Zelim upozoriti na neke elemente, koji su u nasoj svesti premalo prisutni kada pomislimo na rec Vojvodina

Piše: Jelko Kacin/IFIMES

Krajem januara ove godine zajedno sa drugim kolegama ucestvovao sam u programu rada posebne petoclane delegacije Evropskog parlamenta, koja je posetila Vojvodinu i Beograd, da bi utvrdila cinjenice o navodnom pritisku na manjine u svetlu nekih nasilnih aktivnosti o kojima je bila obavestena evropska javnost. Program je bio “natrpan” svim mogucim susretima i fakticki je omogucio videti, doziveti i osetiti mozaik utisaka, koji omogucavaju izradu ocene o stvarnom stanju. U delegaciju su bili Nemica, Austrijanac, Madzari i Slovenac, politicki smo pripadali razlicitim politickim grupacijama u EP: EPP (2), socijalisti-PSE (2) i liberal-ALDE/ADLE. Podrzavala nas je i pratila brojna ekipa strucnog osoblja sekretarijata Stalne delegacije EP za odnose sa drzavama jugoistocne Evrope i “strucnjaci”, koji se u okviru politickih grupacija bave spoljnom politikom. Kao sto je vidljivo, bio sam jedini sa prostora nekadasnje Jugoslavije, sto je za mene bilo svojevrstno breme ali istovremeno i velika prednost i izazov.

Vec duzi vremenski period redale su se i ponavljale vesti o povecanim medjuetnickim nesporazumima i izbijanju nasilja u kojem su prouzrocnici i zrtve pripadali razlicitim narodima. Broj takvih dogadjaja posebno se povecavao u vreme pred i tokom pokrajinskih – lokalnih izbora jeseni 2004.godine. Sve to je dovelo do uopstene ocene da se radi o povecanom nasilju, za oblike pritisaka i potrebu za sto hitnijim delovanjem medjunarodne zajednice. U programu dela EP tesko je naci slobodne termine, jos teze sadrzajno organizovati posete na nacin, da delegacija moze da se susretne sa toliko razlicitih sagovornika i pogleda sve strane medalje. Delegacija ce pripremiti celovit izvestaj, vec sam sam svoju politicku grupaciju pismeno upoznao sa mojim saznanjima, zbog toga ovaj zapis nikako nije ocena posete, ne u ime EP, ne u ime delegacije i ne u moje ime. U zapisu zelim upozoriti na neke elemente, koji su u nasoj svesti premalo prisutni kada pomislimo na rec Vojvodina.

Decenije jugoslovenskih ratova grubo su uticali na dogadjanja i uslove zivota i rada u Vojvodini. Pripadnici manjina svi redom uvereni su, da su vlasti mobilizaciju rezervista u pokrajini izvodile selektivno te su pozivale proporocionalno veci deo vojnih obveznika pripadnika manjina. Upravo vojne operacije u Slavoniji i okolini Vukovara su prema navodima manjina pokazale apsurdnost i nesmisao etnickog ciscenja u kojem bi aktivno ili u vecoj meri ucestvovali upravo pripadnici vojvodjanskim manjina. Da bi izbegli vojni poziv, obveznici se odlazili na skolovanje u inostranstvo, posebno u Madjarsku, posle zavrsetka studija ni na kraj pameti nije im padalo da se vrate nazad u pokrajinu. Beg mozgova strahovito je zahvatio madjarsku manjinu, jer je na 100.000 mladih napustilo pokrajinu. Zbog nezavidne ekonomske situacije, visokog stepena nezaposlenosti i akutnog nedostatka stranih investicija privredna perspektiva u pokrajini postala je nezavidna, realnih prognoza za vidljivo poboljsanje situacije jos uvek nema, zbog toga je veliki deo tih emigranata za pokrajinu i njenu buducnost po verovatnoci trajno izgubljen. Demografski trendovi u pokrajini izrazito su negativni, natalitet u pokrajini je u vreme bivse drzave bio najnizi, sada je situacija jos slabija. Oni koji su ostali, predstavljaju pre svega starije generacije i omladinu na nizem stepenu skolovanja.

U pokrajinu se doselio veliki broj izbeglica iz BiH i Hrvatske, sto je bitno promenilo etnicku strukturu stanovnistva pokrajine, koja je u istoriji bila uvek ponovo, svakih nekoliko decenija, podvrzena novim i novim valom izbeglica ili kolonista. Ni sada nisu bili postedjeni, samo poljoprivreda sada ne predstavlja vise onu privrednu granu, koja je bezbroj puta do sada mogla u relativno kratkom vremenu obezbediti dostojno blagostanje starosediocima i doseljenim stanovnicima Vojvodine. Iako svi redom ponavljaju i tvrde, da je u poslednjem valu doseljeno srpsko stanovnistvo bilo naviknuto na zivot u multikulturnoj, multireligioznoj i multinacionalnoj sredini, sadasnja situacija za pridoslice ipak je drugacija. Do sada su ziveli zajedno u vise-slavenskoj okolini gde se razlikovala pripadnost razlicitim veroispovestima dok je jezicka raznolikost bila svakako manja, stepen medjusobnog razumevanja i sposobnost medjusobnog sporazumevanja barem u lingvistickom smislu bio je vise nego odlican. Sada se pridoslice susrecu sa drugim neslavenskim jezicima sto zahteva ucenje jezika manjina od samog pocetka zasto prave volje medju pridoslicama nema. Madjarski i rumunski jezik vise su nego zahtevni i predstavljaju kulturoloski i vrednosni izazov. Culi smo mnogo primera i proveravali kada je kao povod za fizicki napad bila dovoljna upotreba jezika, kojeg vecina uopste ne poznaje ili ne razume dovoljno.

Mnogo puta uopste su nacini vandalizma u sredinama bez razlike osudjivani, prouzrokovali su zgrazanje i ogorcenje svih grupacija stanovnistva, objasnjenja policije bila su ne zadovoljavajuca, ponekad premalo ubedljiva, ponekad i svesno upotrebljena kao sredstvo manipulisanja i cak potpaljivanja nepoverenja u istrazne organe. Pogotovu u primeru oskrnavljenja grobalja i grobova, sto su navodno cinila maloletna lica oba pola pod uticajem alkohola i droga -odaziv javnosti je bio veoma skeptican i pouzrokovao je dodatno nepoverenje. Zahtev za efikasnim vodjenjem istraznih i sudskih postupaka ostaje jos jedan od preduslova za umirivanje strasti i uspostavljanja poverenja medju ljudima. Stepen rasirenosti droga medju mladim ljudima je izuzetno visoka, odsustvo boljih socijalnih i ekonomskih uslova ostaje i dalje jedno od potencijalnih veoma akutnih zarista za zaostravanja medjuetnickih odnosa.

Medju pripadnicima madjarske manjine ostaje aktuelan problem prikrivenih grobova iz vremena posle oslobodjenja kada je na hiljade ljudi bilo osudjeno pred vojnim sudovima zbog saradnje sa okupatorom kako sa madjarskim tako i sa nemackim te posle pobijeno. Mesta usmrcivanja i ubijanja jos uvek nisu dostupna porodicama i rodbini, oznake grobalja i sve ostalo ostaju tabu tema. Ne radi se o dogadjajima sa proleca 1945.godine nego za dogadjaje kasne jeseni 1944.godine. Ako se prisetimo, kako smo daleko o tome stigli u Sloveniji, sa tim jos uvek imamo teskoca, moramo biti svesni, kako je tesko breme istorije jos uvek kako za madjarsku manjinu tako i za srpsku vecinu. Da potsetim, da je Madjarska kao neposredni sused u vreme napada NATO-a na SR Jugoslaviju vec bila punopravni clan saveznistva i zbog te cinjenice odnos vecine prema Madjarima u Vojvodini jos dodatno je bio otezan i zaostren.

Ukljucivanje (citaj zaposljavanje) srpskih izbeglica u sistem policije i pravosudja u ocima manjina stvara dodatnu zabrinutost, da nisu i nece biti jednakopravno tretirani u fazama pretkrivicnog i krivicnog postupka tako da se svaka greska cesto pokusava prikazati kao namerno sikaniranje i diskriminacija na stetu pojedinih pripadnika manjinskih naroda. Tretiranje pojedinacnih slucajeva je pokazalo, da to nije tako, ali nazalost medju ljudima jos uvek ostaje takvo uverenje.

Pripadnici manjina smatraju, da je njihov obrazovni sistem zaspao i zaostao, da nije sledio razvoju u Evropi, zbog toga danas ne odgovara povecanim potrebama i vecim i visim zahtevima, koje donosi sirenje EU i slobodan protok ljudi, robe i ideja, O tome mnogi mogu samo sanjati, a oni sa madjarskim pasosem (EU) mogu ga ostvariti u praksi. Centralne vlasti u Beogradu same nemaju dovoljno znanja o brojnim promenama, koje su se dogodile u Evropi u poslednjih 15-tak godina, zbog takvih ocekivanja, zelja i potreba manjine ni same ne razumeju dobro, jer su predugo svesno izvodile mere samoizolacije. Konstatacije o kvalitetu obrazovnog sistema za manjine u velikoj meri vaze i za sistem obrazovanja vecinskog stanovnistva. Poboljsanje uslova i kvaliteta obrazovanja je jedan od preduslova za poboljsanje situacije ne samo u Vojvodini nego i u Srbiji.

Na rubu svih dogadjaja ostaju Romi, pogotovu oni, koji su kao izbeglice dosli sa Kosova. Njihovi uslovi za zivot ostaju nikakvi, socijalizacije prakticno nema, oblici pomoci su veoma retki i povremeni, pre svega u velikoj meri neefikasni. Takozvani “Askali” spadaju u kategoriju, koja je u Vojvodini posve marginalizovana i skoro ne postojeca.

U mnogim lokalnim zajednicama, i u glavnom gradu pokrajine Novom Sadu pobedili su radikali. Izborni rezultat je ponekad za mnoge osnova za utvrdjivanje i ocene, da je radikalizacija situacije, koju su potpaljivale razlicite politicke stranke, cak i manjinske pre svega u trazenju po svaku cenu politickih pozadina kod svih, cak i najmanjih “incidenata” se isplatila, jer je donela plodove. Doslo je do politickih promena, stranke manjina su uglavnom postale vanparlamentarne stranke, na lokalnom nivou su doslovno prisiljene saradjivati sa radikalima. Vojvodina se promenila i u mnogim pogledima radikalizovala. Problemi i izazovi se ponekad cine vecim nego sto su u stvarnosti, politicke blokade i neprilike su sve cesce. U senci trazenja resenja za Kosovo se uznemirenje, kako vecine tako i manjine manifestuje u trazenju medjunarodne podrske i pomoci u svetlu internacionalizacije vojvodjanske situacije.

Vojvodina bi mogla u trazenju hitno potrebnog koncenzusa za potreban evropski politicki put, put promena i transatlantskih integracija za Srbiju odigrati veoma aktivnu, pionirsku i ubedljivu ulogu kako kod kuce tako i u inostranstvu. Vise politicke snage, vise ovlastenja za pokrajinske organe moglo bi voditi uspesnoj, evropskijoj svakodnevnoj praksi u pokrajini, koja bi mogla biti primer Beogradu i drugim delovima Srbije. Pogranicna saradnja sa regijama u Madjarskoj posle u Rumuniji i Hrvatskoj mogla bi omoguciti sticanje neophodno potrebnih znanja i evropskih sredstava za ubrzan razvoj Vojvodine i Srbije.

Vojvodina je vec bila i uvek ostaje Evropa u malom, pokrajina sa sest zvanicnih jezika i prava sredina, koja moze doprineti drugacijoj praksi i slici u Srbiji. Radi se o samopredstavljanju Srbije, za sliku EU u ocima Srba za sliku Srba i Srbije u ocima institucija i gradjana EU. Vreme je za Vojvodinu u najplemenitijem i viseslojnom znacenju tog pojma. Jednom reci, sada je vreme za Vojvodinu.

Ljubljana, 22.februara/veljace 2005

Jelko Kacin je poslanik u Evropskom parlamentu (EP) i clan Odbora za spoljnu politiku EP

IFIMES (Medjunarodni institut za bliskoistocne i balkanske studije (IFIMES) – Ljubljana