Nama bi do NATO-a – pod uslovom da to podrze gradjani SCG na referendumu – verovatno bio potreban najduzi rok, to jest osam godina. Ne samo zbog posebno strogih uslova i slabe vere NATO-a u Srbiju

Piše: Dragoslav Rancic

Sa Zapada nam stizu gotovo stalna upozorenja: ako ne ispunimo „ovo” ili „ono”, buducnost nam je neizvesna, jer necemo uci u Partnerstvo za mir (PZM). Je li to politicka taktika, koja ceznju izopstenika da se vrate u svet koristi za brze ispunjenje uslova, ili je mozda i NATO-u, koji je izumeo PZM za svoje potrebe i ciljeve, vazno da sto pre popuni dve crne balkanske rupe – Srbiju i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu – za sirenje transatlantskog i evroazijskog sistema bezbednosti?

Verovatno i jedno i drugo. Partneri bi trebalo da imaju ne samo zajednicke interese, nego i zajednicke probleme koje moraju zajedno da resavaju. Vazno nam je otuda da znamo sta nas u Partnerstvu, sada vec neumitnom delu sudbine, ceka.

O tome se da suditi na osnovu iskustava drugih u toku pune decenije postojanja Partnerstva za mir i na osnovu prvih najava njegovih reformi. Za mnoge zemlje je Partnerstvo bilo predvorje za ulazak u NATO. Sada clanica NATO-a, posle nedavnog uvecanja alijanse, ima vise (26) od clanica PZM (20).

Od preostalih zemalja iz Partnerstva, pet je neutralno i nije zainteresovano da udje u NATO (Austrija, Finska, Svedska, Svajcarska i Irska). Tri zemlje (Albanija, Makedonija i Hrvatska) aspiranti su za ulazak u NATO. Rusija ima specificno partnerstvo sa NATO-om. Ukrajina, iako ima trupe u Iraku, vise ne zeli u NATO, nego ce sa alijansom „produbiti odnose”. Dve evropske zemlje (Belorusija i Moldavija) vaze za „pasivne partnere”. Tri kavkaske i pet centralnoazijskih zemalja ne ispunjavaju uslove za prijem u NATO, bilo da to zele ili ne. Tako se stice utisak da se mi uslovno, po mnogo strozim kriterijumima nego drugi pre deset godina, u poslednjem trenutku ukrcavamo u voz koji ide na neki sporedan kolosek. Sto vise saveznika u NATO-u, to manje partnera.

Iako se, sem kod nas, drugde o Partnerstvu za mir malo cuje, americki analiticari govore o neophodnosti njegovog opstanka, „podmladjivanja” i osposobljavanja da se ponese sa novim pretnjama opstoj bezbednosti. Te pretnje su: globalni terorizam, sirenje opasnog razornog oruzja i postojanje kriznih zarista na Balkanu, Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji, gde SAD ocekuju vece angazovanje svojih saveznika i partnera.

Do 11. septembra 2001, odnosno do teroristickog napada na Njujork i Vasington, NATO i PZM su saradjivali u nekoliko glavnih oblasti. NATO je, najpre, pomagao partnerima u obuci, vojnim vezbama, skolovanju oficira, demokratskim reformama sistema odbrane i bezbednosti i u upucivanju u savremenu ratnu tehniku i nacine modernog ratovanja.

U Bosni su se, uz trupe NATO-a, u SFOR-u „kalili” i vojnici iz 17 zemalja PZM. Za napad na Jugoslaviju 1999. NATO je imao politicku podrsku vecine partnera, a od nekih i logisticke i obavestajne usluge. Te godine je samit NATO-a u Vasingtonu proklamovao akcioni plan za saradnju u sest oblasti: politici, privredi, odbrani, bezbednosti, zakonodavstvu i u koriscenju resursa. Na Kosmetu su, uz NATO, u KFOR uvrsteni vojnici iz 16 zemalja PZM.

Posle toga, u Avganistanu, uz americke trupe i odvojene trupe NATO-a, u odrzavanju stabilnosti ucestvuje i sest clanica PZM. U novembru 2002. usvojen je „Koncept odbrane od terorizma”, koji predvidja tesnu saradnju niza faktora – od vojske, policije i obavestajaca do granicara i bankara. Napravljen je i Akcioni plan saradnje od 2002. do 2004.

Posle americke invazije na Irak okupacionim snagama su se pridruzile, uz trupe nekih clanica NATO-a, i trupe iz sest partnerskih zemalja. Kako su SAD posle teroristickog napada povecale vojni budzet za 48 milijardi dolara, produbio se vojno-tehnoloski jaz izmedju americkih i saveznickih, a pogotovo izmedju americkih i partnerskih armija. Otuda ce i clanice NATO-a i clanice PZM morati da izdvajaju vise na moderno naoruzanje.

U jednoj viziji Dzefrija Sajmona, viseg naucnog saradnika Instituta za nacionalne strateske studije, Partnerstvo za mir mora da se reformise kako bi dobilo vazniju ulogu u novoj strategiji NATO-a na evroazijskom prostoru, usvojenoj na nedavnom samitu u Istanbulu. U toj studiji se, pored ostalog, prijem Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine u PZM vidi ne samo kao zelja aspiranata, nego i kao potreba NATO-a.

„Njihovo (SCG i BiH) produzeno uspesno angazovanje postaje sve znacajnije u svetlu transfera operacija NATO-a u Makedoniji na EU (Konkordija) i bice jos znacajnije u buducnosti”, kaze Sajmon. „Ako PZM zamre ili izgubi kredibilitet, bezbednost Balkana bice tesko ugrozena, jer se neke zemlje mogu naci u iskusenju da krenu u nekonstruktivnim pravcima.”

Autor, reklo bi se, veruje da pripadnost balkanskih zemalja Partnerstvu moze da spreci nestabilnost regiona, prekrajanje granica, raspad Makedonije, Bosne, pa, valjda, i Srbije i Crne Gore.

Prema ovoj studiji, do ulaska SCG i BiH u NATO jos je daleko. „NATO bi trebalo da osmisli strategiju za povezivanje Balkanskog akcionog plana za uclanjenje partnera sa nizom specificnih uslova i rokom od pet do osam godina”, kaze Sajmon.

Ako je ovo realna procena, a tako izgleda, nama bi do NATO-a – pod uslovom da to podrze gradjani SCG na referendumu – verovatno bio potreban najduzi rok, to jest osam godina. Ne samo zbog posebno strogih uslova i slabe vere NATO-a u Srbiju. Treba imati u vidu i odbojnost prema NATO-u u nasem narodu, kao i cinjenicu da smo jedini bili bombardovani od strane sila sa kojima nas okolnosti sada nagone u saveznistvo. Neke oziljke samo vreme moze da izleci. A predstojalo bi nam, vec u PZM, da i za tudju bezbednost brinemo kao za svoju.

Politika