Nekoliko meseci pre ubistva Zorana Djindjica u strogoj tajnosti pripremljena je policijska operativna akcija pod sifrovanim imenom “Svedok”

Piše: Iz knjige “Atentat” Milos Vasic

Rodjak Zvezdana Jovanovica iz vojske liderima “zemunskog klana” dojavio da ce biti pohapseni

Nekoliko meseci pre ubistva Zorana Djindjica u strogoj tajnosti pripremljena je policijska operativna akcija pod sifrovanim imenom “Svedok”. Cilj je bio unistenje srpskog podzemlja kojim je upravljao zemunski gangsterski klan na celu sa Dusanom Spasojevicem i Miloradom Ulemekom Legijom. Sve je poslo naopako, odigrao se atentat u Beogradu, a onda je usledila “Sablja”… O svemu ovome govori novinar nedeljnika “Vreme” Milos Vasic, otkrivajuci ekskluzivno za “Politiku”, do sada neobjavljivane detalje iz svoje nove knjige koja nosi radni naslov “Atentat”.

“Atentat” je svedocanstvo o srpskoj novijoj istoriji. Ko su glavni akteri?

– Knjiga obuhvata period od leta 2000. godine kada je na nekim vaznim mestima procenjeno da je Milosevicu istekao rok i da ga treba pustiti niz vodu i kada su prakticno na scenu stupili glavni igraci potonjih dogadjaja: Dusan Spasojevic Duca, Legija, Ljubisa Buha, DOS, DJindjic… Svi oni su neka dramska lica koja pratim jos od ranije. Tu nema nepoznatih. Za Cumeta znam oduvek, Duca i Kum se odavno pojavljuju kao zemunski narkodileri. Jedino je Legija u pocetku bio sitna riba, a onda je i on izbio u prvi plan kada je sa Frankom Simatovicem Frenkijem poceo da stvara jednu vojnu formaciju, poznatu kao JSO. Radni naslov knjige je “Atentat”, a na trzistu bi trebalo da se pojavi pocetkom marta, neposredno uoci dvogodisnjice ubistva Zorana DJindjica.

Dakle, te 2000. godine pojedini lideri Demokratske opozicije Srbije pocinju da koriste usluge takozvanih vidjenijih kriminalaca. Angazuju ih kao svoja licna obezbedjenja jer su, jednostavno, primorani da se oslone na one koji takav posao hoce i umeju da obave. Banditi to znaju da iskoriste i politicarima prodaju “ciglu” u stilu: “Brate, sta ti treba, brate, da li te neko dira” i krecu da se pojavljuju na binama i ispod njih. E, prva velika greska DOS-a bila je sto te kriminalce nije pocistio po dolasku na vlast. Druga je bila sto odmah, 6. ili 7. oktobra, nije raspisao izbore za ustavotvornu skupstinu, vec je pristao na onu “troglavu” vladu.

Knjiga obiluje mnogobrojnim do sada neobjavljivanim informacijama. Odakle svi ti podaci?

– Ja ne skrivam da sam nekada davno radio kao policajac, ali to je potpuno irelevantno za sve ovo o cemu sada pisem, ne racunajuci nacin razmisljanja: logika, analiza… Kako sam dolazio do informacija? Pre svega, obavio sam razgovore sa 40 ili 50 ljudi. Neki se u knjizi pojavljuju pod svojim imenima, neki ne. Osim toga, citava prica se bazira na vise hiljada strana raznih dokumenata. Pojedini su bili dostupni javnosti, ali sam do mnogih dosao na poseban nacin. Deo sam nasao na ulici jer sam se, eto, nekako slucajno zatekao iza kamiona iz kog su neki papiri poispadali. Ja sam hteo da im to vratim, ali me nisu culi nego su odjurili… Takodje, u prikupljanju informacija puno su mi pomogle kolege novinari iz Hrvatske, BiH, Makedonije, Grcke, Italije, Svajcarske, Austrije i Francuske, a veliku zahvalnosti dugujem i kolegama iz “Vremena”.

Zasto je jos 2002. zavladala panika medju vodjama “zemunskog klana”?

– Od svih tih prica o interesovanju Haga za “crvene beretke” i toboznjoj nameri tribunala da ih sve pohapsi, Dusana Spasojevica i Legiju je puno vise svrbelo nesto drugo: operativna akcija “Svedok”. Shvatili su da tu vise nema sale. Posebno ih je uplasila i cinjenica da je Ljubisa Buha Cume odlucio da propeva o svim semama i dogadjajima. Istovremeno, u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala vise nisu imali svoje ljude, nisu vise mogli da unapred znaju sta se priprema.

“Svedok” prakticno startuje u avgustu 2002. godine, posle napada na Cumetovu firmu “Difens roud” i famoznih pisama njegove supruge Ljilje Buhe. Cume shvata ozbiljnost situacije, resava da svedoci i sve to potpisuje specijalnom tuziocu Jovanu Prijicu.

Ko je glavni u “Svedoku”?

– Citava akcija je pripremana u strogoj tajnosti, u organizaciji posebne radne grupe u okviru UBPOK–a. Operaciju je prakticno trebalo da vodi Zoran DJindjic. Njima se u januaru 2003. prikljucuje i Bezbednosno-informativna agencija na celu sa novopostavljenim rukovodiocima Misom Milicevicem i Goranom Zivaljevicem. U tom trenutku sluzba je pociscena od kriminalaca i dousnika i svi njeni resursi su stavljeni na raspolaganje borcima protiv mafije. Akciju nose neki sasvim obicni, casni policajci. Oni nisu nesalomljivi, kako je kod nas pogresno preveden naslov cuvene americke serije, vec nepotkupljivi. U svakom slucaju, spremni da idu do kraja.

Zasto nije bilo tog kraja?

– Desilo se nekako da stvar bude izbusena iznutra. Prve ideje za ubistvo DJindjica rodile su se u januaru 2003. godine, ali je sve dobilo ozbiljne razmere krajem februara, kada je Duci (Dusan Spasojevic Siptar) stigla dojava da ce 13. marta svi biti pohapseni. To im je javio neki Zvezdanov (Zvezdan Jovanovic, prvooptuzeni za ubistvo srpskog premijera) rodjak iz vojske. Sta se dalje dogadja? Duca pocinje da plasira price o novoj pobuni crvenih beretki, a Legija se sklanja u “stek” u Ulici omladinskih brigada. Posle ubistva DJindjica pojavljuje se trijumfalno na terasi svoje kuce 12. marta, ali odmah po objavljivanju vanrednog stanja te veceri ponovo nestaje.

Sve sto je usledilo javnosti je manje ili vise poznato, ukljucujuci i akciju “Sablja”. Moze li “Atentat” da uzdrma duhove u Srbiji?

– Ako nista drugo, siguran sam da ce se mnogi naci uvredjenima. DS sigurno, jer oni su stalno uvredjeni, zatim neki lideri nekadasnjeg DOS-a, pomalo vojska, a sigurno i gomila kolega novinara cije sam pisanje o svemu ovome analizirao. Sto se tice bivseg nacelnika BIA Gorana Petrovica, coveka cenim kao profesionalca ali imam niz primedbi na njegov rad. I toga ima u knjizi. Zakljucak? Lako cemo sa dilerima kokaina koji su zbog tih svojih interesa ucestvovali u svemu. Ali, sta cemo sa Zvekijem? On nije bio narkodiler. On je ubio “besplatno”, iz ideoloskih uverenja. Tako on kaze, a bar za sada nemamo nista sto bi govorilo suprotno…

Milan Jankovic