Dve godine posle ubistva premijera Zorana Djindjica mnoge stvari su ogoljene i danas nema puno nedoumica oko prirode i rezultata kritika njegove vlade

Piše: Intervju: Latinka Perovic, istoricarka

Dve godine posle ubistva premijera Zorana Djindjica mnoge stvari su ogoljene i danas nema puno nedoumica oko prirode i rezultata kritika njegove vlade, kao i potonje vlade Zorana Zivkovica. Jasno je da je u podtekstu tih kritika tadasnje opozicije kljucno bilo neslaganje sa politikom te Vlade prema Haskom tribunalu i sankcionisanju zlocina, sto je zapravo znacilo otpor prema procesu evropeizacije Srbije i njenog ukljucenja u procese evropskih i evroatlantskih integracija. Naravno da javnost u tim trenucima sve to nije mogla lako da desifruje, a posebno zbog toga sto je ta vlada dosla na krilima velikih nada, a mozda i neke njene uverenosti da ce se stvari jako brzo promeniti. Ali, izgleda da se tek po preuzimanju duznosti, moglo videti da tek treba otkriti sta se sa Srbijom zapravo desilo tokom poslednjih 15 godina, odnosno da tu nema vise ni drzave ni drustva i da su izrasle vrlo snazne i socijalne i kriminogene strukture. I te su strukture i spontano i organizovano pruzile snazan otpor promenama – ocenila je u razgovoru za „Dnevnik” istoricarka Latinka Perovic.

Prema njenim recima, cinjenica da je jedna godina nakon ubistva premijera potrosena u kompromitovanju njegove vlade, nagovestila je politiku kontinuiteta sa starim rezimom. Ona smatra da je danas ipak ta politika opstruiranja reformi desifrovana. „Cini mi se da se to pokazuje i u odnosu prema samom Zoranu DJindjicu i obelezavanju godisnjice njegovog ubistva. Dok je prosle godine bilo tesko naci coveka koji bi o njemu govorio, danas vec imamo mnogo knjiga, filomova i emisija posvecenih njemu. Zato mislim da se pokazalo da je Zoran DJindjic, kao strateg reformi u Srbiji i covek koji je pokusavao da brzo resi njena otvorena drzavna pitanja, a da bi se mogao koncentrisati na saniranje strasnih posledica prethodnog rezima i njen dalji razvoj – za mnoge opasniji mrtav nego ziv! Jer, danas sasvim jasno postoji to vracanje njemu kao simbolu reformi i on ostaje taj faktor kristalizacije u Srbiji, hteli to neki da priznaju ili ne, i zato je kao projektant evropske strategije sada mnogo opasniji za protivnike te opcije”, zakljucuje Latinka Perovic.

Kakve su posledice tog atentata na tranzicione procese u danasnjoj Srbiji?
– Ocigledno je da dve godine posle atentata na premijera nema bitnih promena, te da je nase drustvo dodatno osiromasilo. Pokazalo se da su jako bila opasna ta oklevanja oko saradnje sa Hagom. LJudi, naime, gube iz vida da efekat promena koje se vrse samo pod spoljnim pritiskom nije isti kao i efekat promena koje imaju neki unutrasnji impuls i koje su izraz razumevanja ljudi da zemlja mora da se ukljuci u svet koji se menja. Zato je danas taj bilans generalno negativan i Srbija se jako sporo pomera sa pozicije te opasne zone i u ekonomskom i u politickom smislu reci.

Ako je Hag bio glavni razlog sporenja unutar demokratskog bloka, prepoznaju li gradjani danas nedoslednost nekad najostrijih kriticara prethodne Vlade bas zbog njene spremnosti na ispunjavanje te medjunarodne obaveze?
– Mislim da se ta nedoslednost prepoznaje. Hag je medjunarodna obaveza koja vazi za sve strane koje su ucestvovale u poslednjim ratovima, dok su ideje o Hagu kao o politickom i antisrpskom sudu bile zapravo samo instrument koji se koristio kao adut u odredjenim trenucima. Porazno je, medjutim, sto je takav nacin razmisljanja srpsko drustvo doveo u strasno moralno stanje koje je prosto neodrzivo. Naime, i danasnji odnos politicke elite u Srbiji prema Hagu odvija se na nacin koji predstavlja duboko potcenjivanje javnosti. Sva ta halabuka sa kojom se haski optuzenici sad ispracaju u Hag i njihovo prikazivanje kao nacionalnih heroja, iako oni tamo ipak idu da odgovaraju za vrlo teske optuzbe – zapravo je novi vid nastavka naseg sukobljavanja sa svetom i krunjenja poverenja tog sveta u nase unutrasnje potencijale da te teskoce ratnog nasledja mozemo da prevazidjemo.

Da li je bio ocekivan tako znacajan rast desnice na politickoj sceni Srbije samo godinu dana posle pada prve tranzicione vlade?
– Postoje dva generatora jacanja desnice. Velike su socijalne teskoce, privatizaciju prate kolebanja, a gradjani su apaticni pritisnuti brojnim teskocama. To su stanja koja u svakom drustvu stvaraju pogodan teren za vrlo prosta resenja, odnosno za veliki intervencionizam. S druge strane, kad posmatramo politicku scenu Srbije danas, moze se uociti da su sve stranke zapravo zadrzale isti odnos prema odredjenim pitanjima kakav su imale i tokom poslednjih ratova na ovim prostorima. To pokazuje da Srbija, u sustini, jos nije raskinula sa velikodrzavnim programom! Na to upucuje i nedavana obnova takozvane vlade Republike Srpske Krajine u egzilu. Taj dogadjaj, mozda, nije mnogo znacajan sam za sebe, iako moze da prozvode veliku stetu u realnim politickim odnosima dveju zemalja, ali on stvara jedan ambijent koji ide protiv racionalnih resenja na koja nas stvarnost goni. To znaci da opet gubimo vreme, jer se stvara prilicno anarhicna situacija u drustvu, koja institucije cini mrtvima. Iako se ova Vlada hvali kako je ona ucinila da institucije funkcionisu, moram da kazem da je to samo fikcija i odvojenost od realnosti, jer se funkcionisanje institucija ne oseca. Odgovorna politika mora da izlazi pred gradjane sa istinom, a to znaci da mora da se kaze gde se zemlja danas nalazi, sta su njene mogucnosti i sta su uslovi da se ona pomeri i da privuce investicije, ozivi proizvodnju i uspostavi vladavinu zakona. To su sve pitanja koja jos uvek stoje pred Srbijom, koja se u tom pogledu u odnosu na sve istocnoevropske zemlje, ali i na zemlje u okruzenju, nalazi na zacelju. I to je nesto o cemu bi gradjani morali da razmisljaju. Nema tu nikakve zavere. Mozemo mi da konstruisemo svasta, ili da upiremo pogled u Rusiju, ali su to paralele koje ne vode nikud.

Kako komentarisete otklon aktuelne vlasti prema DJindjicevoj vladi, uz istovremeno priblizavanje strankama bivseg rezima?
– S obzirom na ono sta je prva tranziciona vlada nasledila, ona zaista nije imala dovoljno vremena za posao koji zahteva ta prva faza tranzicionog ciklusa. Istovremeno, jedna od glavnih zamerki Zoranu DJindjicu bila je da je on prebrzo isao, da je suvise zurio i da Srbija taj tempo ne moze da prati. Cak ako se i slozimo s tim da je Srbija suvise istrosena da bi izdrzala tako veliki pritisak, cinjenica je da je trazenje nekog srednjeg puta i primena nekog posebnog modela tranzicije koji bi vazio samo za Srbiju zapravo iluzija, jer je u pitanju transformacija drustva u pogledu svojinskih odnosa, politickog uredjenja i javnog mnjenja. S druge strane, uporedo s tim kritikama zbog brzine reformi, ocekivanja gradjana posle promene vlasti 2000. godine bila su ogromna. A to je znak da mi zapravo nismo ni razumevali sta se ovoj zemlji dogodilo i kakav teret ona ima na svojim plecima. Medjutim, isto tako je cinjenica i da je, iako je premijer Zoran DJindjic zalozio veliki autoritet i napor za tu modernu koncepciju, koja je bila u dobroj korespodenciji sa istorijskim vremenom i u svetu i u odnosu na proslost Srbije – njegova vlada bila opstruirana od samog starta. I cini mi se da se za tu opstrukciju danasnja vlada kaznjava, pored ostalog, i vracanju znacajnog dela javnosti idejama i programu Zorana DJindjica.

Znaci li to da ne delite uverenje pojedinih analiticara da ce aktuelni trend koji dovodi u pitanje evropsku orijentaciju zemlje potrajati, s obzirom na prognoze da bi na narednim izboram Srbija mogla dobiti radikalsku vladu?
– Taj trend vracanja u proslost mogao bi da potraje, ako se ima u vidu dosadasnji razvoj Srbije. Jer, ovde nije rec samo o poslednjih 15 godina, vec o problemima koji su mnogo dublji. Moramo biti svesni da je Srbija jedno seljacko drustvo, zakasnelog razvoja, i drustvo sa vrlo dubokim tradicionalnim mentalitetom. Ima mnogo onih koji procenjuju da posle ove vlade sledi period nekakve diktature Srpske radikalne stranke, ali ja se pitam sta bi posle takvog perioda, bez obzira koliko on trajao, preostalo u Srbiji, jer je ona vec uveliko istrosila svoje ekonomske potencijale, ali i ljudske resurse. Zato je danas velika odgovornost na onima koji bi eventualno pripremili teren za jednu takvu vladu, koja bi obecala da ce „vrlo brzo i jednostavno sve dovesti u red”.

Dnevnik