U napadima kafanske nostalgije cak i oni pasionirani svedoci nase “bolje proslosti” sve se redje secaju kako je nekada carsijom kruzila, danas vec zaboravljena anegdota iz vremena afere povodom predstave “Kad su cvetale tikve”

Piše: Zoran Panovic

U napadima kafanske nostalgije cak i oni pasionirani svedoci nase “bolje proslosti” sve se redje secaju kako je nekada carsijom kruzila, danas vec zaboravljena anegdota iz vremena afere povodom predstave “Kad su cvetale tikve”, koja je u Jugoslovenskom dramskom pozoristu izvedena prema istoimenoj knjizi Dragoslava Mihailovica. Kad je Josip Broz Tito obavesten o “skandalu”, on je, prema legendi, pomesao Dragoslava Mihailovica sa Borislavom Mihajlovicem Mihizom, te je otprilike rekao: “U, majku mu boziju, ja mislio onaj Mihiz teska reakcija, kad on informbirovac”. Eto lapsusi takve prirode desavali su se i Titu, te otuda, sem anegdotskog, ne treba pridavati ni preterani medijski znacaj jos uvek svezem lapsusu Svetozara Marovica koji je u TV intervjuu pomesao Suzan Zontag i Eriku Jong. Problem sa Marovicem je druge prirode, iako opet ima veze sa Titom. Naime, nacin na koji on predstavlja “zajednicku drzavu” apsolutno je neproporcionalan tezini te drzave u kojoj je u obilju neobavezujucih stvari izgleda manje obavezujuca Ustavna povelja.

Marovicevog samopoimanja, stila, fraze i poze, sigurno se ne bi postidele ni mnogo bitnije zemlje, ali u slucaju ove “zajednicke” i ontoloski prilicno sumnjive, Marovicev personaliti samo dodatno doprinosi virtuelizaciji asimetricnog SCG entiteta. Da je Tito ikada ozbiljno razmisljao o nasledniku, i da je tada poznavao nekoga kao sto je Sveto Marovic, “pokret nesvrstanih” sigurno bi imao dostojnog lidera, kao sto ne sumnjamo da bi se Marovic snasao i na mestu Kofija Anana, kao sto bi verovatno mesto nasao, bas onakav kakav je, sa maramicom u dzepu, i u galaktickom senatu koji se da videti u prva dva dela Star Wars sage Dzorza Lukasa (Fantomska pretnja i Napad klonova). Ali, cini se da je takav unikatni Marovic, ma koliko bio virtuelan, jedan od retkih imenitelja u kojem moze da se prepozna SCG.

Obicno drzave zasluzuju bolje predsednike. Sa Marovicem je stvar obrnuta. Negde na pola puta izmedju Josipa Broza (SFRJ) i Zorana Lilica (SRJ), Marovic je protokolarno i institucionalno nezaobilazan, ali opet ne toliko da bi se na tom mestu mogao nazavti “centrom moci” (kao Milosevic i Kostunica). Ovako je Marovicevo samopoimanje, limitirano oktroisanim aktima drzave koju predstavlja, ali opet i ne personifikuje, prepusteno da povladjuje medjurepublickim i unutarrepublickim kalkulacijama. Bio bi Marovic i brend, samo da iza sebe ima i adekvatnu drzavu. A, SCG ovakva kakva je, tesko da se, uprkos svim dopustenim “dvostrukim kolosecima”, moze identifikovati sa Marovicevom evropskom paradigmom. Naprotiv, makar zbog “dogovornog krsenja Ustavne povelje”, njegova poza i fraza, ponekad ostavljaju utisak bizarnosti, a praksa nas svaki dan uverava u to. Sta nam vredi sta se ponosimo Svetom dok ga vidimo kako po svetskim prestonicama brendira i lobira, kad posle toga, ako zelimo da iz Beograda nekome posaljemo pare u Mojkovac ili Kolasin, to mozemo uradti samo ako zamolimo sofera autobusa, na primer za Herceg Novi, da bude uvidjavan, ili to isto zamolimo masinovodju ili konduktera u vozu. Sa Western Unionom novac iz Srbije moze stici u celi svet. Sem u Crnu Goru. Posto smo, je l” te, zajednicka drzava, nismo inostranstvo, a oni ne salju pare u istu drzavu, a sta nam vredi kad smo drzavna zajednica kad nemamo platni promet, pa opet ne mozemo normalno da posaljemo pare. Kad saljete paket, “stajga” vam je opet sudbina, ako ne zelite da placate carinu u, je l” te, zajednickoj drzavi. Ako je ovako u “zajednickoj drzavi”, sta bi to bilo gore u, recimo, “savezu suverenih”, te sto bi verovatno bilo bolje u smislu da mozete da posaljete pare normalno u inostranstvo. Dobro, da ne gresimo dusu, danas pare iz Srbije u Crnu Goru mozete poslati preko “Komercijalne banke”, ali samo devize i to da 0, 5 placa proviziju onaj koji salje, kao sto 0, 5 placa proviziju i onaj koji podize. Za “zajednicku drzavu” ovaj koridor je ipak samo izuzetak koji potvrdjuje pravilo.

U katalogu razloga za i protiv zajednicke drzave jedan se obicno zaboravlja, a to je onaj da je prvobitna SR Jugoslavija, na cijim tradicijama je SCG, pre svega tvorevina Slobodana Milosevica, a da njen provizorijumski karakter nije bio slucajan. Zar nije bila ostavljena mogucnost da se toj tvorevini u buducnosti pridruzi i jos neko ako to zeli? Taj predvidjeni “jos neko”, uprkos atraktivnom, malo panhelenskom, malo panslovenskom, predlogu Slobodana Milosevica o konfederaciji, sigurno nije bila Grcka, vec pre bismo rekli “srpske zemlje”. Kad je ta “prusko – pijemontska” vizija propala, ostao je provizorijum, a Crna Gora je placala frustracije, sto one beogradske, sto one Milosevicevih crnogorskih vazala i poltrona koji su sada Miloseviceve direktive zamenili frazama o “evropskoj buducnosti”. Na delu su dve naoko suprotstavljene inercije: Prva je ona koja bi se mogla nazvati “dijalektikom raspada SFRJ” i prema njoj raspad te drzave po avnojevskim granicama mora se konsekventno dovesti do kraja. Drugi princip je onaj evropski – koji promovise integraciju. Naravno da je pomalo apsurdno danas, kad je “suverenitet” u Evropi i svetu relativizovan, toliko insistiranje da bi se on dobio, pa odmah u dobroj meri izgubio u Evropskoj uniji. Ali, ako dve suverene drzave sutra mogu da imaju i vise od onoga sto danas ima “zajednicka”, zar je otpor crnogorskoj suverenosti manje iracionalan? I zar bez razloga sumnjamo da je medju onim Crnogorcima u Srbiji “koji bi da se pitaju”, bilo vec onih “koji su se pitali” gde ce biti Knin, Dubrovnik, Vukovar i ostali toponimi negativne geografije? I to govorom mrznje cije kafanske alegorije ponovo paraju usi.

Kad se u stranu pomere sve (pseudo)istorijske price o “bjelasima”, “zelenasima”, kralju Nikoli, Njegosu, Duklji i Crnoj Gori koja “nije Montenegro vec junacko srpsko leglo”, ostaje cinjenica da je dobar deo svog legitimiteta, pa hajde da kazemo i ugleda, Milo DJukanovic dobio i zbog svog otpora Milosevicu. Odatle teznja ka nezavisnosti ima i “moderne”, a ne samo “dukljanske” razloge koji su DJukanovicu omogucili da ga i bivsi protivnici prihvate za lidera suverenistickog pokreta. To, naravno, ne amnestira DJukanovica za manipulacije referendumom, koji je za Crnu Goru pomalo ono sto je novi ustav za Srbiju.

Ako su trojke osnovne jedinice diverzantskih grupa (“Balkanski spijun”), plemena su valjda nacionalne “organizacione jedinice” (Momir Bulatovic). S tom razlikom sto u odnosu na tribalnu proslost pleme danas, u “gradjanskom drustvu” moze da bude i nevladina organizacija, kao sto je i pokret obicno frontovska organizacija, a bar smo se takvih nagledali u obilnoj antologiji populizma koji nam nista dobro nije doneo. I nismo ih, izgleda, siti.

Na pruzi Beograd – Bar i magistralnom putu Valjevo – Pozega nalazi se Kosjeric, mesto poznato po privatizovanoj cementari i vasaru “Cobanski dani”. Legenda kaze da je mesto dobilo ime po tome sto su se njegovi osnivaci doselili iz Kosjera u Crnoj Gori, tako da ko zna koliko je danas ovde Crnogoraca, onih koji to znaju, i onih koji ne znaju, a nijedni nisu “terazijski”, nego “kosjericki”. Ako bismo pratili logiku onih koje Miodrag Vukovic (DPS), u nedostatku boljeg termina naziva “terazijskim Crnogorcima”, onda bi Kosjeric verovatno bio posebna jedinica na referendumu, i s obzirom na to koliko su tesni rezultati na izborima u Crnoj Gori, mogao bi da odluci ishod, kao sto su glasovi penzosa sa Floride pomogli Busu da dobije prvi mandat. A, ako tu ima zavicajnog zanosa, politicke logike sigurno nema. Jer, ako su hercegovacki Hrvati bili Tudjmanova uzdanica, pa ih je castio pravom glasa, “terazijski Crnogorci” sigurno nisu Milova.