Cinilo se da ce dolaskom umerenih desnicara i nacionalnih demokrata na vlast barem osnovna pitanja spoljasnjeg identiteta drzave biti resena i unet red u njeno predstavljanje kod kuce i u svetu

Piše: Relja Knezevic

Cinilo se da ce dolaskom umerenih desnicara i nacionalnih demokrata na vlast barem osnovna pitanja spoljasnjeg identiteta drzave biti resena i unet red u njeno predstavljanje kod kuce i u svetu. Ali, desava se upravo suprotno: energija se bespotrebno razvlaci a negativni poeni pljuste sa svih strana

Najnovija bruka oko himne drzavne zajednice Srbije i Crne Gore, sa dobrim izgledima da se cela prica ponovi i u pogledu grba i zastave, ponovo je donela negativne poene ugledu drzave u zamisljenom knjigovodstvu koje se inace svakodnevno vodi u kancelarijama evropskih i svetskih politickih tela, ali i u ovdasnjoj javnosti. Cinilo se da ce dolaskom umerenih desnicara i nacionalnih demokrata na vlast barem osnovna pitanja spoljasnjeg identiteta drzave biti blagovremeno i bez vecih trzavica resena (ako se uzme nekakav koktel postojecih profila na politickoj sceni mogla se ocekivati mesavina tradicionalnih simbola i modernizujucih teznji). „Brendiranje” drzave i njen novi estetski izgled bili su prava prilika za odvajanje od negativnih osecanja i asocijacija koje je ona budila tokom devedesetih, i najava njenog novog, drugacijeg nastupa.

Jedan „kentaur”“, ili dva

Takodje, uneti red u predstavljanje SCG kod kuce i u svetu unutrasnji je imperativ – vec desetak godina navijaci himni „Hej Sloveni” neprestano zvizde. Kada je neko slavlje, docek nacionalnih junaka ili nesto slicno, vise niko nece spontano zapevati himnu – ona je potpuno iscilela iz narodne obicajnosti i iz srca ljudi. Posledice nisu samo to sto se sportisti uoci nadmetanja osecaju nelagodno, a njihovi takmaci utoliko bolje, nego i sto u privredi, drustvu, medjunarodnim finansijskim institucijama, politickim kontaktima i svakodnevnoj komunikaciji, naruseni rejting „drzave bez svojih obelezja” utice na nasu poziciju u celini, koja ne moze da izbori povoljnije uslove od onih koje dobija. Tim vise se tanje osecanja pripadnosti drzavi medju gradjanima, a ona i njeni atributi bagatelisu u bescenje. „Nekada je barem pasos nesto vredeo”“, glasi uobicajeni lament.

Ako se pogleda politicka strana ove price i ostavi na stranu pitanje ima li smisla donositi himnu drzave koja ce trajati mozda jos samo godinu i po, u prvi mah se cinilo da ce ona ipak biti izglasana buduci da su DS, Srpska radikalna stranka, ali i DJukanoviceva DPS odlucile tako. Ali crnogorski socijalisti (SNP) ili ono sto je ostalo od njih posle nekoliko prerusavanja osnovnog oblicja poteklog iz Miloseviceve politicke kuhinje, krenuli su da poslusaju patrijarha srpskog Pavla i uskrate svoju podrsku usvajanju predloga da vec na Olimpijadi u Grckoj, umesto „Hej Sloveni”, uz podizanje zastave zagrmi pesma sastavljena od „Boze pravde” i „Oj svijetla majska zoro”. Kako ce se socijalisti dalje sloziti sa monarhistickim i nacionalno-religioznim snagama u drustvu ostaje tek da se vidi – ako se ikada tako nesto desi – ali, za sada, himna ce se „kiseliti” do septembra.

Zanimljivo je da patrijarhov prigovor na tekstualni deo crnogorske strofe, koji je jednim delom spevao istorijski sporni Sekula Drljevic, nije bio upucen tokom skupstinske procedure u Podgorici, kada je „Oj svijetla…” izglasana kao crnogorska himna, nego dan uoci zasedanja parlamenta SCG. To budi sumnju da je interes Srpske pravoslavne crkve naprecac ojacao posle necijeg lobiranja. Takodje, jasno je da je „Oj svijetla…” nastala kao narodna pesma jos sredinom 19. veka, i da su Drljeviceve intervencije u nekoliko verzija usledile 80 i vise godine kasnije, pa se ni tu ne moze ucvrstiti njegovo autorstvo nad tom pesmom. Posle usaglasavanja u crnogorskom parlamentu, tekst pesme je prociscen i ne moze se reci da u ovom obliku nije politicki korektan, jedino je sporno ucesce jedne prokazane licnosti u njegovom donosenju.

Ali ni srpska „Boze pravde” nije bez problema u odnosu na fakta: to pre svega nije republikanska pesma, sto znaci da ne izrazava bas sasvim aktuelni trenutak Srbije, niti projektuje njenu sudbinu u buducnosti. Prema preovladjujucem raspolozenju u zemlji sanse za ponovno uspostavljanje monarhije su gotovo minimalne (prema poslednjim ispitivanjima ispod 10 odsto), a od nekoliko ustavnih predloga samo je jedan usmeren u tom pravcu. Sama pesma je bila narucena od strane Obrenovica negde oko 1870. godine i odise monarhistickim duhom, tako da je na predsednickoj inauguraciji Borisa Tadica cak izbacen stih u kome se pominje kruna i srpski kralj. Ako je, dakle, patrijarh izabrao termin „kentaur” da bi opisao dvojni predlog koji za sada nije dobio zeleno svetlo u parlamentu SCG, onda bi se to isto stvorenje moglo pomoliti i iz srpskog i crnogorskog predloga himni ukoliko bi se ove uzele posebno – pod uslovom da dodje do zvanicnog razdvajanja dve republike.

Identitet u magli tradicije

Stavise, istu „republikansku proveru” ne bi uspeo da prezivi ni srpski grb, vidjen kao drzavno znamenje. Iako su se vladajuce stranke DS, G17 plus, SPO i NS tako slozile, a njima pridruzili i radikali, ostaje problematicno to sto se kraljevski grb Nemanjica odrzava kao potpora republikanskom uredjenju, sklepan u istoj vreci s njim, a to je, blago receno, daleko od bilo kog jasnog resenja. Sto se ide dalje u istoriju u pokusaju da se dodje do cvrstog tla i uporisne tacke odrzanja nacionalnog identiteta, on postaje sve maglovitije obojen guseci ovovremena stremljenja. Politicki lideri se bezocno udvaraju tradiciji, i ne pokusavajuci da dodju do nekakvog prelaznog, prihvatljivog stava za sve siri krug ljudi koji je sklon promenama ili bar uskladjivanju sa njihovim svetonazorom. Utemeljenje drzave na pravima kralja i podanika je jedna stvar, na republikanskom ustavu slobodnih i jednakih gradjana sasvim druga, i valjda bi nekako „tranziciono” trebalo da se pojave i odgovarajuci simboli. Da je do sada otvarana rasprava o novom ustavu i nuznim promenama starog, ovo pitanje bilo bi bolje raspravljeno. Ovako, ovestali favoriti u drzavnoj legitimaciji samo odrazavaju opstu konfuziju o vaznim pitanjima, kao i oportunizam i konformizam vlasti.

Posle punog kruga opisanog nesrecnom himnom, nase pozicije su sada u nekakvom imaginarnom ali ipak prilicno prisutnom svetskom javnom mnjenju na ovim prostorima za nijansu slabije nego ranije. Simboli se vuku po buvljaku vremena i umesto da nas prepoznaju mozda kao „zemlju interneta”, „obrazovanih, preduzimljivih mladih ljudi” ili „ludih Balkanaca koji umeju da se dobro provedu, pojedu i popiju” – nista od toga. Postajemo drzava moralno ulubljenih tradicija koje nikako da se usklade sa savremenim stremljenjima, a koje manji broj domacih ljudi iskreno prihvata kao bastinu i dedovinu, jer su i sami svesni da ono sto je vazilo kao putokaz u zivotima nasih majki i oceva ne mora da vazi i danas – a pogotovo ne za njihovu decu. I da ce neke stare vrednosti preziveti jedino ako omoguce da pored njih i izbor drugih dobije snagu.

Dnevnik