Kome ce Srbin verovati ako ne svome pubertetliji koji je pod koporanom, ili cak u lagodnoj pobuni savesti?

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Gradjani i danas najvise veruju vojsci, ali u tom osecanju vise je sazaljenja nego gordosti. Vojska – to nisu samo moderni tragicari srpske istorije, oni nesrecni ljudi koji su nosili epolete, vec pre svega vojnici. Najdragocenije sto Srbija (i Crna Gora) ima

Kome ce Srbin verovati ako ne svome pubertetliji koji je pod koporanom, ili cak u lagodnoj pobuni savesti?

Nije lako ministru Davinicu. U ozbiljnim godinama on se zatekao usred srpske vojnicke drame, gde je klasicna diplomatija od nikakve pomoci. Tako se njegova najmilija iskustva i naglasena ugladjenost razbijaju pred surovom zbiljom. Pre par meseci imao je neugodan javni dijalog sa kolegom iz Saveta ministara, Vukom Draskovicem. Pa su se onda, uz mlako javno rukovanje nekako izmirili. A prekjuce je ministar odbrane jos jednom pokusao da obznani svoje posrednistvo izmedju Haga i optuzenih generala, kako bi ovi „u interesu drzave” dobrom voljom otisli na sever.

I odmah su se odnekud javili prozvani oficiri, kojima ne pada na pamet da putuju. Dobrovoljno nikako, a ne dao Bog da neko pokusa da ih hapsi. Lazarevic negira da je o tome razgovarao sa Davinicem. Cak da je bilo kada o bilo cemu pricao sa ministrom. U stvari, njih dvojica se nikada nisu sreli.

Sta se ovde, u stvari, dogadja? Srbija pokusava da se izvuce iz neugodnog procepa, trazeci kompromise tamo gde ih nema. Drzavna zajednica skripi i razilazi se po pravilima farse i po logici nastrane konstrukcije. Nju niko ne moze odbraniti od nestanka. Ona ce prestati da postoji zbog uzasno kvarne kohezione gradje. Tacnije bi bilo da takve gradje i nema, zajednicu drzi jedino navika da nekako postoji, i prigodni predsednik Sveto Marovic sa svojim kardinalskim spokojem. I kad funkcionise i kad se raspada provizorijum ciji je on prvak, kao da mu je svejedno. Ta poza aginske nirvane je utesna i smirujuca za raspamecenu bracu, kako bi tek zajednica tumarala sa nervoznim stecajnim telom.

I tu je naravno zajednicka vojska cije sudnje muke politicka elita vidi samo kao masovnu scenu za deobni bilans. Inace se smatra da je sve to vrlo tesko odrzavati, a popravljati jos teze. Malo je zalutalih koji jos govore o reformi. Manja sestra je osporila strategiju odbrane zbog agresivnih formulacija u njoj. Navodno je neko ubacio diverzantsku recenicu o upotrebi sile ako se neko oproba u nasilnoj secesiji. Ko bi se ovde uopste tukao za odvajanje? Bar povodom raspada sve je jasno, tu nema potrebe za silom. I sva je prilika da vise nema ludaka na vaznim mestima kojima to jos pada na pamet.

Ovog leta se govori o socijalnoj bombi u Srbiji. Najavljuju se nemiri gladnih iako je zito rodilo bolje nego ikada pre. Ali izmedju bogatstva i pameti ovde nema idile niti sloge. Sta je sa socijalnom slikom vojske, i gde je zaista moguca prava sirotinjska detonacija? Vojnici nisu malinari niti bostandzije, oni nemaju prava na strajk niti na glasna jadikovanja. Mora im se priznati da mirno podnose licno siromastvo, cak mnogo mirnije nego tehnoloski kolaps vojske. Ali, ne sme se zapostaviti visegodisnja akumulacija besa i osecanje nepravde.

Prosecna staresinska porodica, ako nema dodatnih prihoda (najcesce je bez njih) zivi bukvalno na granici blage bede. Pod uslovom da ima stan. Ako nema, onda se opstanak granici s cudom. Isto kao i odbrana i opstanak zemlje.

Ministarstvo odbrane je onomad pokazalo javnosti statisticki inventar beskucnika. Cifre su zamorne, ali u njima je birokratskom hladnocom zatravljeno na hiljade ljudskih drama. Politicki sveci su gubili ratove, a vojska samopostovanje. Njoj gradjani i danas najvise veruju, ali u tom osecanju vise je sazaljenja nego gordosti. Vojska – to nisu samo moderni tragicari srpske istorije, oni nesrecni ljudi koji su nosili epolete, vec pre svega vojnici. Najdragocenije sto Srbija (i Crna Gora) ima. Kome ce Srbin verovati ako ne svome pubertetliji koji je pod koporanom, ili cak u lagodnoj pobuni savesti?

Ali, sta moze vojska uciniti sa tako opreznom i sterilnom verom svoga naroda? Posle svih posrtanja, na njenu adresu su stalno stizale optuzbe za slom. Iz Brozovih vremena je ostalo pamcenje o velikim privilegijama sivomaslinaste kaste. Svi koji su bili unutra znaju da je to vise hedonisticki mit, koji je „prepisan” iz zivotopisa operetskih vojnih vrhova. Proizvodni sloj oficira i podoficira uvek je bio izlozen ubitacnoj presiji „da se ne radi za novac nego za cast”, cime se gradila amaterska, lumpenproleterska atmosfera.

Dakle, navika na skroman, skoro asketski zivot dolazi iz najslavnije proslosti, kad nije bilo poraza, jer se nije ni ratovalo. Ideoloski okviri nisu dopustali pobunu, i jos tada je ispevan opsti panegirik propasti. Tada je drzava gradila stanove za oficire, ali je najveci deo tog fonda izgubljen u ratovima. Ceste prekomande su negirale stereotip o privilegijama. Ima u Beogradu mnogo pukovnika koji su na prikolici „tam”-a ovde dovezli svoj crvotocni namestaj od iverice iz prvog garnizona. To im je sve od pokucstva i danas.

Sloj oficira koji je sebe s ponosom pretvorio u sobare gospodara i njihovih zena, nije deo ove price. Na njihov racun morale bi da idu stavke koje su ostale posle poraza i pada potemkinovske ideje. Ali, oni ne zele da vide sebe kao tragikomicne Servantesove junake, i svakako unose zbrku u sve statisticke preseke. Nisu siromasni, dobro su se snasli, i tek sada nista ne znaju o tome sta je onda valjalo uraditi.

Za razliku od malinara ili radnika EPS-a, vojnici cute. A evo, ako nije tajna, prosecna plata komandira cete (cina kapetana) u vojsci je nesto ispod 20.000 dinara. Mozda ce gradjaninu, usred njegovih muka, biti svejedno pred ovom cifrom. Sta se, uostalom, njih tice kapetan koji je „u minusu” kod stedionice (u proseku) oko 35.000 dinara.

Da komandir brine samo o sebi, bilo bi mu lakse. On ima cetu, zbog koje jedva stigne da spava. Stotinak vojnika, njihova obuka, standard i sigurnost na obuci zavise od kapetana. On (u proseku) ima 28,5 godina i nesto vise od jednog deteta (glupa statistika). Morao bi ministar da brine za kapetana, ali i za vojnike o kojima kapetan brine. Jer, gde smo poslali momke u koje imamo najvise poverenja. Kome bismo inace verovali?

Zamislite jos vodnika koji izvodi obuku, a zaradjuje 13,5 hiljada dinara. Gde da se smeti kad prestane kisa, stalno drustvo svake nesrecne vojske!

Tako se ova prica ne moze kazati u jednom dahu. Pitanje je samo hocemo li imati vojsku ili ne? Ako su ministri u lepoj prilici da cekaju raspad drzave, vojsci se to moze dogoditi bez cekanja, spontano i bez reda. Ona nema vremena da se nada bilo cijoj mudrosti ili carobnom resenju.

No, da li je uopste Davinic zborio sa Lazarevicem? Sta da misle vojnici i njihove mlade staresine o sudbini drzave, vojsci i tradiciji, junacima i grobovima? Ko da ih, osim u raspad, povede bilo gde. Za novi poraz ne treba rat. Glupost i siromastvo sasvim su dovoljni.

Politika