Sluziti politici ili prezirati politiku, slicno je sluziti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca

Piše: Intervju: Dobrica Cosic

Sto su Vas ideolozi vise napadali – Vi ste vise citani. Kako danas uopste tumacite odnos knjizevnosti i politike?

– Svoje romane pisao sam u ideoloskom drustvu i ideoloskom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napustene ili su u depresiji; ali se odnos politike i knjizevnosti u sustini medjusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila.

Totalitarne ideologije boljsevizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanistickim i etickim integritetom primoran da se odredjuje ideoloski i kada nastupa antiideoloski. Mnogi domaci pisci danas smatraju da politika nije knjizevna tema. Ja mislim drukcije. Politika je od antike do danasnjih dana bila tema knjizevnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski cinilac, pa je samo pitanje dara i knjizevnog postupka da se ona prevede u antropolosku i psiholosku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u knjizevnoj strukturi.

Rec je, dakle, o idejama i njihovoj estetickoj, poetickoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moc, knjizevnost ce se uvek baviti politikom, kao sto ce se politika svagda zanimati za knjizevnost ako joj smeta ili koristi.

Za mene je problem politike u knjizevnosti oduvek bio problem slobode licne i kolektivne.

Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili “kraj istorije”, istorija nas je, orvelovski izopaceno, pritisnula?

– To je iskljucivo njihov problem. Ja, inace, razlikujem postmodernisticke ideologije od postmodernistickih stvaralaca. O srpskim postmodernistickim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto sto mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernisticke pisce koji tragaju za novim izrazom, uvazavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze knjizevne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralacku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom.

Za mnoge je bilo iznenadjenje kada ste se uclanili u “Otpor”. Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nesto drugo?

– Dao sam podrsku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podrsku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA, peta kolona americkog hegemonizma. I to dobro placena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim “Otporom”. Nadam se da se ta politicka manipulacija za svagda moralno kompromitovala.

Sta je 5. oktobar znacio za Vas, a sta za srpski narod? Vidi li se to danas?

– Pretesko pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom cinu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareci patriotskoj svesti vojske i policije. Medjutim, i ta “revolucija” obmanula je srpski narod. Jedan rdjav rezim zamenjen je, takodje, rdjavim rezimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u cemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosudje, zdravstvo, zakone.
U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne drzavne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske drzave i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaskog antisrpstva. Srbija je danas kao drzava u katastrofalnom polozaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri “tranzicije” dominiraju na politickoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u glavama i dusama ljudi.

Kada ste dosli na mesto predsednika drzave, oni koji se secaju sta je bilo tih dana, kazu da ste tada sprecili gradjanski rat u zemlji. Da li je tada, mozda, trebalo da osnujete stranku?

– Da mi je politika bila osnovni zivotni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to ucinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao znacajnije da uticem na politicku sudbinu Srbije. Zasto sam se 1992. prihvatio duznosti predsednika SR Jugoslavije, i zasto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objasnjavam u Piscevim zapisima 1992-1993.

Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osecate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je coveku dato, realizovali? Da li su Vas Vase knjige utesile?

– Napisao sam ono sto sam morao i mogao. Nisam stigao da napisem jos tri zamisljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagradjene crkve.

Ne patim sto ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramaticne sizee, znacajne, velike ideje, zanimljive i tragicne ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odricem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duse, moci i uslova u kojima sam ziveo i radio. A ja sam naporno i opasno ziveo.

Glas Javnosti