Posle oktobarskih promena 2000. na momenat sam se uplasio da vise necu imati ni tema ni likova za nove karikature. Brzo se, medjutim, pojavilo mnostvo novog materijala

Piše: Intervju: Predrag Koraksic

Karikaturista Predrag Koraksic – Koraks zauzeo je mesto na jednoj od udarnih stranica jos od prvog broja Ekonomist magazina – u vreme kulminacije politicke, ekonomske i socijalne krize u Srbiji pod Milosevicevim rezimom. Bilo je to par meseci posle bombardovanja, kada se sve vise stanovnistva pridruzivalo protestima protiv sulude i pogubne politike Slobe i Mire, Marjanovica, Bozovica, Sainovica… Uz tekstove opozicionih medija, tom okupljanju naroda cesto su jos vise doprinosile ubojite Koraksove karikature, koje su na najjednostavniji nacin ukazivale na nedela vlastodrzaca.

Kada je Milosevicev rezim konacno srusen, ubrzo se pokazalo da Koraksic nece ostati bez posla: i demokratska vlast sve do danas pravi brojne greske i namesta teme za nove Koraksove karikature. U ovom razgovoru pretezno nas je zanimalo kako su “karikature” reagovale na njihovog autora.

E: U poslednje vreme je mnostvo medija navalilo da Vas intervjuise – kao da ste, ne daj Boze, na kraju karijere. Dokle ste ustvari stigli?

Predrag Koraksic: Ne znam da li sam odjednom postao toliko interesantan, ali je cinjenica da su posle pada Milosevica mnogi mediji poceli da mi traze intervjue. Pretpostavljam da neki od njih zele i da se “peru” na taj nacin, pa cesto odbijam da razgovaram sa nekim listovima koji su svojevremeno podrzavali Milosevica, jer ne zelim da ucestvujem u tome. Mozda nisam imao refleksa jedino prema “Vecernjim novostima”, koje su me godinama proganjale dok sam tamo bio zaposlen, a u kojima i danas radi vecina ljudi iz tog vremena. Medjutim, intervju mi je zatrazila jedna nova, mlada novinarka i eto – pristao sam.

Inace, kada je u pitanju karijera i posao, posle oktobarskih promena 2000. sam se na momenat uplasio da vise necu imati ni tema ni likova za nove karikature. Hvala Bogu, ili nazalost, brzo se pojavilo mnostvo novog materijala.

E: Kada ste pocinjali karijeru, i jos dugo posle toga, na karikaturama nije bilo prepoznatljivih likova, narocito ne iz vlasti i politike.

P. Koraksic: Sve do nekoliko godina posle Titove smrti niko nije smeo ni da pomisli da nacrta, a pogotovo objavi, karikaturu nekog politicara, pa ni onih pri dnu hijerarhije vlasti. Bilo je tu, doduse, nekoliko izuzetaka, cak i sa karikaturom Tita i Jovanke, ali je to bilo strogo kontrolisano i samo je trebalo da pokaze inostranstvu da je kod nas i to moguce.

Osamdesetih godina se ovde prvi put pojavila neka vrsta slobodne stampe i od tada su karikature sve cesce prikazivale i likove koje ste dotle u novinama mogli videti samo na fotografijama. Tako sam prve karikature “na racun” nekih nasih tadasnjih politicara napravio 1988. godine za list “Demokratija danas”. Inace, ja sam i mnogo pre toga, krajem sezdesetih godina, uspeo da napravim jednu politicku karikaturu sa prepoznatljivim likom. To je bila karikatura Kurta Valdhajma sa flasterom u vidu kukastog krsta preko usta – u vreme one afere koja se vodila oko njega kada je otkriveno da je u II svetskom ratu bio oficir S trupa na Kozari. Tada ga nisu stedeli ni karikaturisti u samoj Austriji, pa sam pomislio da i ja mogu dati neki doprinos. Karikaturu je beogradska “Duga” stavila na naslovnu stranu i odstampala 50.000 primeraka. Medjutim, posto su Tito i Valdhajm bili u dobrim odnosima, cenzor je zabranio dalje stampanje, zaustavljena je rotacija i ceo tiraz je morao biti bacen.

E: Ipak se niste usudjivali da banete u domacu politicku arenu.

P. Koraksic: Drugi pokusaj “ranih radova” bio je 1971. godine, u vreme liberala, kada je pocelo prepucavanje izmedju pojedinih republika i malo se otvorila stampa. Tada sam napravio jednu karikaturu koja se odnosila na situaciju u Sloveniji, gde je France Popit posmenjivao tridesetak direktora tamosnjih najboljih firmi, jer se Partija uplasila da ce jaki privrednici zadobiti prevlast nad politicarima. Popit je, inace, bio poznat i po tome sto je voleo malo vise da popije, pa sam za nedeljno izdanje “Vecernjih novosti” napravio karikaturu pod naslovom “France Popi(t)”, na kojoj on pije direktore koji plivaju medju kockicama leda u casi viskija.

Naravno, odmah je CK Slovenije poslao demars CK-u Srbije, pa se tu formirala komisija na celu sa Borom Pavlovicem, koja je, onda, zakazala niz sastanaka partijskog aktiva “Vecernjih novosti”. Tu je pocela da radi partijska masinerija, sa najsurovijim napadima na mene i moj rad. Bio sam zapanjen, jer su brutalno poceli da me napadaju i moji dojucerasnji najbolji prijatelji. Posle visekratnog sastancenja i torture, suspendovali su me na tri meseca, a posle toga sam mogao da nastavim sa radom; naravno, bez kritickih karikatura na racun nekog politicara.

E: Izgleda da Vam ni to nije bilo dosta?!

P. Koraksic: Posle sam najvece probleme imao u “Vecernjim novostima”, gde sam bio zaposlen. Tamo su me cenzurisali i obezvredjivali moj rad i u vreme kada je doslo do sireg otvaranja javne reci i stampe. Urednici su drzali moje karikature na stolu vise dana i tek po neku objavljivali. One koje nisu “prosle” nosio sam u “Borbu”, u kojoj je, kao saveznom glasilu, sloboda stampe bila veca. Potom se pojavio i casopis “Vreme” i moje politicke karikature su odlucnije krenule u javnost.

E: Zasto tada niste napustili “Vecernje novosti”?

P. Koraksic: “Novosti” su sve vise postajale “otadzbinske novine”, list koji uredjuje Seselj, koji se tu devedesetih godina odmah pojavio. On i Rade Brajevic su odmah poceli proces protiv mene, ali nisu mogli tako lako da me izbace, jer sam ja tu radio vec 25 godina. Ja, opet, nisam hteo sam da dam otkaz, nego sam cekao da me oni otpuste. Najzad su promenili neki interni pravilnik, u smislu da onaj ko ne podrzava uredjivacku politiku lista mora da “leti”, a taj sam bio ja. To je presudio neki smesni interni sud u zgradi “Borbe”.

E: Tada je vec pocelo vreme Milosevicevog rezima, a mediji su se sve ostrije delili na njegove obozavaoce i protivnike.

P. Koraksic: Tako su se, na svoj nacin, podelili i karikaturisti. Najvise njih se obrusilo na “spoljne neprijatelje Miloseviceve Srbije”: na mudzahedine, Albance, strane sile i “petu kolonu”. Takve karikature su se pojavljivale u “Politici”, “Novostima” i drugim listovima i mnogi karikaturisti su se tada, nazalost, osramotili. I oni danas pokusavaju da se operu, pa je jedan od njih cak skupio hrabrosti da – pre mesec dana – u “Novostima” nacrta Milosevica!

E: Koliko je bilo karikaturista koji su crtali protiv Milosevica?

P. Koraksic: Mislim da sam ja bio svih tih desetak godina jedini koji je pravio karikature od Milosevica, Mire Markovic i svih njihovih saradnika.

E: Gde su sve objavljivane te karikature?

P. Koraksic: Uglavnom u “Ekonomskoj politici”, “Vremenu”, “Nasoj borbi”, a potom u listu “Danas” i vasem Ekonomistu. Naravno, i u nekim inostranim listovima i onim koji su prenosili karikature iz ovih pomenutih medija.

E: I uvek su to bile karikature na racun nekog od likova iz vlasti?

P. Koraksic: Posto sam se opredelio za politicku karikaturu, mislim da meta mojih crteza moraju biti uvek oni koji direktno rukovode i odlucuju o nama. Uvek pokusavam da zakljucim gde je i u cemu je problem i od koga to zavisi. A onda da tu licnost, ili vise ucesnika, prikazem u odgovarajucoj situaciji – bez ikakvog teksta ili naslova. Takva forma se najbolje, najbrze i najlakse shvata – jednim pogledom. To je, verovatno, najteza forma za karikaturistu, ali ja sam se odavno za nju opredelio i ne mogu da zamislim da drugacije radim.

E: Milosevicevo vreme je, iako su legalno radili i neki nezavisni, odnosno opozicioni mediji, bilo, ipak, opasno i za novinare, kao i za sve javne kriticare vlasti. Kako su te karikature podnele Vase crteze uperene protiv njih?

P. Koraksic: Tih godina nije bilo onakvih dezurnih i neposrednih cenzora kao ranije, ali je bilo svakakvih drugih pritisaka: od anonimnih pretnji pismima ili telefonom, do tuzioca i sudskog aparata u sluzbi rezima. Recimo, kada 1993. godine Karadzic i njegovi na Palama nisu pristali da potpisu Vens-Ovenov plan ni uz veliki pritisak Milosevica, Cosica, Bulatovica i Micotakisa, napravio sam karikaturu za “Vreme” kako ovi pregovaraci igraju “trule kobile”: Micotakis stoji uz drvo, a Milosevic, Bulatovic i Cosic jedan drugom drze glavu medju nogama, a naskakuju ih Karadzic, Biljana Plavsic, Koljevic i Seselj. Ubrzo je pokrajinski tuzilac Vojvodine pokrenuo tuzbu protiv urednika “Vremena” Dragoja Zarkovica i mene, u nameri da mi priznamo da smo aktere prikazali u “bludnoj radnji”. Ta tuzba je, medjutim, brzo povucena, jer je lako bilo dokazati da je rec o klasicnoj cobanskoj igri. Kasnije sam doznao da je inicijativa za tuzbu dosla iz kabineta Dobrice Cosica.

E: Osim ovih klasicnih, preko suda, opozicioni mediji su u to vreme trpeli i svakakve druge pritiske i torture.

P. Koraksic: To dobro znamo i vi i ja. Vasa ekipa novinara je izbacena iz “Ekonomske politike”, ja sam radio u “Nasoj borbi”, koja je takodje preuzeta od strane vlasti i potom ugasena. Novine nisu dobijale papir, ometano im je stampanje, mediji su kaznjavani na prekim sudovima po onom Seseljevom zakonu o stampi…

E: Kako su Vase karikature podnosili glavni likovi te nase tragedije?

P. Koraksic: Pa svi ovi pritisci su sigurno dolazili odozgo. Ali, uz sve to, Milosevic je taj opozicioni medijski korpus prikazivao ljudima iz inostranstva kao dokaz slobode i demokratije u Srbiji. Kada je jednom prilikom ovde boravio Holbruk i zamerio Milosevicu sto se u Srbiji sikaniraju novinari i mediji, Milosevic mu je pokazao jedan primerak “Nase borbe” sa njegovom, to jest mojom karikaturom i rekao: “Pogledajte, ovaj list nije zabranjen, ovaj karikaturista nije uhapsen, a vidite kako to izgleda!”

Inace, za sve to vreme ja nisam imao pristup nigde u javnom zivotu. Jednom sam dobio sansu da izlazem svoje radove na izlozbi u poznatoj galeriji “Sebastijan”, ali sam uoci otvaranja video da su izbacene sve one karikature koje su se odnosile na Milosevica, Karadzica i ove druge glavne aktere. Razbesneo sam se i povadio iz izlozbenih panoa i sve ostale, tako da je izlozba otvorena sa praznim panoima – uz prisustvo zvanica, domacih i stranih novinara. Naravno da je bruka za vlastodrsce bila veca nego da nisu nista dirali.

Na drugoj strani, imao sam veliku podrsku demonstranata protiv Milosevica. Cesto su nosili panoe sa mojim karikaturama, a na jednom plakatu su cak ispisali “Koraksa za predsednika!”

E: Cini se da ste se ipak sretno provukli kroz sve te godine opasnog zivljenja.

P. Koraksic: Sada se to i meni cini. Pogotovo kada se setim kako su prolazili oni koji su se direktno suprotstavljali Milosevicu, kao sto je bio Curuvija. Sta su oni mislili o mojim karikaturama – tada nisam znao. Nesto od toga sam saznao tek kasnije, posle Milosevicevog pada. Recimo, u vreme kada je Milosevic bio jos ovde, u kucnom pritvoru, pozovu me telefonom iz kabineta tadasnjeg predsednika Milutinovica i pitaju da li hocu da razgovaram sa njim. Ja kazem “Zasto da ne!” I Milutinovic me pozove kod njega – na kafu. Dogovorim se sa urednikom Zarkovicem da vidim sta ce tamo biti i da o tome napisem tekst za “Vreme”. U kabinetu zgrade Predsednistva smo pricali o svemu i ja ga pitam kako su Milosevic i njegovi ljudi reagovali na moje karikature. On mi onda isprica kako su, na primer, na sastancima ili u skupstini, jedan drugom podmetali te crteze sa njihovim likovima – na sedista, u ladicu ili ispod “materijala”. Reakcije su, zapravo, bile smesne. Milosevic se, recimo, ljutio sto ja njegovu Miru crtam tako debelu, kada je upravo drzala kuru za mrsavljenje. Ili, zasto joj crtam cvet u kosi – kada ga ona vise ne nosi. Dakle, oni uopste nisu vodili racuna o tome sta karikatura govori, nego su reagovali uglavnom na te periferne stvari.
Na drugoj strani, Mira Markovic je u intervjuu slovenackoj “Mladini” rekla novinarki kako sam ja “najgori karikaturista na svetu” i da joj zbog toga kako je ja crtam dodje da vise ne bude levicarka.

E: Posle pada Milosevica i prve bojazni da vise necete imati koga da karikirate – pokazalo se da posla ipak ima.

P. Koraksic: Naravno, to je sada drugacije, ali ipak ima citava lepeza novih politickih likova koji zasluzuju da budu nacrtani. Cak mislim da danas imam vise tema nego onda u vreme Milosevica, kada je, prakticno, uvek postojala jedna crno-bela slika, na kojoj se videlo ko je s jedne, a ko s druge strane.

A ovde se danas vise ne zna ni ko pije ni ko placa. Sve je teze razluciti ko je tu u pravu i koji su dobri, a koji losi momci.

E: Ima li odatle reakcija na Vase karikature?

P. Koraksic: Ima svakakvih. Recimo, Vladan Batic je napravio izlozbu mojih karikatura sa njegovim likom. Molio je i mene da mu pomognem i ja sam pronasao preko 150 karikatura na kojima je i njegov lik. Miroljub Labus je takodje sakupio citavu kolekciju karikatura sa svojim likom. S tim sto je na pocetku te kolekcije Labus bio pozitivan lik, a kasnije je sve vise na crtezu prelazio na onu drugu stranu.

I bivsi predsednik Milutinovic je sakupljao moje karikature o njemu, rekavsi da ih cuva da ih jednog dana pokaze svom sinu. Skupljac karikatura o sebi je i Nenad Canak. Cesto mi se javljao Bogoljub Karic – da otkupi karikature na kojima se i on pojavljivao. Njemu, naravno, nisam hteo da ih dam, kao sto nisam nikada pristao da saradjujem na njegovoj televiziji, niti da primim cuvenu njegovu nagradu, koju mi je vise puta direktno ili indirektno nudio.

E: Da li je bilo i ostrijih reakcija?

P. Koraksic: Naravno. Iz Kostunicinog kabineta mi je strogo zamereno sto sam na jednu prilicno militaristicku izjavu patrijarha Pavla nacrtao crkvenog poglavara kako se klize niz mac kao niz tobogan, a drugom prilikom kada sam nacrtao predsednika Kostunicu kako kao ovce vodi veliku delegaciju na Svetu Goru, dok u podnozju na drugu stranu vodi autoput u Evropu.

E: Kako nam govore zvezde na politickom nebu Srbije – interesantnih likova i situacija ce biti i u buduce

P. Koraksic: Jos cu ih ja crtati!

Vladimir Karakasevic

EKONOMIST