Koji su pravi razlozi izmestanja naoruzanja i opreme \r\niz Crne Gore u Srbiju

Piše: Stipe Sikavica

Rasformiranje 60. samohodnog raketnog puka PVO (koji proces jos nije priveden kraju), izmestanje njegovog naoruzanja i opreme (topovi, raketni sistemi, avioni, helikopteri i drugo) sa teritorije Crne Gore i transportovanje tog ubojnog materijala na odredjene lokacije u Srbiji – posluzili su penzionisanom generalu Blagoju Grahovcu, inace savetniku za vojna pitanja predsednika crnogorskog parlamenta Ranka Krivokapica, ne samo kao neposredan povod, vec i kao jak razlog da optuzi komandnu strukturu Vojske SCG da “pod maskom reformi” ustvari otudjuje crnogorsku imovinu!

Kako se moglo i ocekivati, Ministarstvo odbrane je hitro i odlucno odbacilo generalove optuzbe, tvrdeci da predmetna operacija nije nista drugo nego segment reorganizacije Vojske, koja je radnja – u nedostatku strategijsko-doktrinarnih dokumenata, zakonske regulative, celovitog projekta transformisanja i novca za ozbiljnije poduhvate na tom polju – u ovom casu jedino moguca na tragu reforme vojne organizacije.

Ako u Grahovcevoj “dijagnozi” i ima politickog zacina (a izgleda da ima), ne bi se reklo (sudeci po nekim narocito ranijim indikacijama) da su odluke vojno-politickog establismenta u Beogradu u ovom slucaju cisto racionalno-reformske naravi, bez da, barem iz duboke pozadine, operacijom ne diriguje politika interesa vece clanice drzavne zajednice.

Ne tvrdimo da zvuci neuverljivo teza iz saopstenja Ministarstva prema kojoj “organizacijsko-mobilizacijskim promenama u svojim sastavima Vojska SCG nastoji da obezbedi efikasniji i racionalniji odbrambeni sistem i poveca borbenu gotovost jedinica”, pa da je “u sklopu tih promena u ovoj godini rasformirano i preformirano nekoliko taktickih sastava u Crnoj Gori zbog operativnih potreba i zahteva za boljom popunom, kao i potrebe za modernizacijom sredstava ratne tehnike, koju Vojska SCG, zbog nedovoljnih sredstava, sama realizuje…”

Medjutim, buduci da su “migovi 29” prizemljeni zbog nedostatka goriva, rezervnih delova i kojecega jos, i buduci da su raketni sistemi veceg dometa izmesteni sa recene teritorije, i laiku se namece pitanje: nije li nebo nad Crnom Gorom na taj nacin ostalo “nepokriveno”? Nedoumica ostaje uprkos tome da komandant Korpusa PVO, general Mirko Tomovic tvrdi da bi se u slucaju potrebe ta manjkavost otklonila odgovarajucim manevrima, upotrebom “cevne tehnike” i “lakih prenosivih raketnih sistema”.

Tehnika taktike

No, osmotrimo problem iz druge dimenzije. Prvo, recene crnogorske transportne kolone naoruzanja i ratne opreme na putu ka Srbiji neodoljivo asociraju na one transporte koji su pocetkom devedesetih, narocito iz severozapadnih republika ondasnje Jugoslavije, tutnjali ka Sumadiji i ostalim “srpskim etnickim prostorima” (a od tog silnog arsenala Srbija, nazalost, niposto nije mogla imati srece!). Potom, iskustvo iz same Crne Gore poziva na oprez. Naime, iako ni Vojska ni Ministarstvo vojno nisu titulari vlasnistva nad imovinom koja im je data na koriscenje, Ministarstvo je koncem 2002. dalo pola atraktivnog Ostrva cvijeca Mitropoliji crnogorsko-primorskoj u zamenu za tamo neku pustolinu (koja je transakcija, doduse, bila i ostala nedovoljno dostupna javnosti). Najposle, sve izgleda da Vojska u ovom casu u Crnoj Gori funkcionise na dva “borbena” polozaja: na glavnom, ona je jos uvek kakav-takav kohezioni faktor drzavne zajednice, tj. argument onoj politickoj struji koja nastoji da revitalizuje strategiju “jedinstva svih srpskih zemalja” u kojoj je unija Srbije i Crne Gore najmanji zajednicki imenitelj; na rezervnom, ona Srbiji priprema “miraz” u vidu neizraubovanih borbenih sistema ako do razlaza Srbije i Crne Gore ipak dodje.

Sta upucuje na takav zakljucak? Osim drugog, i epizoda sto sledi. Kada je u novembru prosle godine podgorickim medijskim poljem intenzivno strujala informacija o tome da ce u Crnoj Gori “uskoro biti ukinut vojni rok” i da ce ta clanica drzavne zajednice oformiti vlastitu armiju – koja po projektu nece biti brojnija od 3.000 ratnika – na bazi “cistog profesionalizma”, a da iza svega stoji politicki vrh Crne Gore – u tzv. patriotskim krugovima u Beogradu nastala je prava pometnja. Vojni “eksperti” iz tog politickog miljea na sve su strane odasiljali upozorenja kako je to verovatno odlucujuci korak “crnogorskih secesionista”; da stoga na svaki nacin treba spreciti drasticno smanjivanje Vojske SCG, jer da bi takva redukcija oruzane sile znacila i njenu funkcionalnu minimalizaciju u odrzavanju makar nekih vitalnih funkcija drzavne zajednice. U svemu tome “prepoznat” je “rukopis” Blagoja Grahovca.

Mada Grahovac nije nikakav mocnik, tzv. domacinska Srbija i Srbija u Crnoj Gori posebno mu ne oprastaju tvrdnje o tome da drzavnoj zajednici nije potrebna brojnija vojska od 30 hiljada pripadnika; da reforma armije nije makla dalje od pocetka; da je V. Kostunica najodgovorniji za to sto se “Miloseviceva arhitektura” sve do danas odrzala u vojnom vrhu; i da je Branka Krgu trebalo smeniti s komandnog mesta. Naravno, niko i ne pomislja da je time i okoncan rat niskog intenziteta izmedju penzionisanog generala i Ministarstva vojnog.