Videce se da li su obe drzave voljne da postuju Beogradski sporazum i Ustavnu povelju, da usvoje (revidiran?) akcioni plan evropskog partnerstva i da ga sprovedu

Piše: Ekonomist

Ministri spoljnih poslova clanica Evropske unije raspravljali su na sastanku odrzanom u Mastrihtu pretproslog vikenda o odnosima EU i drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, odnosno o procesu stabilizacije i pridruzivanja SCG. Taj sastanak pracen je, ne samo kod nas, s povecanim interesovanjem zbog onoga sto mu je neposredno prethodilo, a to je pre svega bilo iznenadjujuce iznosenje u javnost ideje komesara – odlazeceg treba reci – za spoljnu politiku, Krisa Patena, da treba odustati od krute politike uslovljavanja pristupa SCG tom procesu potpunom saglasnoscu dveju clanica drzavne zajednice u svim oblastima i dopustanjem da u nekim od oblasti one ne moraju postici potpunu harmonizaciju, vec mogu zadrzati razlicita resenja. To se pre svega odnosi na privredu, posebno carine. Takvo pragmaticno resenje trebalo bi da odblokira zastoj u pregovorima i omoguci priblizavanje SCG Evropskoj uniji.

Bilo je mnogo nagadjanja o tome da li je oko ovoga bilo varnica izmedju Patena i Havijera Solane, takodje odlazeceg iz Komisije, ali na vaznu funkciju ministra spoljnih poslova Unije, pri cemu je Solana, kum ili roditelj drzavne zajednice SCG, navodno zastupao tvrdu liniju. Nije verovatno da Paten svog kolegu iz Komisije nije unapred obavestio o svojoj zamisli. Uostalom, o tome ce se brzo sve saznati, jer takve stvari danas ne ostaju dugo tajna. To moze biti za nekoga intrigantno, ali nije narocito vazno. Stvorena je nova situacija i sada svi akteri – pre svih Srbija i Crna Gora – moraju svoju politiku saobraziti tome. Sto se njih dveju tice, bez obzira na to sto se jedna verovatno oseca pobednicki, a druga ne, one su izgubile nesto sto su dosad imale i koristile: jedan od izgovora za svoju slabu aktivnost u ispunjavanju uslova za priblizavanje EU. Beogradu je za to bila kriva Podgorica, a ovoj Beograd.

Treba priznati da mnogi problemi koji su se javljali izmedju Srbije i Crne Gore nisu bili izmisljeni vec stvarni. Medju njima je i neharmonizovanje onih famoznih 56 carinskih stopa, pri cemu nije vazan njihov broj, vec proizvodi na koje se one odnose. Privredne strukture dve zemlje su razlicite, razliciti su njihovi interesi da visokim ili niskim carinama zastite svoje proizvodjace i preradjivace, uvoznike i izvoznike. To nije nuzno vezano za sadasnji status tih drzava. Ista je situacija bila u SFRJ. Svaka se republika, kako je mogla, borila za ovakve ili onakve carinske stope. Izmedju ostalog i zato je svakoj od njih bilo stalo da ima svog coveka na polozaju ministra finansija (o visim partijskim ili vladinim esalonima da ne govorimo), pa su se problemi resavali internim dogovorima, raznim kompenzacijama, ili nametanjima s pozivom na vise interese, na partijsku disciplinu, konacno arbitriranjem visokih i najvisih autoriteta. Sporovi oko toga odigrali su svoju ulogu i u raspadu SFRJ.

Takvih problema ima u svim drzavama, jednonacionalnim ili visenacionalnim, u zavisnosti od privredne strukture regiona koji ih cine i odnosa snaga razlicitih interesa koje pojedini politicki cinioci zastupaju. Ni na globalnom nivou nije mnogo drukcije. U Svetskoj trgovinskoj organizaciji i njenom prethodniku GATT uvek se glavna borba, da ne kazemo cenkanje, vodila oko carina, necarinskih prepreka trgovini, kompenzacija i slicno.

Sada kada su uklonjeni neki kameni spoticanja izmedju Crne Gore i Srbije videce se hoce li biti vise spremnosti na saradnju na preostalim poljima, medju kojima je najvaznije funkcionisanje institucija drzavne zajednice. U stvari, videce se da li su obe drzave voljne da postuju Beogradski sporazum i Ustavnu povelju, da usvoje (revidiran?) akcioni plan evropskog partnerstva i da ga sprovedu. I, naravno, kad je rec o Srbiji, da ispuni obaveze prema Hagu.