Djindjic u smrti postaje veci nego sto je ikad bio. Ali, koliko i kakvo je bilo njegovo politicko nasledje? Ako je imao viziju, da li se ona odnosila i na ljude koji ce je sprovesti i kad njega ne bude da ih uci da hodaju!

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Vec dve godine Srbija ispisuje svoj snajperski ep. Sa DJindjicem, ova drzava je trazila najbrze odgovore i politicke precice. Taj covek je duboko verovao da se u ovom zatucanom svetu, pogrbljenom pod teretom najgorih tradicija drugacije i ne moze. Srbija bez DJindjica pokusava da se otrgne od nesrecne balkanske hipoteke. Sve sto se sada pomera – to su koraci u glibu.

Do danas jos nismo potpuno razumeli sta se zaista dogodilo, nije nam se dalo da znamo ono sto je najvaznije: odakle je stigla odluka za pogubljenje premijera! Bez odgovora nema ni mrdanja napred. Sta ce bilo kome Srbija obucena u Apisov kostim? Dve godine posle sabrali su se stari strahovi, ostale su mracne tajne i vazne glave koje su ih stvarale. Ne mozemo da se sakrijemo od senke nacionalne nesrece. Najduze se pamte najgore godisnjice: kraljeubistva i istorijski porazi.

Dok je bio ziv i rasipao okolo svoju energiju, ubedjivao politicke protivnike i saveznike da se vise ne moze spavati i sanjariti o spasu – DJindjica nisu voleli. Neki ga nisu razumeli, ali on nije imao preteranu ljubav ni onih koji jesu. On je rano stekao ugled coveka koji u politici preskace proceduru i zuri brze no sto se moze.

Sklon je da okolnosti prilagodi sebi, ne bezi od javnih pohvala Makijaveliju: „On je bio praktican covek”! To je, naravno, bio javni filozofski stav, koji je neprimenjiv u politickom zivotu Srbije. Ovde nikakva pravila nisu vazila, cak ni istrosena parafraza o „cilju koji opravdava sredstva”. Za DJindjica je majstor primenjene politike bio samo daleki fosilni kalem na divlje srpsko drvo. Jedna elementarna folklorna natuknica, ili dosetka koja razbija akademsko mrtvilo.

Posle atentata DJindjic odlazi u mit. On posmrtno postaje omiljen i kod najzecih kriticara. Ne kod svih naravno. Odjednom su jasne dimenzije gubitka. Mozda u ritualu sahrane Srbija postaje jedinstvena. Tamo i tada se o zlocinu sudi cuteci. Ali, samo dok traje obred i dok se nad telom pokojnika izricu zakletve.

Kao i Kenedi posle Dalasa, DJindjic u smrti postaje veci nego sto je ikad bio. Ali, koliko i kakvo je bilo njegovo politicko nasledje? Ako je imao viziju, da li se ona (vizija) odnosila i na ljude koji ce je sprovesti i kad njega ne bude da ih uci da hodaju!

Premijer ipak nije imao takve glave oko sebe. Kako ih je birao i gde ih je nalazio, to je samo njegova tajna. Mozda je zeleo da od provincijskih autsajdera stvori dobre radnike, aktiviste koji ce trcati i misliti sto je moguce manje. Njegova vizija je imala samo jednog mislioca i mnogo zaludnih maratonaca. On te svoje saradnike nije naucio kako da opstanu bez njega. I oni nisu opstali.

Dve godine kasnije o DJindjicu se govori mirnije. Apologija je nesto hladnija, osporavanja su malo uzdrzanija. Covek je vec u istoriji, a ipak, sve je tako blizu. Ali istina o zlocinu kao da se zatrpava gomilom losih uspomena. Srpska politicka carsija je za svoje potrebe sastavila uglavnom dva modela atentata. Po jednom, „DJindjica su ubili njegovi”. Navodno je taj covek sve vreme sadio tikve sa necastivim, i sve se dogodilo kako u takvim radovima i biva. Eto, druzio se sa provincijskim olosem, trazio prijatelje tamo gde posten svet ne zalazi. Vecerao sa djavolom!

Druga verzija je nastala iz srpske kontraobavestajne paranoje. Ovde, navodno, slobodno vrsljaju strane tajne sluzbe, koje saradjuju sa domacim firmama slicne namene. Iz nekih razloga koji nisu sasvim jasni – jer su tajni – ubijen je premijer Srbije. Mozda samo da bi neko promenio odnos snaga u politickoj drami. Ili da se tek tako, u okviru „svetske zavere” poigra nasom sudbinom. Da nas slabi dok sasvim ne propadnemo. To je, navodno, tajna i nju necemo saznati. Ne mozemo sve i da hocemo.

Koga nam je DJindjic ostavio u nasledje, videlo se odmah, na parastosu. Ta grupa nesrecnih ljudi se prepala akumulacije vlasti sa kojom nije znala sta da radi. A onda je proglasila vanredno stanje. Dobro, mozda je sve to bilo neizbezno za demokratski soj koji vecno sanja o cvrstoj ruci. Odakle odjednom toliko totalitarnog zara kod ljudi koji su prezirali Milosevicevu diktaturu? Danas jos promicu restlovi besramne apologije vanrednog stanja „kao jedinog modela koji moze da stane na kraj Zemuncima i Surcincima!”

Ma, zar je moguce da grupa razbojnika ne bas duboke pameti bude mocnija od drzave? Ili je problem bio u preplitanju interesa, nesposobnosti da se razabere ko je na cijoj strani.

Dakle, gde je, u stvari drzava? U Surcinu, (trzni centar Kotobanja), ili u kabinetima vlade! Odakle visokim cinovnicima toliko prijatelja medju obicnim razbojnicima! Jesu li te stvari raspletene u vanrednom stanju?

Naravno da nisu. Da jesu, verovatno bismo imali ideju ko je dao nalog da se puca na premijera. U takvim poslovima uvek sudeluju elementi drzave. Grupa periferijskih baraba ne ume sama to da smisli niti da sprovede. Specijalni sud ce mozda naci egzekutora, ali arhitekta ce ostati nepoznat. Covek (ili grupa ljudi) izvan svake sumnje. Oni ce nam jos dugo deliti lekcije o moralu i tajnama.

DJindjicevu viziju o Srbiji, brzo su ugasili njegovi nedorasli naslednici. Prijatelji-mitomani koji grabe ostatke uspomena. Ljudi koji su na vazna mesta dosli miloscu premijera, a takvi tek sada pokazuju kako se vladalo: u okviru politicke klike, za koju je vlast ipak bila samo puki licni interes. Ako je premijer imao viziju o buducnosti Srbije, malo je znao o priprostim radnicima koje je odredio za trkace. Danas oni rasprodaju politicki kapital koji nemaju i svedoce o bliskoti koje pokojnik ne moze da opovrgne.

Danas je DJindjic sporan i u okviru svoje stranke. Njegov kapital arci militarna frakcija, pripisujuci mu ono sto nije imao, i ruseci najvrednije. A to je hitri um i doza pogubne mudrosti.

Kod Tadica, pokojni premijer je samo ikona. Sadasnji predsednik Srbije se drzi vrednosne apstrakcije: i kosmopolitizam i nacionalnu vidovitost uzima kao jedinstvenu fikciju. Mozda je za gradjenje novog kulta unutar stranke, DJindjic za DS isto sto i Milosevic za SPS – portret za blagu nostalgiju i daleka secanja. I nista vise od toga.

Vlada Kostunice je prakticno negirala mnoge petooktobarske principe. Za nju je DJindjic daleka i hladna uspomena a sudjenje tegobno preispitivanje. Secivo sablje zamalo je saseklo dva omiljena radnika kod sadasnjeg premijera: Radeta Bulatovica i Acu Tomica. Za njih je onaj insajder tvrdio da su tacno znali odakle dolazi kobni metak u avliju vlade.

Konacno, Kostunica ima vlast koju su podrzali socijalisti. Isti oni koje je Voja sa starim prijateljem Zoranom rusio petog oktobra 2.000.

Sta ono bese rekao Makijaveli, i ciji je on covek? Mozda prijatelj svake vlasti i opravdanje za svaku njenu ludost.

Dve godine posle smrti DJindjica, Srbija mozda zna gde zeli, ali ne zna kako. Svi ti ljudi, koji uzaludno traze put, ipak su sazrevali samo u nesrecama. I zato im nista nije jasno, i zato nigde ne zure.

Politika