“Ravnopravnosti u vezi nema. Kompromisima se ostvaruje odredjena demokraticnost. Svaki partner ima nesvesnu potrebu da sto vise “zagrabi” od psiholoskog prostora koji cini vezu”

Piše: Intervju: Ljubomir Eric, psihijatar i psihoterapeut

“Ravnopravnosti u vezi nema. Kompromisima se ostvaruje odredjena demokraticnost. Svaki partner ima nesvesnu potrebu da sto vise “zagrabi” od psiholoskog prostora koji cini vezu. Shvatam ga kao krug podeljen tako da jedna polovina pripada zeni a druga muskarcu. Posle izvesnog vremena u borbi za dominaciju ravnoteza se menja, jedan od partnera osvaja veci prostor. Nekim muskarcima, “zagledanim u vrh svojih cipela”, odgovara da imaju dominantne zene, jer jedino tako mogu da funkcionisu. I obrnuto. I jedna i druga varijanta mogu da izrode vrlo skladan odnos. U suprotnom dolazi do neizbeznih sukoba, kaze nas sagovornik, Ljubomir Eric, psihijatar i psihoterapeut.

Prof. dr Ljubomir Eric je autor velikog broja studija o strahu, neurozama, seksualnim disfunkcijama, psihoterapiji i psihologiji umetnickog stvaralastva. Nedavno je objavio “Leksikon seksualnosti” i “Seksualne disfunkcije”.

Sta je ljubav a sta dominacija?

– Ljubav je pre svega veoma plemenito osecanje, sposobnost primanja i davanja. Kod dominacije postoji samo primanje. Dominantne osobe veoma malo daju, nekada sabijaju svog partnera prepustajuci mu samo delic pomenutog kruga. Tada sabijeni pocinje da strahuje, cime pokusava da povrati svoju polovinu.

Koliko jedna ili druga pozicija zavisi od vaspitanja?

– Kad mlad covek vidi oca koji drzi sve konce u svojim rukama, i majku, mozda cak i na visem intelektualnom nivou, koja mu se potcinjava, identifikuje se sa ocem i bira zenu koja ce da ga slusa. Slicno je i sa zenama… Iz odnosa oca i majke, i svog odnosa prema njima, dete nesvesno nauci da “bira” partnera, sto je sustina tzv. psihologije partnerskih odnosa.

Zasto je danas odabir partnera otezan?

– Zapazeno je emocionalno otudjivanje ljudi, posebno mladih. Tek treba da se sagleda sta se to u drustvu desavalo i desava. Vise mojih klijenata, i muskih i zenskih, tesko nalaze partnere. Ne postoji drustvena kohezivnost i emocionalna atmosfera koja pospesuje susretljivost i lako upoznavanje.

Nije li razlog u tome sto se nekada znalo ko kom sloju pripada?

– Drustvo se emocionalno i moralno dezintegrisalo. Vrednosti su se poremetile. Ljubav je nesto od cega se najcesce vise ne polazi. Jedan mlad covek mi je tokom psihoterapije rekao da se ne usudjuje da pridje devojci, jer ne moze da ispuni njene zahteve, nema auto, drustveni status, visoka primanja… Odnosi mladih su merkantilizovani, otuda izraz “sponzoruse”, oznacava vrstu kupovine.

Ipak ima srodnih dusa.

– Naravno da ima. Ali, danas u odnosima medju polovima merilo svih stvari su status i novac. Na mestima gde se okupljaju mladi “viseg statusa”, ali ne samo oni, mogu se uociti ponasanja koja su karikatura emocionalnosti, svojvrstan kic u ljudskim odnosima. U mnogim porodicama zivotni smisao je “imati”, i to odmah, a ne “biti”.

Zbog kojih problema vam se najcesce obracaju za pomoc?

– Bavim se stanjima straha, neuroze uopste, zatim krizama razlicitog porekla, posebno partnerskom i bracnom, i seksualnim disfunkcijama. Vrlo je specifican psihoterapijski rad sa ljudima koji se bave biznisom. Mnogi od njih ne poznaju psiholoske aspekte rada, rukovodjenja svojim firmama i nekako sve to obavljaju na osnovu zdravog razuma. Naravno, to skupo placaju, cesto zapadaju u krize u kojima strah, depresivnost i psihosomatski simptomi caruju.

Zar nasi japiji nisu slika i prilika Zapada?

– U kapitalistickim zemljama, kojima smo se mi nedavno pridruzili, odnosi su definisani, kod nas se jos traga za njima. Nedovoljno se poznaje i ritam zivota, vreme rada i vreme odmora, pa se preterano radi, sto nije dugo moguce. Nedavno sam procitao da je jedna svetska firma otvorila psiholosko-psihijatrijski servis koji je na uzlozi zaposlenima 24 sata! Mnogi mladi rade od devet do devet! Cesto pokazuju i raskorak izmedju mogucnosti i zelja. Drustvo je nametnulo uspeh po svaku cenu. Lomovi i krize su veoma cesti, posebno kod onih koji narcisticki od sebe ocekuju nemoguce. U psihoterapiji nastojim da svako sagleda svoje mogucnosti. Figurativno receno, onaj ko moze da dize 50 kg a zeli da dize 100 kg sigurno ce doziveti slom. Prihvatanje svojih mogucnosti je put ka zdravlju i normalnosti, suprotno, ka krizama i lomovima… Ali, odosmo predaleko od odnosa muskarac-zena, o cemu smo poceli da govorimo.

Ko je u tom odnosu u boljem polozaju?

– Kultura Zapada je falokratska kultura. Zene su vekovima bile u inferiornom polozaju. Tokom tzv. seksualne revolucije one postaju inicijativnije. U krajnje patrijarhalnim drustvima, kao sto je to od nedavno postalo nase drustvo, zene koje imaju inicijativu plase muskarce, ali i njihovo ponasanje ne odgovara crkvi koja je postala glavni “delilac” pravde u tom smislu. Bez ravnopravnosti zena, u drustvu nema demokratije, njihova vrednost je velika, one su spremnije da razumeju, saosecaju, daju, iskrenije su… od muskaraca…

Cime taj stav potkrepljujete?

– Drugacije su emocionalnosti i psiholosko-telesnog sklopa. Vecina se u ovom “drustvenom seksualnom haosu” ne upusta u seksualne odnose bez ljubavi, sto nije karakterisika muskaraca koji su poligamni i zbog toga nemaju osecanje krivice…

Blic