamenja Srbije iz 19. veka, kada je ona bila samostalna drzava, ali da se istovremeno ovaj proces brizljivo zaustavlja i dozira. Konacno, da li samo pritisci na Crnu Goru i medijske manipulacije iz Beograda treba da svedoce o politici Kostunicine Vlade? Da li tek tako vidimo sustinu ove politike – Crna Gora u zajednickoj drzavi ali iskljucivo kao nelojalni i otudjeni deo, kao deo u kome vlast ima antisrpska koalicija Mila DJukanovica.

Cini se da smo dosli do sustine odnosa prema Crnoj Gori u ovom trenutku. Umesto politicke korektnosti i prihvatanja istorijske cinjenice da se Crna Gora sprema za referendum o nezavisnosti, Vojislav Kostunica njeno osamostaljenje vidi gotovo identicno kao Milosevic slovenacke zahteve za osamostaljenjem. Kao uvredu i napad, kao antisrpski cin u kome preovladava nezahvalnost?! Crna Gora se tako pojavljuje kao deo nekog Srpskog politickog projekta, a ne kao ravnopravan partner sa svojom autonomnom voljom.

Naravno, postoje bitna razlika u odnosu na Milosevicevo vreme. Nema ni sile ni volje da se osamostaljenje direktno sprecava, a i svet to ne bi tolerisao. Ali, zar je moguce da se iz skorasnje istorije nije nista naucilo? Zar je moguce toliko odsustvo drzavnicke mudrosti, kada je upravo ova generacija gradjana Srbije videla da su procesi nacionalne emancipacije nezaustavljivi. Tako se Vojislav Kostunica pojavljuje kao poslednji izdanak one politicke misli u Srbiji koja nikada nije shvatila sustinu ujedinjenja Srbije s drugim juznoslovenskim narodima. Ironija je samo da ce on predsedavati poslednjim raspadom te politicke ideje i da ce ga istorija opravdano, kao takvog obeleziti.