Od kada je svijeta, vijeka i casnog imena crnogorskog, nije bilo takvih cuda u ovoj zemlji balkanskoj, medju planinama i dolovima njinim, ali ni podalje gde su se Crnogorci naseljavali, u Beogradu najvise

Piše: Milorad Cirilovic/Politika

Od kada je svijeta, vijeka i casnog imena crnogorskog, nije bilo takvih cuda u ovoj zemlji balkanskoj, medju planinama i dolovima njinim, ali ni podalje gde su se Crnogorci naseljavali, u Beogradu najvise. Jer, kako napisa Milovan DJilas u pripovesti „Crnogorska obecana zemlja” („Politika” objavila feljton, pre tacno tri godine): „Beograd je najveca, pa i najcrnogorskija crnogorska varos – da je pravde i istine, trebalo bi da se zove i po crnogorski – Biograd. I jos nesto: mi Crnogorci smo bili i kolovodje i na jednu i na drugu stranu u gradjanskom ratu, pa kud godj se okrenes, ako umijes, jedva cekaju da te prigrle… Tu, u Srbijici, tu je za nas masno i slasno, tu jedva cekaju da nas zaglavare, tu nam se nude mazne zene i meke postelje. Svoja zemlja, nego sta!… Jerbo kad “no su Crnogorci naseljavali Srbiju – naseljavali su je i drugi, ma se njima ne broji cim su se posrbijancili! – jerbo kad su nasi naseljavali Srbiju donosili su u nju prazne trbuhe, a ostavljali glas i nam u Crnu Goru, dje im je korijen vavijeka…”

Tako je mislio Djido, komunista i disident, nadmeni apartcik i tanani pisac, ali ko se, devedesetih godina proslog veka, jadu dosetio da u novom milenijumu razbrati bracu, drugacije nazove crkvu i jezik, ucini tvrdu granicu sa Srbijom i povazdan huska protiv nje, ne bi li se od nje odvojio – e, to ce – njemu na dusu – utvrditi istorija.

Junaci hitri na oruzju i mudraci vesti na jeziku nisu odolevali medjusobnim prekim pogledima, svadjama i podelama jos od Njegoseve „istrage poturica”. Morali su bar u dve vrste: „bjelasi” i „zelenasi”, partizani i cetnici, za Staljina ili Tita, „za Moma ili za Mila”. Opredeljivali su se, ponekad, i mimo njihove volje, bez obzira na cuveno cojstvo ili „obraz od tri prsta”.

Niko ih ne pita

Odnedavno, iz Podgorice i sa Cetinja stizu nove oznake za dve vrste: jesi li „od nasijeh” („nasijenac”) ili si od „njihovijeh” („izvanjac”). „Ka da si izmet, a ne Crnogorac od prvog koljena i za vavijeka”, ljuto lelece jedan od potonjih. E, kako bi neko to napisao „Crna Gora, zemlja cuda”.

U januarskom istrazivanju Centra za demokratiju i ljudska prava, radjenom na uzorku od 1.000 gradjana iz devet crnogorskih opstina stoji da nezavisnost Crne Gore podrzava 44 odsto gradjana, dok se za zajednicku drzavu zalaze oko 40 odsto. Preostalih 16 odsto je, valjda, neopredeljeno.

Ali, Crnogorce, drzavljane Crne Gore, nastanjene u Beogradu i Srbiji (izracunato je da ih ima vise od 260.000, a starinom ili poreklom znatno vise), niko o tome ne pita. Nikako im ne ide u glavu kako to oni koji tamo placaju porez, imaju vojnu obavezu, imovinu, rodbinu i grobove predaka mogu biti liseni osnovnog demokratskog prava da glasaju na referendumu o sudbini svoje zemlje. Srbijanci, poreklom ili ne iz Crne Gore (prema nekim tumacenjima, vecina Srba u Srbiji je iz Crne Gore) koji se izjasnjavaju kao Srbi, a mozda imaju kucu ili imanje u Crnoj Gori, traze garancije za svoj posed.

Oni Crnogorci koji jesu za nezavisnost svoje republike, a zive ovde, o tome ne zbore, ili to cine ponekad, ali na tamosnjoj televiziji. Kazu kako se u Beogradu sve urotilo protiv njih. Svi ovde znaju da to nije tacno. Naprotiv, medju Beogradjanima vec odavno je uvrezeno misljenje da su bas Crnogorci u Beogradu, zahvaljujuci rodbinskim i zavicajnim vezama, ali i svojim sposobnostima i prodornosti, od 1945. do danas, drzali kljuceve vlasti i direktorske fotelje.

„Kakav ti je, coce, taj Crnogorac, ako nije politicki i policijski rukovodilac, direktor ili uvazeni umetnik”, sa strane pomalo zajedljivo saputali su Beogradjani.

Crna Gora je 22. februara dostavila Srbiji Predlog sporazuma o principima transformacije drzavne zajednice Srbija i Crna Gora u zajednicu nezavisnih i medjunarodno priznatih drzava Srbija i Crna Gora.

O razdruzivanju su javno govorili mnogi beogradski ili „terazijski” Crnogorci. „Dok se u svetu brisu granice, kod nas se prave”, kaze jedan od retkih koji sebe smatra „nacionalno neobelezenim”. Njega nervira, utroba mu se okrece pri pomenu bilo kakvih podela a predlog o razdruzivanju za njega je besmislen mimo referenduma na kome bi ucestvovali svi crnogorski drzavljani, bez obzira na to gde zive.

Bice jos ceranja

Matija Beckovic je na Osnivackoj skupstini Pokreta za evropsku zajednicku drzavu Srbiju i Crnu Goru (petog februara, u Domu sindikata, nadomak Terazija), izmedju ostalog, rekao: „Medju terazijskim Crnogorcima ima svakakvih: otudjenika, posrbica, izvanjaca, njegosologa, stranih placenika i domacih izdajnika, bivsih i buducih osudjenika, a svi zajedno ne vrede fisecine – kako rece predsednik Crnogorske skupstine – ali se oni takvi ne ustrucavaju da traze svoja prava taman da su stoprocentni Dukljaci, a to pravo traze samo zato sto su crnogorski drzavljani i sto zive u istoj drzavi u kojoj je i Crna Gora. Ona je jedinstvena u svetu i po tome sto ima vecu emigraciju – i to tri puta – od stanovnistva. Uskoro ce biti objavljena knjiga sa imenima Crnogoraca koji zive van svoje drzave kako bi se vlasti u Crnoj Gori suocile sa stvarnoscu. Kao da je akademik rekao:„Ceracemo se mi jos”.

Ima i drugacijih misljenja i izjava. Branko Baletic, reziser, rekao je za NIN: „Ne cudi guslanje iz beogradskog Doma sindikata. Crna Gora je tu samo uzgred, neka vrsta kolateralne stete. Rec je o ocuvanju projekta velike Srbije. Ocekujem da ce vecinska demokratska Srbija takodje osnovati pokret za samostalnu Srbiju koja bi svakako, sa takvom vecinom u Crnoj Gori, lakse dosla do konsenzusa o nasoj daljoj sudbini.

Cedomir Antic, clan predsednistva G17 plus i istoricar: „Nijedna od ponudjenih opcija za zajednicku drzavu ne daje zajednistvo kakvo, na primer, u okviru Evropske unije imaju Estonija i Spanija. Pripadnici Pokreta za evropsku drzavu Srbiju i Crnu Goru izneli su koncept favorizovanja manjine, jer zele da glasaju na referendumu i u Srbiji i u Crnoj Gori. U Crnoj Gori polako stasavaju generacije koje se vaspitavaju da mrze sve sto je srpsko, a clanovi Pokreta umesto da deluju u tom prosvetnom smislu sire nekakvo serdarstvo u Srbiji. Posle Srba sa Kosova i Metohije, uskoro cemo dobiti i zanimanje Srbin iz Crne Gore.

Nekome je dobrano uspelo da stvori najmanje cetiri podele na temu razdruzivanja: izmedju Crnogoraca u Crnoj Gori, izmedju tamosnjih i „terazijskih” Crnogoraca, izmedju nekih Srbijanaca i nekih Crnogoraca i izmedju nekih Srbijanaca i Srbijanaca. Jedan Crnogorac koji sebe smatra Srbinom veli: „Srbijanac, kako to posprdno zvuci iz usta „nasijenaca” koji bi – kako je neko rekao – u Srbiji da seju, a u Crnoj Gori da zanju.

Od koga zavisi da li ce u Crnoj Gori prestati vreme cuda, ako ne od samih Crnogoraca. Sta oni kazu o tome?

Terazijski greben

Nedugo posle osnivanja Pokreta za evropsku zajednicku drzavu Srbiju i Crnu Goru (petog februara, u beogradskom Domu sindikata) iz Podgorice je u Beograd (22. februar) stigao zvanicni Predlog sporazuma o principima transformacije Drzavne zajednice Srbija i Crna Gora u zajednicu nezavisnih i medjunarodno priznatih drzava. Sporazum bi u istovetnom tekstu usvojile skupstine drzava clanica Crne Gore i Srbije, kao i Skupstina drzavne zajednice, cime bi drzavna zajednica prestala da postoji. Samo da o tome odluce nadlezni u Srbiji, a da crnogorske drzavljane nastanjene u njoj, niko ne pita.

Sta oni misle o razdruzivanju i mogucem referendumu o tom pitanju, predvidjenom za pocetak sledece godine? Mnogi Crnogorci u Srbiji koji su za zajednicku drzavu javno zbore o svom jadu. Oni koji su za samostalnu Crnu Goru nece bas da se junace i pricaju glasno, ali iz potiha hoce – bez mnogo argumenata zbog cega je to samostalna Crna Gora bolja od zajednice sa Srbijom. Ovi u Beogradu znaju kako je tamo: „Ljudi dolje cesto i ne smeju da pricaju, jer svuda ti je bar jedan Milov spijun. Svako pazi sta govori, plase se izjasnjavanja mimo volje vlasti, sirotinjom se manipulise…”

Momir Vucinic (rodjen 1949. u selu Gostilovina, uz reku Taru, kod Mojkovca, profesor srpskog jezika i knjizevnosti) doselio se u Beograd 1964. godine. On smatra besmislenim odvajanje Srbije i Crne Gore:

„Emotivna veza sa zavicajem nikad nije prestajala. Mrzim da odem dolje, ali odem, vezan nevidljivim zilama. Borisav Pekic, da je ziv, opisao bi vreme cuda u Crnoj Gori, toliko se sve premetnulo, izopacilo. To nije drzava, zemlja, nego pasaluk gde perfidnim metodama vlada jedan diktator s maskom demokrate. Crna Gora je raznjegosena, razbracena, rasrbljena. Sve sto se desava, a vezano je za Demokratsku partiju socijalista, zasnovano je na negiranju srpstva i nejelementarnijeg u bicu Crnogorca. Neka se zovu Papuanci, ne mogu pobjeci od korena svog. Dvije akademije, dvije crkve od kojih je njihova priznata u policijskoj stanici Cetinje, kao nevladina organizacija…”

Glas starice Kosare

Nastavlja Momir Vucinic, u ime mnogih: „Znam za mnoge manipulacije kako bi se Crnogorci nahuskali protiv srpstva. Jedan Rovcanin, dodje kod strica, Mihaila Stanisica, starog Crnogorca sa nikad zametnutim osecanjem cojstva. Ubedjuje starinu da se prikloni Milu: `Ozbiljna je situacija, moramo u Evropu, meni se radi o glavi, ako vas ne ubedim, djeca mi ostase gladna… Rece mu co`ek: `Tebi dlaka s glave ne sme falit`, ali mi se cini da ti se ne radi o glavi, nego o guzici…”

„Oni se dice se carem Dukljanom koji je ubio brata svojega, poslednjim kamenom za gradnju grada na uscu Zete u Moracu. Kojim, do li politickim ili potkupljivackim, kamenom ubijaju savremeni Dukljani svoju bracu.

Hoce da nam izbrisu identitet, psihu, da postanemo neko drugi. Umro mi ujak pre tri godine. Odem na sahranu. Stignem u Slatinu, posmatram. Nije mi bilo lako. Prilaze porodici sa saucescem, pa se razdvoje na dve strane. Milovu i onu drugu.”

Policija dolazila do blizu moje kuce u Mojkovcu zbog glasa starice Kosare. Dobila je pilece batake (raspadnu se, kad se skuvaju, ko zna otkad su). Kazali joj policajci u civilu: `Da glasas.` Ona: `Sinko, ne mogu od zime da izadjem.` Na nosilima je izneli, a moj otac Rade doviknu sa svog praga: `Hajde, kad ste je vec poneli, donesite je i do mene, na kafu, odavno nije svratila…` Razocaran sam u dostojanstvo njihovo. Crnogorsko nacelo o casti („dva prsta obraza”) unisteno je socijalnom erozijom. Prodali su obraz, a zapali u beznadeznu ekonomsku situaciju. Neki su glasali za 50 evra. Dodju u kiosk, daju licnu kartu i dobiju pare…”

„Imam pravo da placam porez na zemlju i idem u vojsku, a nemam pravo da glasam. I to da glasam, ne za lokalne organe vlasti, nego o sudbini zemlje gdje sam rodjen i gdje zivim. A Siptari u Tuzima mogu da glasaju, gde god da zive, placane su im povratne avionske karte iz inostranstva za tu priliku, ali da se zna kome ce dati glas…”

Drugoplasirani pesnici

Pisac Nebojsa Jevric: „Kakav sam ja to drzavljanin Crne Gore bez prava glasa tamo? Mnogima od nas tamo je i rodbina i imovina. Od vrha Velebita, preko Romanije, Lovcena, Bjelasice, Durmitora i ostalih gora – Crnogorci su uvek smatrali Terazijski greben najvecim srpskim grebenom. Jos pre 150 godina kada je Srbija ostala pusta, posle ratova i pogibija, Crnogorci su dolazili da krce sume ili na napustena imanja u Toplickom cetvorouglu Zitoradja – Blace – Kursumlija – Prokuplje. Mnogi tvrde da najbolji Crnogorci u Toplickom kraju zive. Cak i oni bi imali pravo da odlucuju o sudbini Crne Gore. U Prvom srpskom ustanku 28 crnogorskih vojvoda je uzidalo svoje glave u temelj Srbije. Oduvijek je bilo tih neslovenskih ideja u Crnoj Gori – mada ih je bilo malo. U vreme Njegosa to su bile pristalice guvernadura Radonjica. A u Zakoniku knjaza Danila stoji da u Crnoj Gori nema druge nacije do srpske ni drugog jezika do srpskog. U novije doba svake godine je u Beograd dolazilo po hiljadu novih studenata iz Crne Gore, a najmanje 300 ih je ostajalo ovde. Ostajali su dobri pjesnici. Oni koji to nisu, odlazili su, kao drugoplasirani, nazad u Crnu Goru. Crnogorski sukob je borba izmedju prvoplasiranih i drugoplasiranih Crnogoraca. Zagreb je oberucke prihvatio te drugoplasirane pesnike. Ministarstvo vojske Hrvatske finansiralo je delo Jevrema Brkovica, a za to je on valjda morao nesto da im uradi. Kakav to maternji jezik uce tamo, kad su im i majka i baka i prabaka govorile srpskim jezikom?”

Nije svak prihvatio ni onaj savet Milovana Djilasa iz pripovesti „Crnogorska obecana zemlja” („Politika” objavila feljton, pre tacno tri godine): „No nek se ni jedan Crnogorac ne prevari – e ce mu majka zakukati – da se privoli Srbiji – ode onda u nista i glas i slas!”

Ali i Momir Vucinic je savetovao jednog svog komsiju iz Mojkovca: „U Beogradu imas stan, skolujes djecu, idi dolje, pa zivi, ako si za samostalnu Crnu Goru. Ali prvo idi na groblje, neka te otac, djed i pradjed savetuju kako da glasas. Njihova je rijec vaznija od Milove. Kada bi doslo do otcepljenja, postao bih drzavljanin Srbije. Mozda to i hoce oni dolje…”

Jos samo pitanje – od cega i kako ce da zive?

Vile za svercere

Povodom svih predloga o razdvajanju Drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, vise puta se javno oglasavao dr Branko Medojevic, dugogodisnji dekan i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Jasno i strucno je obelodanio sta Crna Gora razlazom gubi, a sta dobija. Niko od crnogorskih zvanicnika se na to nije obazirao. Neumitno prolazi period prividnog blagostanja, nastao krajem devedesetih godina, naglog bogacenja onih koji su se „snasli” i privremenog izlaska iz bede onih koji su dobijali socijalnu pomoc. Niko ne zna kakve su to reforme, kada privreda stoji, a – kako kazu poznavaoci prilika „dolje” – „ Neki su se napunili ka brodovi”. Ta manjina je stekla brzo bogatstvo, putevima znanim samo njima i onima koji ih podrzavaju.

Kao jedan od razloga zbog kojih je do sledece godine odlozen referendum (bez prava glasa crnogorskih drzavljana nastanjenih u Srbiji, njih oko 260.000), Zoran Zizic, predsednik tamosnjeg pokreta za zajednicku drzavu je izjavio: „Sustina je da se Djukanovicu obezbedi imunitet, jer ga gone dva italijanska tuzioca, kao i da sacuva pozicije finansijske oligarhije…”

Jedan od mnogih „beogradskih” Crnogoraca, Momir Vucinic, u slucaju rascepa, nagovestava: „Bice velikih posledica, u ekonomskom smislu, po Crnogorce s prebivalistem u Srbiji. To su, pre svega, skolovanje i zdravstvena zastita. Niko nije izracunao koliko je poslednjih godina ljudi umrlo u Crnoj Gori zbog neadekvatne medicinske zastite, jer nisu poslati u Srbiju na lecenje. Garantujem da u Srbiji ima oko pet hiljada studenata iz Crne Gore. Kad zavrse studije, ako im kazu – dodjite da radite u Crnu Goru, sta bi oni tamo radili i gdje, kada nigdje nista ne radi. U podgorickom naselju Gorica zive novokomponovani Crnogorci – milioneri, a na 200 metara od njih: stracare, otpad, burad, sirotinja… Nema tamo preduzeca, osim drzavnih, da rade. Bar 50 odsto gradjana je gladno, zive od krave i koze, prehranjuju se…”

Unisteni putevi

„…Ljudi su cast prodali. Primer – policajac, nekadasnji komsija, zivi u Podgorici. Dok nije obezbedjivao konvoje sa svercovanim cigaretama, stanovao je u podrumu sa zenom i dvoje djece. Posle dvije godine “obezbedjivanja” kupio je sebi kucu za 180.000 evra. Od podstanara do gazde. Pa za koga je on koji je sa rotacionim svetlom utirao put svercerima.

Oni su unistili puteve svojim sleperima. Osim nekoliko delova magistralnih puteva (Podgorica – Niksic ili Cetinje – Budva), drumovi u Crnoj Gori su u katastrofalnoj situaciji. Put preko Mojkovca, Zabljaka, dnevno je prelazilo desetine slepera s drvenom gradjom iz Bosne za Kosovo. Kamioni su upotrebljiv put pretvorili u neupotrebljiv. Dok je na granicnom prelazu Brodarevo izgradjen besan carinski punkt, sruseno je brdo i postavljena najmodernija infrastruktura. Radnistvo nezaposleno, na selu nikog, samo jos najstariji. Seljak primoran da slusa rok-muziku, jer je narodna maltene zabranjena. Cak ni starih crnogorskih nema nidje, da ne podsjecaju na srpstvo. Recimo, “Oj djevojko, Milijana”…

Nastavlja, ne bez mucnine: „Prije nekoliko godina isao sam u Budvu, pa na Cetinje. Pitam u onim uskim ulicicama jednu sredovecnu zenu – “Kuda prema Lovcenu?”. Ona osmotri beogradske tablice, pogleda me kao poljski klozet i ode bez reci… Kao da idu na izazivanje bijesa kod obicnog coveka u Srbiji. Samo zele da Srbi odavde kazu njima: Srecan vam put.”

Jedan od ideologa crnogorstva, Milovan DJilas, (samo)ironicno opisuje bratske odnose u pripovijesti „Crnogorska obecana zemlja” (delovi objavljeni u „Politici”, februara 2002. godine): „Ispalo je naposljetku, da mi Srbiju osvajamo. I osvojismo je… Pa kad bi danas iz akademije nauka ili s univerziteta mi povukli svoje, ne starijega porijekla no od drugoga koljena – oni bi morali zatvorit i akademiju i univerzitet, ako ih ne bi u kakve radionice ili trgovine…”

Zanat prijateljstva

Tacno je to da za beogradske Crnogorce vazi prica da su dobro povezani, pomazu jedni drugima u pronalazenju dobrih radnih mesta i tako dalje. „Pa sta, ljudski je to. Zasto se i drugi ne pomazu”, upitace jedan Beogradjanin. Drugi ce, gledajuci postrance, primetiti: „Oni su bili na celu najvaznijih preduzeca, policije i medijskih kuca. Zahvaljujuci njihovom uticaju samoupravljanje je toliko dugo opstalo kao poluga politickog i privrednog sistema socijalisticke Jugoslavije. Oni neguju “zanat prijateljstva” koji se siri u lanac preporuka za ovog ili onog, bez obzira u kom kolenu su Crnogorci.

Vojvodjanski „dodjosi” crnogorskog porekla tresli su Srbijom za vreme Milosevicevog (koji je takodje poreklom Crnogorac) rezima, a to su Jovica Stanisic i Milorad Vucelic. U sudaru dinarske prodornosti i gradske ucmalosti, pobedjivala je ona prva.

Hvaleci njihovo junastvo i urodjenu otmenost, Englez Roj Trevor (1869 – 1922) napisao je u svom putopisu o Crnogorcima, u vreme vladavine kralja Nikole: „Crnogorac ne mari mnogo za radom, pa se tako odnosi i prema poslovnoj delatnosti, trgovini, misleci verovatno da mu je ispod casti da se mesa u bilo sta sto nije junacka borba. Njima je zadovoljstvo da se, kao osvajaci setaju, da sede ispred malih kafana i da razgovaraju o nacionalnim i drzavnim problemima, na njihov otmen nacin, dok iza njihovih ledja poslovni Turcin i prepredeni Albanac zadovoljno trljaju ruke i medjusobno dele bogatstvo i izobilje Podgorice. Kralj Nikola je tacno ocenio karakter svoga naroda i potpuno je svestan ove mane. Jednom je cak kralj sazvao glavare Crne Gore i pred njihovim ocima zasadio rasnu vinovu lozu sopstvenim rukama. Onda je u kovacnici, u blizini dvora, svojim rukama cekicem oblikovao konjsku potkovicu, pred postidjenim pogledima svojih junackih gostiju. To je trebalo da znaci da ako je takav posao dobar za njihovog gospodara, dobar je i za njih…”

U srbijanskim vicevima obelezeni kao lenji, a u legendi kao naociti, hrabri i casni, pocetkom ovog milenijuma suoceni su s podelom po nezeljenom izboru – za samostalnu Crnu Goru ili za zajednistvo sa Srbijom. Jedan od njih kaze: „Utroba mi se cijepa od muke sto je dotle doslo”. Nekima, ocigledno, nije.

Milorad Cirilovic
Politika