Mecka je izasla iz rupe i sumnjamo da ce se vratiti na spavanje. Znaci, prolece je tu, ali kad u Srbiji dodje mart oprez je, sto se politike tice, uvek prisutan

Piše: Zoran Panovic/Danas

Starim navijacima Crvene zvezde jos je u mucnom secanju ona utakmica Jugoslavije sa Engleskom na “Marakani”, tamo negde poznih osamdesetih godina prosloga veka, ali ne toliko zbog propasti “plavih” koliko zbog propasti Marka Elznera kao fudbalera, koji se nikada potom nije oporavio od par kardinalnih gresaka koje je tada napravio. Ali, nije to sad najbitnije. Tog dana nase fudbalske propasti, secamo se kako smo na Slaviji videli dva alkoholisana i raspevana engleska huligana kako se poigravaju sa jednim usamljenim domacim saobracajnim policajcem. Te malo “sege”, te malo plazenja, a u jednom momentu su mu cak skinuli sapku i bacili je u vis. Posto je sa strane scenu posmatrala grupa policajaca koju niko od Staneta Dolanaca do Dragana Jocica, sigurno ne bi poslao da regulise saobracaj, dva huligana nisu dozvolila da sapka saobracajca padne na asfalt, pre nego sto mu je uljudno vrate, potapsu ga po ramenu, i sve ostane na nivou “sege”. I to malo istorijsko podsecanje u sebi sadrzi celu filozofiju odnosa drzave prema navijacima, bez obzira na njihov ideoloski ili vandalski kolorit. Pa cak ako preventiva i zakaze, efikasna akcija ne bi smela. A, opet, ako ima dobre preventive nema potrebe za onim sto se kolokvijalno zove “prekomerna upotreba sile”. I ako je Margaret Tacer mogla da kultivise engleske huligane, tesko je poverovati da to ne moze da uradi Sanader u Hrvatskoj ili Kostunica u Srbiji, bude li se islo na revansizam. Makar zbog toga sto bi onaj rat “koji je poceo na Maksimiru”, trebalo da je okoncan.

I ove godine, kao i one hejselske, u zavrsnici Lige sampiona (nekada Kupa sampiona), nasli su se Juventus i Liverpul, ali sumnjamo da bi i u toj, i u bilo kojoj drugoj varijanti “Hejsel” mogao da se ponovi. Ove godine finale se igra u Istanbulu, i mada je ulazak Turske u Evropsku uniju danas kontroverzan, kao sto moze biti kontroverzan i za deset godina, zar neko sumnja da turska policija nece ispuniti evropske standarde u obezbedjenju tog meca, kao sto bi ih danas ispunila i belgijska. Mozda ima istine u izjavi sefa komiteta Saveta EU za jugoistocnu Evropu Doris Pak, da zapadni svet ne zeli da se uhapsi hrvatski zlocinac Ante Gotovina, jer bi njegovo hapsenje prouzrokovalo pocetak pregovora s Hrvatskom, te da je Gotovina samo povod kako bi se Zagreb sprecio za neko vreme da postane clan EU, ali to ne znaci da nema istine i u tome da je Hrvatska pored toga sto je mediteranska, podunavska, alpe – adrijska, donekle i srednjoevropska, ipak i balkanska zemlja. Bar u onom, vise mentalnom, a manje geografskom smislu poredjenja sa svojim srpskim susedom, jer u obe drzave i dalje ima dovoljno bioloskog materijala za nastavak “maksimirskog rata”, ali srecom ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji, nema kao nekada artikulisanih zvanicnih politika za novu etapu ludila, tako da je ovaj antropoloski problem trenutno limitiran u svojoj renesansi. Ako bi se odnosi Srbije i Hrvatske mogli, na obostranu korist razvijati u pravcu necega sto bi se dalo nazvati “prosveceno antijugoslovenstvo”, onda na pravljene takve klime blagotvorno uticu pismo “najiskrenijeg zaljenja” koje je predsednici Vrhovnog suda Srbije Vidi Petrovic Skero stiglo iz Udruge hrvatskih sudaca zbog divljastva kome su u Zagrebu bile izlozene sudije iz Srbije, kao i reakcija Hrvatskog saveza sportskih novinara, koji su osudili divljastvo prema srpskim kolegama.

Sigurno da ne oskudeva u bizarnosti skorasnja izjava jednog od celnika zagrebackog Dinama koji je optuzio Ciru Blazevica da je nekada uplatio “zajam za privredni preporod Srbije” jer je na taj nacin, navodno, hteo da se dodvori Milosevicu, ne bi li tako ispunio svoj stari san da sedne na klupu Crvene zvezde, ali iz Hrvatske poslednjih meseci stizu i mnogo sofisticiranija misljenja koja prilicno laskaju Srbiji, precenjujuci njen uticaj na tamosnju evropsku zbilju. Ako neki Srbi ni danas ne pustaju olako onu Mesicevu izjavu da, otprilike, srpski opanak ne moze odneti i hrvatsku zemlju sa sobom, tako se i danas mnogi u Hrvatskoj drze cvrsto negde iskopane i pomalo tesko locirane izjave Borisa Tadica kako, otprilike, Hrvatska treba da saceka Srbiju na evropskom putu. U Hrvatskoj ovih dana se govori i pise o velikoj srpskoj konspirativnoj igri, o teoriji zavere, o Velikoj Britaniji koja navodno sprecava, zbog Srbije, Hrvatsku da udje u EU, a sve to, da bi se zaustavila nemacka ekspanzija. Prosto da covek ne poveruje koliko su Srbi lukavi. Ako neko ne da Hrvatskoj da uhapsi Gotovinu, znaci li to mozda da neko ni Srbiji ne dozvoljava da udje u trag Mladicu. Ali, hladna racionalnost koju monotonim taktom emituje Haski tribunal kao da demantuje mnoga balkanska “strateska lukavstva”. Eto, ako jedan haski optuzenik svoju odbranu bazira na politici rimskog pape, i ako jedna sledbenica tog optuzenika tvrdi da zivimo u vremenu divljanja americkog novog svetskog poretka i katolicke bestijalnosti, kako to da onda katolicka Hrvatska ima ovakvih problema na putu ka katolickoj Evropi? I kako to da se pravoslavna Rumunija i Bugarska pridruzuju pravoslavnoj Grckoj u toj istoj Evropi? Ili je i Hrvatskoj i Srbiji pametnije da svoje obaveze ne racionalizuju svojim fobijama, jer se velike konspiracije obicno rasprse u palanackim svinjarijama, koje je valjda frojdizam dovoljno elaborirao u “narcizmu malih razlika”.

Ili, hajde da stvari radikalizujemo: Da li neko u Srbiji mozda sumnja da bi jedna institucija nalik Haskom tribunalu efikasnije resavala slucajeve tipa Ibarske magistrale, ubistva DJindjica, Stambolica i Curuvije, i da li bi onolike afere ostale neresene i zaboravljene da domaci sudovi imaju monotonu imperativnost i nedvosmislenost haske instance?

Mecka je izasla iz rupe i sumnjamo da ce se vratiti na spavanje. Znaci, prolece je tu, ali kad u Srbiji dodje mart oprez je, sto se politike tice, uvek prisutan. Iako su vandalizam povodom rukometne utakmice Partizan – Zagreb i reakcije na njega u dobroj meri obelezile poslednju sedmicu, ako to bude jedino od marta ove godine, bilans i nece biti tako los. Martovska simbolika je na Kosovu i te kako prisutna. Od marta 1981. kada je na separatistickim demonstracijama parola “Trepca radi, Beograd se gradi” brzo preformulisana u “Kosovo republika”, preko 24. marta 1999. kada je zbog Kosova pocelo NATO bombardovanje, do 17. marta prosle godine kada je Srbima priredjen pogrom. Da je neko proslog marta rekao da ce Haradinaj ovoga u Hag, mnogi ne bi poverovali, i bar u tom pregovarackom odnosu situacija je relaksiranija, u smislu da za sto moze sesti Albanac bez hipoteke zlocina. To, opet, ne znaci da ce na stolu biti tema drugacija od one koja se postavljala i na demonstracijama 1981. I dobro, ako poverujemo da u Srbiji nema politicara koji bi mogao da potpise nezavisnost Kosova, da li bi bilo onih koji bi pristali na zahteve separatista iz 1981. koji danas i ne zvuce bas tako blasfemicno. Mozda je malo degutantno reci, ali ako u Srbiji na neki nacin vec postoji konsenzus oko Kostunicine mantre “vise od autonomije, manje od nezavisnosti”, zar “Kosovo republika” nije bas to? Pa i srpski entitet u Bosni zove se Republika, a ima “manje od nezavisnosti”. Uostalom, to sto tamo bude nece biti prava Srbija, a ni entitet se ne moze bas zvati “vise od autonomije, manje od nezavisnosti”. Sa statusom repubilke, Albanci bi sigurno dobili dovoljno osecaja drzavnosti i satisfakcije, a s druge strane, “asimetricnost” tog entiteta podrazumevala bi i prihvatljivu dozu srpskog prisustva – virtuelnog u onom delu koji je albanski i sasvim realnog u onom gde su Srbi i njihovi verski objekti. Posebno, kad nam i jedan ucesnik nedavnog sastanka najviseg drzavnog vrha, povodom utvrdjivanja strategije o Kosovu, priznaje da i kad bi mu neko ponudio da Kosovo bude srez u Srbiji, on bi odbio, jer sta Srbija da radi sa dva miliona Albanaca koji joj ne mogu obecati lojalnost?