Dve grupe “uobicajenih sumnjivaca” najvise vole da njuskaju oko tudjih genitalija: “nacionalno zabrinuti” intelektualci i – popovi

Piše: Teofil Pancic

Godina koja pocne carima primene PDV-a na raskosno folklorni srpski nacin, kanda neminovno mora da se nastavi u slicnom raspojasanom stilu. To ce reci da smo mozda na pragu toga da se medju raznim dokonim gradjanima ili pak grupama gradjana – s posebnim naglaskom na one kostimirane – pojavi pandemija bizarnih ideja o tome koga bi se sve moglo oporezovati ili oglobiti, te kako i zasto. I ubrzo vise necemo znati da li u novoj turi takmicenja u ekscentricnim, ama ne i bezopasnim idejama prednjaci drzava, egzoticne NVO poput Crkve ili pak stara, dobra privatna inicijativa.

Kad smo kod ove potonje: gradjanin prof. dr Marko Mladenovic sa Pravnog fakulteta beogradskog dosetio se niza represivnih mera kojima bi se moglo doakati famoznoj “beloj kugi” u Srpcadi, i sve to detaljno i taxativno izlozio novinarima. Nemojte ni sumnjati da je medju tim predlozima za Spas Nacije i de facto zabrana pobacaja, koji bi se ubuduce imao dozvoljavati samo iz zdravstvenih razloga, uz potpis Nadlezne Komisije; naravski, sve savremene konzervativne revolucije uvek zapocinju egzemplarnom suspenzijom ono nesto izvojevanih zenskih ljudskih prava, pa zasto ne bi i Revolucija Svetog Marka… No, niski perlica i djindjuva tu ne da nije kraj, nego najurnebesnije tek sledi: covek koji poducava mlade akademce pravu smislio je da bi u Njegovoj Drzavi specijalan porez iliti kazneno-pedagoski harac imali placati oni koji se uporno – to jest, i nakon sto im “prodje leto trideseto” – klone saznavanja “svete tajne braka” ili su pak u braku ali se neopravdano ne razmnozavaju. Ovaj bi se “porez na nezenje i bracne drugove bez dece”, pazi sad, zvao “becarski”, a Mladenovic nije s raskida ni da precizira modalitete njegove primene: “Visina poreza zavisi od imovnog stanja bracnog para, a porez mogu placati i porodice s jednim detetom, ako su im finansijske mogucnosti iznad proseka” (v. “Glas javnosti”, 8. 2. 2005). Nema bre vise da se siri po kucama ko kako “oce, nego lepo kao nekad: Drug Tito je bio osmo od petnaestoro brace i sestara… Tja, da ih je bilo nesto manje, ne bi se akali s onom nesrecnom svinjskom glavom!

Tako, eto, u perspektivi izgleda raspistoljeni lokalni Veliki Burazer na delu, bar u ne bas originalnoj interpretaciji ovdasnje varijante jedne sire, a tipicno desnicarske, naci-klerikalne opsesije “izumiranjem naciona”. Sve bi to bilo nevredno spomena da nije fakta da je – ako je verovati novinama – Mladenovic za svoje revolucionarne napore “dobio podrsku Ministarstva za dijasporu, srpskog patrijarha i Svetog sinoda”. E, najdalje na ovoj tacki jedan paranormalan fenomen neopozivo prestaje da bude privatne prirode. Naprotiv, kroz njega je moguce sagledati stosta od jedne vec prilicno neizdrzne drustvene patologije.

Postoje dve grupe “uobicajenih sumnjivaca” koje najbolje obozavaju da – zarad “viseg interesa”, dakako – neovlasceno njuskaju oko tudjih genitalija: jedni su “nacionalno zabrinuti intelektualci” (najcesce vinjak-pjesnici, ali ima i svih drugih fela) a drugi, bogami – popovi. Ovi potonji su tu posebno nastran slucaj: zasto se uporno trpaju tamo gde im nije mesto, jer o problematici (ako se, to jest, pridrzavaju svojih Zaveta) zapravo nista prakticno ne znaju, a ni famoznom natalitetu ic ne doprinose? Neko ce reci da se to ne moze primeniti “na nas” jerbo se pravoslavni popovi, za razliku od rimokatolickih, legalno zene i dobijaju potomstvo, ali stvar je malko slozenija: dragi moji, SPC ne vode “svetovni” svestenici, razne seoske prote, nego iskljucivo kaludjeri: ceo je Sinod od njih, a ni patrijarh ne moze biti ko nije kaludjer. A to su, treba li podsecati, po defaultu ljudi koji se ne zene/udaju i nemaju dece. Oh, ali to je specificno, to je stvar njihovog zivotnog izbora! Tacno. I sta iz toga sledi? Da su samo oni specificni, i da samo oni imaju pravo na, recimo, “manje standardan” izbor nacina zivota?! Bio bi to stav em licemeran em totalitaran i diskriminatorski, ali to je izgleda sve cemu se mozemo nadati od te i takve pameti, veselo oblutale u vremenu i prostoru.

Mozda je ovo dobar trenutak da priznam – sve ja ovo vama pricam pro domo sua, sakrivajuci se iza toboze principijelnih razloga… Slucajno mi je, naime, i samom proslo vec vise (uh, bas vise!) od kriticnih trideset godina zivota u pustom becarenju, a pri tome sam jos (krajnje namerno) nevencan i nemam dece. Sodoma & Gomora! A ipak imam drskosti da izjavim da mi svecano ne pada na pamet da bilo kojoj sorti nadobudnih paramesijanskih jurodivaca placam globu zbog svog, jelte, “lajfstajla”. A ako bi nesto ovakvo ipak proslo – u zivopisnom Kostulendu nista ne treba iskljuciti! – morali bismo (svi kojima je do odbrane sekularnog drustva) smisliti stanovite revandikacije iliti odmazde u vidu kontraporeza: recimo, na zatucanost, na masnu bradu ili tako nesto… Pa da vidimo cija majka crnu vunu prede! Nastranu salu na stranu, ova je “becarska” prica deo istog onog kompleksa iz kojeg se ispililo i najnovije ogranicavanje prava na prigovor savesti: radi se o novoj seansi orgije patrijarhata, o bekrijaskom/lakrdijaskom nastavku jednog vaistinu skarednog mentalnog “grupnjaka” koji ovde nikako da prestane, i zarad kojeg nikako da svane.

Vreme