Poslednjeg dana 1972. godine najvisi zvanicnici su se uzurbano sastali da ga predloze za najuglednije svetsko priznanje. Zbog cega je Josipu Brozu izmaklo prestizno odlicje?

Piše: Politika

Tajni pohod na Oslo

Poslednjeg dana 1972. godine najvisi zvanicnici su se uzurbano sastali da ga predloze za najuglednije svetsko priznanje

U kakvoj su vezi Goli otok, norveski kralj i “Politika”?

Sledi uzbudljivo novinarsko traganje da se verodostojno docara dogadjaj koji se, na volseban nacin, i desio i nije desio, a u cijem je ostvarenju ucestvovalo nekoliko novinara naseg lista. Dok je trajao, skrivan je od domace javnosti, kada se okoncao odmah je potisnut u duboki zaborav.

Iz secanja prezivelih ucesnika ili potonjih opisivaca izranja neobicna prica, tu i tamo protkana retkim pisanim svedocanstvima, kako je Josip Broz Tito 1973. jurisao na Nobelovu nagradu za mir.

Ko se prvi dosetio da “najveceg sina nasih naroda i narodnosti” predlozi za najuglednije svetsko odlicje ni dan-danas nije poznato.

Vrsni “Politikin” novinar i publicista, Ranko DJukic, godinama je tragao za odgonetkom i, na kraju, nije je saznao. Svejedno, u svojoj knjizi “Topli zec u Oslu” (izdavac “Gradjevinska knjiga”) sastavio je kockice tajanstvenog zbivanja koje uveliko podseca na cuvene partijsko-policijske ujdurme bez srecnog zavrsetka.

Milioni potpisa

Nepoznatog dana 1973. godine, po neimenovanom coveku, neutvrdjenog polozaja, iz Beograda je na adresu Nobelovog komiteta u Oslu (Norveska) odaslat zapecacen spis na vise od 200 kucanih stranica. Sta je unutra pisalo, znalo je tek nekolicina najvisih drzavno-partijskih zvanicnika.

Kasno popodne poslednjeg dana stare 1972. godine, kako se prisecao cuveni “Politikin” novinar Slobodan Nesovic, kasnije zaposlen u Saveznoj skupstini, cim je usao u stan supruga je obavestila da smesta ode u ovo zdanje na Trgu Marksa i Engelsa. Na okupu je bilo celo skupstinsko casnistvo, predvodjeno predsednikom Mijalkom Todorovicem, i jos nekoliko ljudi sa strane, medju kojima tadasnji direktori “Politike” i “Borbe”, Miodrag Lazarevic i Slobodan Glumac. Nije to bilo bez preke potrebe, pomislio je.

Ubrzo je sumnju odagnao Gustav Vlahov, u to vreme potpredsednik, obavestivsi ga da neodlozno treba da se sacini predlog da se Josipu Brozu dodeli Nobelova nagrada. “Neskovic ce to skresati za jednu noc!”, rekao je Marijan Brecelj.

Nacrt je trebalo da napise DJordje Radenkovic, drugi “Politikin” velikan, i on ce uoci odlucivanja u Oslu osvanuti na prvoj stranici naseg lista.

Tako je zapoceo, od javnosti brizljivo prikrivan, pohod na Nobela kojim je licno komandovao Rato Dugonjic, potpredsednik Predsednistva SFRJ.

Odabrani glasnici su se, u najvecoj tajnosti, rastrcali s nacrtom predloga u kovertima, na kojima je pisalo “strogo poverljivo”, do sledecih drugova: Rata Dugonjica, Mike Spiljka, Radomira Komatine, Avgustina Laha, Ljubise Popovica, Vasila Grivceva, Stane Tomasevic-Arnesen, Bogdana Osolnika, Staneta Dolanca, Veljka Milatovica, Milosa Minica, Dimceta Belovskog, Gustava Vlahova, Dzemala Bijedica, Marijana Brecelja, Ali Sukrije, Slavka Komara i Edvarda Kardelja. Svako je zamoljen da ga dopuni i izmeni, i bez oklevanja vrati.

Verovali ili ne, jedan federalni celnik je preporucio da ga potpise svih dvadeset miliona Jugoslovena! Na srecu, prijatelji iz Norveske, vise ili manje ukljuceni u ovu zamisao, posavetovali su da se to ne cini.

Uobicajeno je u ovakvim prilikama da se priloze pisane preporuke pojedinih nobelovaca, sto je nas jedini slavodobitnik Ivo Andric ucinio, i svetskih uglednika. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti cuvaju se tri skice, s dosta prepravki, dopuna i izostavljanja, i konacno pismo, prvi put obelodanjeno u ovoj knjizi, otkucano na elektricnoj pisacoj masini koju, prema saznanju upucenih, veliki pisac nije koristio. Sumnjive delove recenica Ranko DJukic je odvojio zagradama. Ko je doterivao rukopis slavnog nobelovca?

U zaostavstini Miroslava Krleze, pocetkom 2002. otpecacenoj, nadjeno je i njegovo pismo Nobelovom komitetu, ali je do nasih dana sadrzaj ostao nepoznat javnosti.

Germanovo “ne”

Uprilicena je prava potera za potpisima vidjenijih domacih i svetskih licnosti. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve odbio je da potpise unapred sroceni dopis, pravdajuci se da je slicno postupio 1939. kada je zatrazeno izjasnjavanje povodom kandidovanja Kneza Pavla. U stvari, patrijarh German, kako je napisao Milan D. Jankovic, nije dozvolio ni raspravu, ni izjasnjavanje! Uzdrzala se i Katolicka crkva u Jugoslaviji, pozivajuci se na pastirsko pismo iz 1945.

Nasuprot tome, desetorica filmskih besmrtnika, uz veliko zalaganje “Politikinog” kriticara i utemeljivaca FEST-a Milutina Colica, uzvratili su na Titovo uzdarje iz 1971. godine – Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem (jedino je Carli Caplin odlikovan Ordenom jugoslovenske zastave s lentom). U norvesku prestonicu su, naime, stigle pohvale-podrske Carlija Caplina, Dzona Forda, Lukina Viskontija, Frica Langa, Luisa Bunjuela, Akire Kurosave, Lorensa Olivijea, Rene Klera, Ingmara Bergmana i Satjandzita Reja. Izostao je jedino dopis Marka Donskoja, jer ga je u tome sprecilo Ministarstvo inostranih poslova SR-a.

Nesto ranije ostareli i oboleli Carli Caplin je, cak, izjavio: “Tito je marsal, kome cin nije dodeljen ukazom nego borbom protiv Hitlera. Ja mu, kao redov te borbe, salutiram!”

Sam sebi presudio

Istoricar Vjenceslav Cencic navodi marsalovo jadanje, za koje, inace, nema nikakvih tragova

Uz predlog iz Beograda da se Josipu Brozu Titu 1973. dodeli Nobelova nagrada za mir, prilozeni su, svakako, i hvalospevi svetskih drzavnika, politicara i poslenika javne reci. Redjale su se, krace ili duze, izjave Vinstona Cercila, Sarla de Gola, Dzona Kenedija, pape Pavla Sestog, Dzavaharlala Nehrua, Alda Mora, Cu En Laja, Ernesta Ce Gevare, Urha Kekonena i drugih.

Nazalost, ni to nije pomoglo: tesnom vecinom (3:2) priznanje je pripalo Henriju Kisindzeru i Le Duk Tou, dvojici pregovaraca koji su mirovnim sporazumom okoncali visegodisnji krvavi rat u Vijetnamu. Presudio je glas predsednice zirija Ose Liones, clanice Radnicke partije Norveske, za koju se verovalo da ce se opredeliti na – levu stranu. Kao jevrejska snajka bila je, navodno, ljuta na jugoslovenskog vodju zato sto se svrstao uz Arape, a protiv Izraela.

Ugledni “Njujork tajms” je svoju vest naslovio “Ovo je nagrada za – rat!”, a uticajni “Mond” jednom jedinom recju: “Maskarada”.

Progon intelektualaca

Zbog cega je Josipu Brozu izmaklo prestizno odlicje?

Iako su najblizi saborci i saradnici bili uvereni da mu je nobel vec u rukama, strani i domaci poznavaoci prilika znali su da marsalova zvezda tamni, da je desetak godina ranije imao vise izgleda. Bozidar Dikic, koji je cesto izvestavao za “Politiku” sa severa Evrope, pominje misljenje Torvalda Stoltenberga, u to vreme mladog norveskog diplomate, da je jugoslovenska demokratija bila pod upitom, iako su se nasi politicari samozavaravali da su ostvarili savrseno drustvo.

“Gori trenutak za kandidovanje jugoslovenskog predsednika Tita za Nobelovu nagradu za mir od te, 1973. godine, nije mogao biti odabran”, svedocio je Ranku DJukicu jedan od proganjanih praksisovaca, akademik Mihailo Markovic.

“Posle obracuna sa tzv. maspokom u Hrvatskoj, potkraj 1971, on se svom silinom svoje moci i autoriteta obrusio na Srbiju.” Medju prvima su se na udaru nasli direktori najvecih i najuspesnijih preduzeca, koji su proglaseni tehnokratama, i osmorica profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, nazvanih “novolevicarima”, jer su se okupili oko Korculanske skole i casopisa “Praksis”.

Progon srpskih intelektualaca ozlojedio je poznate mislioce sirom sveta, a narocito u Norveskoj, Svedskoj i Finskoj, koji su se zdusno suprotstavili dodeljivanju Nobela jugoslovenskom predsedniku. Mihailo Markovic smatra da je, uprkos svemu, Josip Broz zasluzio da se okiti tim zvanjem, jer je za mir vise ucinio nego mnogi prethodni dobitnici.

“Ja zbog Golog otoka nisam dobio Nobelovu nagradu za mir, iako je vise od stotinu drzavnika sveta to predlagalo”, vajkao se marsal 1979. godine, sudeci prema stenogramu objavljenom u knjizi Vjenceslava Cencica “Titova poslednja ispovijest”, najvisim drzavnim, politickim i vojnim licnostima okupljenim u Karadjordjevu. “Norveski kralj trazio je da se ispricam svetu zbog Golog otoka. Ja sam rekao: `Ako se kome trebam ispricati, onda su to oni koji su tamo dosli nevini. Ibeovcima se ne zelim ispricati`. Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Svm sam si presudio.”

Zagonetno pismo

Slicnu tvrdnju, prema istoj knjizi, izrekao je i u razgovoru s Josipom Kopinicem, bliskim prijateljem i agentom NKVD (sovjetska tajna policija).

Branko Mamula, negdasnji savezni sekretar za narodnu odbranu, u listu “Vijesti” iz Podgorice 2001. saopstio je da “nista od iznetog u ovoj knjizi Tito nije rekao pred vojnim vrhom u Karadjordjevu, decembra 1979.”. U prilog ovome penzionisani admiral flote navodi da se i u Sabranim delima “Josip Broz Tito (sesti tom)” nalazi beleska o sastanku u Karadjordjevu, u kojoj nema nista od onoga sto Vjenceslav Cencic pominje.

Pre dve godine u “Politici” je osvanulo pismo dr Miroljuba Vasica, u kojem je obelodanio da je dvadesetak Titovih saradnika, javnih radnika i istoricara 20. veka napisalo knjigu (oko 400 strana), pod naslovom “Velika podvala, Cencic podmece Titu izmisljene stenograme”, i da “te zapisnike, bukvalno, niko i nikada nije video (osim Cencica) i prepisao ih (oko 200 kucanih strana) rukom za jedan dan!”

Vjenceslav Cencic je, naravno, uzvratio porucivsi svojim protivnicima da bi bilo bolje da su napisali knjigu “Kako smo varali Tita”, jer su ostali duzni “objaviti istinu o tome ko je kriv i ko je stvorio Goli otok”.

Pisma norveskog kralja nema u zvanicnim arhivima u Norveskoj i Jugoslaviji, ni u dvorskim papirima u Oslu, niti u spisima predsednika SFRJ, zakljucuje Ranko DJukic.

Da li je i tu tajnu Josip Broz Tito odneo u grob?

Rasel – da ili ne

Ko se prvi setio da kandiduje Josipa Broza Tita?

Ispovedajuci se Milu Gligorijevicu, Vladimir Dedijer mu je poverio da se cuveni engleski filozof Bertrand Rasel, i sam dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost 1950. godine, “nosio mislju da predlozi Tita”. Potvrdu za to dobio je od udovice Edit “koja je u papirima svog muza pronasla taj dokument”, a potom i sama “srocila posebno pismo za Nobelov komitet”. Dogadjaj potice iz 1973.

Mihailo Markovic pominje da je svom dobrom poznaniku, istoricaru Ivanu Bozicu, rekao da nikad nije razgovarao sa Edit Rasel, kada ga je ovaj upitao da li je pokusao da je spreci da ne posalje predlog u Oslo. “Priznao mi je da je vest o tome do Beograda dospela posredstvom Vladimira Dedijera, u to vreme clana Raselovog suda”, seca se Markovic.

Stanko Stojiljkovic