Da nam je do pretresanja gotovo pa metafizickih pitanja, mogli bismo se upitati kako da je Srbija ponovo upala u jedan bizaran cajtnot i potpuno suvisnu nevolju, zasto ovde niko nadlezan bas nista ne uci iz neverovatne i tuzne istorije srpskog posrtanja kroz postkomunisticku istoriju?

Piše: Teofil Pancic

Pocela je jos jedna nedelja za koju veci deo aktera i posmatraca smatra da bi mogla biti po mnogo cemu bitna i presudna za medjunarodni polozaj Srbije i za perspektive njene evropske integracije – ukoliko je to ono cemu Srbija, olicena u svojoj politickoj eliti, zaista tezi. Ovu malu ogradu nuzno je napraviti zato sto to ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo: na nacelnim recima sve vrvi od reformistickog elana, ali kad god treba potkrepiti te proklamacije necim konkretnijim, pocinju nevolje. Kako god bilo, Oli Ren, evropski komesar za prosirenje Evropske unije, dolazi u Beograd da se na licu mesta uveri ima li nade da se ova apsurdna agonija oko saradnje, to jest nesaradnje sa Haskim tribunalom okonca u dogledno vreme. A bez zaklapanja te nezaobilazne stranice jedne tragicne i sramne predevropske predistorije, jasno je, nema ni govora o pozitivnoj Studiji o izvodljivosti, sto ce reci da Srbija na neodredjeno dug period ostaje u limbu samoiskrivljene izolacije. A iz nje ne moze da profitira ama bas niko, osim naravno onih koji ionako uvek profitiraju iz svih nenormalnih okolnosti, kao sto su tokom devedesetih bezbroj puta dokazali.

Gde se u svemu ovome nalazi Vlada Srbije, na celu s premijerom Kostunicom, covekom koji ce, po prirodi svog polozaja, morati konacno da donese odluku i nesto da preduzme? E, to je ona enigma – ako se napravimo nevesti pa poverujmo da nekakve enigme, svemu uprkos, jos ima – koju ce Oli Ren pokusati da razjasni u direktnoj komunikaciji sa onima koji bi mogli u tome da mu pomognu, mada ce pre biti da ce pokusati da prolongiraju bilo kakvu odluku, u nekom samosvrhovitom cinu kupovanja vremena za neku nejasnu namenu. Doduse, i prolongiranje resenja i izbegavanje odluke takodje je neka odluka, i svakako grese oni koji drze da je to ustrucavanje od zauzimanja jasnog politickog stava: pasivno drzanje u kljucnim pitanjima buducnosti zemlje i te kako je jasan politicki, moralni, intelektualni, uostalom ljudski izbor. Zato ce onaj ko to izabere morati da snosi konsekvence svog izbora, jer se nasao na mestu na kojem bira u ime svih gradjana zemlje, slagali se oni s tim ili ne.

Da nam je do pretresanja gotovo pa metafizickih pitanja, mogli bismo se upitati kako da je Srbija ponovo upala u jedan bizaran cajtnot i potpuno suvisnu nevolju, zasto ovde niko nadlezan bas nista ne uci iz neverovatne i tuzne istorije srpskog posrtanja kroz postkomunisticku istoriju? Mozda jednom ponovo i bude vremena i prilike za tako nesto, za sada je dovoljno reci da su i drzave, bas kao i pojedinci, najveci neprijatrelji samima sebi onda kada iskazu visak sentimentalnosti prema svojim najgorim osobinama, postupcima i dogadjajima iz svoje istorije. A Srbija je, ne bez krivice gradjana s pravom glasa, ponovo talac upravo takvih sentimenata i ljudi koji za njih i od njih zive.

Radio Slobodna Evropa