Da nije bilo slikanja za knjigu utisaka ne bi se ni znalo da li nase vodje sem verbalne empatije prema svom stadu, to jest narodu, imaju ikakav osecaj prema zastrasujucim zrtvama najvece prirodne katastrofe

Piše: Nezavisne Novine

Prodjose i najradosniji hriscanski praznici. Crkvena administracija imala je pune ruke posla i na lokalnom i na globalnom nivou i u pravoslavnom i u katolickom delu planete.

Trebalo je oprostiti milione individualnih grehova, zapaliti stotine hiljada badnjaka, pricestiti milione starih i novih vernika, isto toliko nahraniti i napojiti hristovim hlebom i vinom, kod nas se pila i rakija, uputiti bozje reci nade, ljubavi i mira. Suprotstaviti se gravitacionim snagama zla!

Trebalo je podsetiti na sopstvene patnje, ali i saosecanje, empatiju, prema drugima.

Da nije bilo slikanja za knjigu utisaka ne bi se ni znalo da li nase vodje sem verbalne empatije prema svom stadu, to jest narodu, imaju ikakav osecaj prema zastrasujucim zrtvama najvece prirodne katastrofe… Pokusaj elektronskih medija da prekinu program, odavanjem poste stradalima u uzasima cunamija, jedva da je dosegao do obicnog coveka! Obnevidelost od sopstvenih problema prezivljavanja, ali i sitnocepenacke politike koja postaje model vladanja i ponasanja, dovode na kraju i do odsustva saosecanja i solidarnsti prema drugima u nesreci. To, bez sumnje, i pored punih usta bogobojazljivih reci, ovih dana nije bilo hriscanski!

Trebalo je podariti radost najmladjima, podeliti brigu sa ubogima, darove sa bogatima. Trebalo je uputiti reci utehe i ohrabrenja!

Ali, jedno je govor, pa i crkveni, drugo su dela!

Vitalnost crkvenog govora u pogledu lingvisticke buducnosti izuzetna je. Sve ukazuje da nece nestati zajedno sa priblizno sest hiljada postojecih jezika, koji se ne prenose narastajima jer ih rabi samo manji broj zivih ostarelih sagovornika, a koje Bugarski naziva “moribundni.”

Crkveni govor “dise” dopunjava se novim recima i pojmovima pa je njegova duhovnost i apstrakcija sve bliza realpolitickim tekstovima. Obracanja nekog crkvenog velikodostojnika i obracanje politicara na vlasti pokazuje bliskost i u formi i u sadrzini. A kako su poceli da nastupaju i zajedno granica se jos vise gubi. Tako su premijer i patrijarh, preneli su mediji, ohrabrili ugrozeni srpski narod u nameri i zelji da opstane i ostane na Kosovu i Metohiji!

Lepa zelja i lepa namera, zbog lepih zelja i lepih namera i lepa sela su gorela, problem je ko sta tu treba da uradi da bi se lepe zelje i namere ostvarile. Od premijera se, valjda, ocekuje da uradi nesto konkretno i saopsti javnosti kako se medjunarodno kotira Vladin plan za Kosovo, koliko je realan i politicki izvodljiv, da bi Srbi na Kosovu i Metohiji opstali i ostali, a ne da ovozemaljske probleme prepusta nebeskim “think-thenk” timovima jer je to van njihovog polja delovanja, pa makar i sveti Petar rukovodio celom akcijom. Od patrijarha se, valjda, ocekuje da molitvom i bogougodnim delanjem doprinese duhu tolerancije, razumevanju, blagosti medju ljudima kako bi otupela spiritualna ostrica mogucih sukoba. Od njega se ocekuje da porazgovara i sa katolickim poglavarom koji vise meseci pokazuje neskrivene zelje za taj susret. Od papinih beseda, takodje, zavisi kako ce se katolicka pastva ponasati na podrucju visokog rizika, kako Medjunarodna krizna grupa naziva KiM.

Sve se do te mere ispreplelo pa premijer govori kao patrijarh i obrnuto! Da je samo to ni po jada – ni popovi poput politicara nisu jedinstveni! Svaka vlast ima svoje popove, (u Crnoj Gori indipendisti jedne, integralisti druge) svaki politicar ima svog popa, a svi, navodno, rade u ime svoga boga u ime svoga naroda.

Vise i ne cudi sto svesteno lice drzi vatrene politicke govore i sto se na primer i Badnje vece koristi za napad na “suvarice” ,”gasulje”, “backulje”, koka kolu, kratkovide Amerikance… Ne cudi zasto je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, pozdravljajuci Drobnjake i Uskoke koji tradicionalno donose badnjak pred cetinjski manastir na Badnje vece, posebno istakao slavne potomke iz Petnjice Vuka Karadzica i Radovana! Neki, manjina, koji su tamo bili, tapsali su i rekli alal mu vera, drugi, pretpostavlja se jer nisu glasno reagovali – sram ga bilo!

Postujuci svetovne zakone i gradjanska prava gospodin Radovic ima licnu slobodu i izbor da bude clan grupe za odbranu optuzenika za ratne zlocine. Demokratija je to brate! Pitanje je, medjutim, da li i Srpska pravoslavna crkva deli njegovo misljenje, a narocito priliku da se najintimnija verska osecanja sunarodnika usmeravaju u istom pravcu kako bi to, ne samo u lingvistickoj vec i u realpolitickoj buducnosti i crkvenog i politickog govora postao vecinski stav! Za sada, na svu srecu nije, ali do kada ce tako biti neizvesno je!
Cak da je optuzenik za ratne zlocine Radovan Karadzic u milosti cele pravoslavne crkvene administracije, a ne samo u mitropolitovoj milosti, to ni njemu ni instituciji kojoj pripada ne sluzi na cast i nije bozji doprinos blagorodnosti, toleranciji i ugledu Srpske pravoslavne crkve i njenih vernika. Osnovni, civilizacijski red bi bio da propovedaju bozje, a postuju svetovne zakone. Sve ostalo pripada losoj i politickoj i crkvenoj proslosti!

Da li ce se u dobru politicku proslost skloniti oni, kako aktuelni ministar inostranih poslova Vuk Draskovic pominje, koji su od 1988. do kraja 2000. godine na mrznji, ratovima, na smrti, na antievropskoj i antiamerickoj propagandi gradili sistem terora i starom artiljerijom granatirali buducnost naseg naroda ili cemo svi zajedno sa njima u novu izolaciju zavisi, dakle, i od politicara i od popova. Zavisi, svakako, i od cutljive gradjanske vecine koja se do sada i na izborima i u anonimnim anketama opredeljivala za evropske standarde i prikljucenje Evropskoj zajednici naroda… Mir bozji , Hristos se rodi….

Gordana Susa