Gotovo neprimetno, bez uobicajene pompeznosti kad neka drzava obelezava svoj jubilej, protekle su dve godine od usvajanja Ustavne povelje Drzavne zajednice Srbija i Crna Gora

Piše: Ivan Torov

Gotovo neprimetno, bez uobicajene pompeznosti kad neka drzava obelezava svoj jubilej, protekle su dve godine od usvajanja Ustavne povelje Drzavne zajednice Srbija i Crna Gora. Posto je slavljenicki sampanjac ispijen jos onda kada je neumorni Havijer Solana posvadjanim liderima Beograda i Podgorice, marta 2002, ponudio (a ovi na jedvite jade prihvatili) formulu drzavne tvorevine “dva ovna na brvnu”, ovih ledenih februarskih dana se fakticki nije imalo sta slaviti. Ako se, naravno, ne misli da i cinjenica da je jedan drzavno-pravni provizorijum ili politicki eksperiment doziveo manje-vise fijasko, zasluzuje da makar bude potvrdjena i u nekom obliku obelezena.

Jedna zabluda, dakle, bezmalo traje pune tri godine, a njeno toliko dugo opstajanje moze se (a i ne mora) opravdati jedino izgovorom da je, uprkos svemu, valjalo pokusati politickim kompromisom legalizovati dostignuti nivo – nesaglasnosti. Sada kada je i Beogradu i Podgorici, a, bogme, i Briselu, savrseno jasno da su ambicije i zelje jedno, a realnosti nesto drugo, prvorazredna dilema vise nije da li i kojim sredstvima tu tvorevinu odrzavati, vec sta uciniti da se krajnji epilog predugog i iscrpljujuceg srpsko-crnogorskog drzavnog spora ne izrodi u novo regionalno zariste i eskalaciju nasilja u bilo kom obliku. Kako stvari idu, nazalost, izgleda da te opasnosti nije dovoljna svesna nijedna od tri involvirane strane, pa ovom vec sludjenom narodu i u Srbiji, i u Crnoj Gori, preostaje samo da se nada da im ostrasceni i samodovoljni politicari nece prirediti jos poneko neprijatno iznenadjenje.

Nepremostiva prepreka

Koliko god u necijim (pre svega, evropskim) racunicama jos provejava diskretna i oprezna nada da prica sa zajednicom Srbije i Crne Gore nije apsolutno propala, cinjenice su, ipak, neumoljive. To sto je i prilikom dugog i mukotrpnog usaglasavanja Ustavne povelje pre dve godine bio problem – neposredni izbori ili referendum – sada je, reklo bi se, nepremostiva prepreka. Ovaj spor je ponajmanje deklarativne i normativne prirode. On sustinski, iako naizgled pojednostavljeno, daje odgovore na dva pitanja: gde si stigao – nigde, sta si uradio – nista! Drugim recima, ista meta – jos vece odstojanje! Ako je nakon 5. oktobra 2000. godine pobednicka euforija zbog Milosevicevog pada stvorila nesto povoljniju klimu za srpsko-crnogorski dijalog, ako se s pravom verovalo da nova vlast nece dozvoliti ponavljanje Milosevicevog modela disciplinovanja (i zastrasivanja) male, ali prkosne Crne Gore, ispostavilo se da su ocekivanja bila ili preuranjena ili su ih politicari podsticali kao politicki manevar za kupovanje vremena pre nego sto se sve karte konacno otvore i bace na sto.

Drzavna zajednica se od Beogradskog sporazuma, narocito Ustavne povelje, nije pomerila od zamisljenog pocetka. Programirani jedinstveni (politicki i ekonomski) kolosek Srbije i Crne Gore u priblizavanju Evropi postao je dvostruki, sto je za Solanu, DJukanovica i Kostunicu mozda bio kakav-takav napredak u dokazivanju ispravnosti njihovih koncepcija i ambicija, a za svakog nepristrasnog analiticara glavni dokaz da je DZ SCG puka gradjevina od papira. U njoj prakticno nista vazno za jednu drzavu ne funkcionise, osim hronicne atmosfere dubokog nepoverenja, povremeno i netrpeljivosti, uzajamnog optuzivanja i sukobljavanja, ideoloskog i svakog drugog sporenja, ali i simptomaticnog instinkta i srpskih i crnogorskih politicara da, uprkos svemu, zadrze funkcije i fotelje, ambasadorske polozaje, a i privilegije koje s tim idu.

Zavrsni sudar

Visegodisnje mrcvarenje, preganjanje i nadgornjavanje danas – pre svega, kroz ostru polemiku izbori pa referendum ili obratno – dobija karakteristike zavrsnog obracuna, u kome svaka strana ima svoju racunicu. Zvanicni Beograd, prvenstveno premijer Kostunica, njegova stranka i okruzenje, da naizgled legalistickom tvrdoglavoscu (“Ustavna povelja je svetinja koja se bespogovorno mora postovati”) u insistiranju na neposrednim izborima za Skupstinu SCG DJukanovicu iskomplikuje situaciju, podsticuci nove podele na crnogorskoj politickoj i drustvenoj sceni, i relativizira potrebu za referendumom (Kostunicin savetnik Samardzic: “Izbori su obavezni, referendum fakultativni.”) Zanimljivo je, medjutim, sto se, pri tom, svesno prenebregava da je ovaj legalisticki pristup izgubio na snazi, znacaju i uverljivosti pred cinjenicom da je (i voljom samog Kostunice) Ustavna povelja vec sedam puta ozbiljno prekrsena.

S druge strane, premijerov “misteriozni” alternativni predlog, koji je, kako se nezvanicno moze naslutiti, samo kozmeticka prepravka formule izbori pa eventualno referendum i koji Podgorici treba da bude distribuisan preko Brisela i Solane, pokazuje stepen nepoverenja politickih elita Srbije i Crne Gore, koji, tako, postaje vise argument za definitivan razlaz nego potez koji Beograd i Podgoricu moze makar za milimetar pribliziti. Kako Crnogorcima insistiranje na izborima pre nego sto se plebiscitom utvrdi sta je njihova vecinska volja, samostalnost i nezavisnost ili drzava ili nekakav savez sa Srbijom, lici na takticko, ali i politikantsko nadmudrivanje Beograda, sva je prilika da bi se sporenje moglo zavrsiti jedinim epilogom – spontanim razdruzivanjem. Mozda i bez referenduma.

Najalarmantnije u svemu tome je sto jalovo preganjanje vladajucih garnitura prate potezi koji sa sobom nose veliki rizik od (ne)kontrolisanog podizanja temperature i raspirivanja politickih i nacionalistickih strasti. Posto i jedni i drugi smatraju da se srpsko-crnogorskoj prici, uporedo sa Hagom i Kosovom, blizi kakav takav rasplet, valja se pripremiti za svojevrstan politicki i propagandni rat. Pokusava se da se stvaranjem pokreta “za” i “protiv” Drzavne zajednice Srbija i Crna Gora utice na javno mnjenje, pre svega u Crnoj Gori, jer sve ukazuje da se problem mora razresiti referendumom. U Crnoj Gori, svakako, u Srbiji mozda, s obzirom da najnovija istrazivanja raspolozenja javnosti pokazuju da je buducnost drzave Srbije i Crne Gore pri samom dnu egzistencijalnih prioriteta gradjana u Srbiji.

Prepoznatljiv arsenal

Crna Gora je vec poodavno podeljena izmedju suverenista i federalista, a nedavno pompezno osnivanje beogradskog Pokreta za zajednicku evropsku drzavu Srbije i Crne Gore, porukama o “organskom srpstvu”, “srpskoj Sparti”, osporavanjem crnogorske nacije i teznje jednog njenog dela za samostalnoscu, pretnjama proterivanjem separatista, zahtevom da svi Srbi crnogorskog porekla, ma kad otisli iz Crne Gore i ma gde i koliko dugo ziveli, ucestvuju ravnopravno na referendumu, vodi pre svega ostroj unutarcrnogorskoj konfrontaciji po svim osnovama: politickoj, nacionalnoj, plemenskoj, istorijskoj i ideoloskoj.

Posto beogradski zvanicnici kubure sa asortimanom sredstava kako da crnogorske gradjane ubedili da im je Srbija jedina prihvatljiva alternativa, logisticka podrska srpske nacionalisticke intelektualne elite, u sadejstvu sa najeksponiranijim delovima Crkve i SANU, trebalo bi da posluzi za stvaranje nepodnosljive atmosfere u samoj Crnoj Gori, koja bi, ne bude li obuzdana, pricu o referendumu obesmislila, a tok desavanja preusmerila ka izazivanju raznih oblika nasilja. A zna se koliko je Crna Gora osetljiv prostor za tu vrstu manipulacija. Sve smo to, uostalom, jednom vec iskusili u vreme Milosevicevog treniranja strogoce i poslusnosti. Na dalju istoriju i da se ne pozivamo.

Politika