Boze zore

by PCNEN | aug 13, 2004 | Drugi pišu | 0 comments

Predlog nove himne SiCG, kao i sama drzavna zajednica, po mnogo cemu je jedinstven: za razliku od svecanih pesama vecine drugih zemalja, ona nema autora ni imena, niti se zna o cemu govori i ko se u njoj slavi

Piše: Slobodan Kostic

Mada se na osnovu emocija koje su se prolile tokom preganjanja o novoj himni Srbije i Crne Gore mogao steci drugaciji utisak, zapravo je svejedno koja ce svecena pesma predstavljati ovu zemlju. I to ne samo na predstojecim Olimpijskim igrama u Atini oko cega jos vlada najvise nedoumica, vec i u svim drugim prigodama kada je predlogom novog zakona o drzavnim simbolima predvidjeno da se izvodi himna, bilo da je to neka medjunarodna manifestacija, pozdravljanje domacih i stranih predsednika, odavanje pocasti Neznanom junaku na Avali, ili polaganje venaca na groblja i spomen-obelezja boraca i zrtava rata. Himna “Hej Sloveni” postala je jos tokom devedestih rekvijem socijalistickoj Jugoslaviji jer ta pesma nije mogla da se pocepa na sest delova koji bi kao svecane ode pozdravili nastanak novih drzava na njenom pepelu, tako da su sva kasnija intoniranja bila samo ogoljena nekromanija. Nova himna Srbije i Crne Gore, koju je podrzao Savet ministara, barem nece doziveti takvu sudbinu. Sastavljena od stare srpske himne “Boze pravde” i crnogorskog tradicionala “Oj, svijetla majska zoro”, ona ce se lako razdruziti na dva dela, sto samo potvrdjuje da nema prave himne bez drzave, ali da postoji nesto nalik drzavama cemu himne nisu ni potrebne.

SALVE ZVIZDUKA: No, Ustavna povelja SCG nalagala je da ta zajednica mora da ima zastavu, himnu i grb, te je valjalo nekako otaljati i tu formalnost, nakon sto su vec odavno probijeni svi zakonski rokovi za donosenje novih drzavnih simbola. Uostalom, neumitno se priblizavao pocetak Olimpijskih igara, a pojedini sportski timovi, za razliku od vecine drugih stvari u toj zemlji, ipak funkcionisu i povremeno postizu nekakve rezultate. S obzirom na to da bi bilo odvec neugodno ponovo slusati kako se gledalistem prolamaju salve zvizduka dok sportisti muljaju nesto po ustima ili nezainteresovano zure u udaljenu tacku na horizontu za vreme izvodjenja himne “Hej Sloveni”, valjalo je na brzinu iznaci neko resenje. Cini se da je taj zadatak pre svega pao na pleca predsednika Skupstine Srbije i Crne Gore Zorana Samija, matematicara i profesora Saobracajnog fakultetu u Beogradu koji do sada, za razliku od lidera njegove partije, nije pokazivao neku sklonost prema lakim notama. Navodno je trebalo da mu u tome pomogne i neka komisija koja bi odlucivala o predlozima nove drzavne himne, ali njene clanove niko nije video da su prekoracili prag skupstinskog zdanja niti da su se o bilo cemu izjasnili, ukoliko su uopste i bili imenovani.

Tako je Zoran Sami, prepusten vlastitoj intuiciji i savetima nekih prijatelja, nakon politickog dogovora izmedju stranaka vladajuce koalicije u Srbiji i njihovih partnera u crnogorskoj Demokratskoj partiji socijalista, da se do nove drzavne himne dodje po modelu same drzavne zajednice – mehanickim spajanjem dva samostalna dela koja se na bilo koji nacin ne prozimaju, vec jednostavno naslanjaju jedan na drugi – nabasao na aranzera, kompozitora i orkestratora Slobodana Markovica, muzicara koji je saradjivao sa svima koji su na ovom prostoru nesto znacili, praveci od pesmuljaka hitove, a od nepodnosljivog zavijanja nadripevaca nesto sto je balkansko uho moglo da podnese, ili da tim preradjenim zvukom bude cak prijatno zagolicano. Kada je Slobodan Markovic pocetkom leta prvi put usao u kabinet Zorana Samija, predsednik parlamenta ga je upitao koliko ce mu trebati vremena da napravi predlog nove drzavne himne. Cim je domacin cuo da je Markovicu potrebno barem mesec dana razmisljanja, on se samo nemocno uhvatio za glavu, tako da je kompozitor nakon te scene bio prinudjen da za nekoliko dana napravi radnu verziju nove drzavne himne, koja se ubrzo nasla na Samijevom stolu. Zadovoljan ucinkom, Sami je preko sekretarijata kabineta podelio kopije demo verzije clanovima Saveta ministara Srbije i Crne Gore.

MAKAZARENjE: Dok je ovo malo drustvo, pojacano nekolicinom predsednika poslanickih grupa, privilegovano slusuckalo melodiju nove drzavne himne, cekajuci priliku da se zvanicno izjasni o tome, na predlog se srucila lavina kritika. Za tu priliku je cak vaskrsnuo i nekadasnji aparatcik Milivoje Pavlovic, egzekutor ideoloskih neprijatelja Milosevicevog rezima, koji je ad hoc proglasen himnologom, zvanjem retkim, posve nepoznatim i neobicnim. Kao u dobra stara vremena, Pavlovic je ponovo galamio sa naslovnih strana tiraznih dnevnih izdanja, nazivajuci zamisao o novoj drzavnoj himni “makazaranjem”, “grubim falsifikatom” i “pravnim nasiljem”, shvatajuci vise nego ozbiljno poverenu mu ulogu u promisljanju ovog problema, tako da je najavio cak i tuzbu protiv drzavnih institucija i njihovih celnika, ukoliko kompilacija dve pesme bude proglasena za novu drzavnu himnu.

Milivoje peva, a iz Crne Gore mu otpevaju. Te “kafanska poskocica” “Oj, svijetla majska zoro” je zapravo pesma cuvenog Sekule Drljevica, “ideologa danasnjih Dukljana”, “poznatog srbomrsca” i “separatiste”, te tekst nove drzavne himne predstavlja “rehabilitaciju crnogorskog ustaskog pokreta” i “izrugivanje celokupnom srpskom narodu”. Protivnici ove pesme nisu zacutali ni kada je ona proglasena za zvanicnu himnu Crne Gore. Ponevsi se svetlim primerom Milivoja Pavlovica, opoziciona Srpska narodna stranka najavila je tuzbu protiv poslanika crnogorskog parlamenta zbog usvajanja Zakona o drzavnim simbolima, sto su njihovi politicki oponenti jednostavno nazvali – teskom budalastinom. U sveopstoj kakofoniji koja je zaglusila ostale glasove, tek povremeno su se mogle cuti i neke osnovane primedbe, da se u jednu celinu ne mogu spajati dve polovine koje se sadrzajno, muzicki i ritmicki razlikuju, i da je tesko na ovaj nacin doci do nove himne zbog muzickih, znacenjskih i estetskih razloga, te da je pocetna ideja krajnje diskutabilana i osudjena na kratko trajanje.
Za to vreme Slobodan Markovic je samo nemocno slegao ramenima i ponavljao da ne treba njega uzimati za krivca sto je neko odlucio da se spoje dve pesme, cekajuci da se o radnoj verziji koju je napravio konacno izjasni Savet ministara, kako bi u kratkom vremenu koje mu je preostalo mogao da zavrsi zapoceti posao. “Nisam ja kriv sto je neko izabrao pomenute pesme i ne bih voleo da me neko hvali ili kudi zbog necega sto nije moja odluka”, govorio je Slobodan Markovic, uvucen silom prilika u politicka, stranacka, srpsko-crnogorska i dokolicarsko-letnja prepucavanja. On je samo obradjivac, aranzer i orkestrator koji se nasao pred krajnje delikatnim zadatkom, da napravi himnu od pesama koje su se drasticno razlikovale. Pri tom je mnogo manje problema bilo sa delom “Boze pravde” jer je pesma koju je Slovenac Davorin Jenko komponovao za predstavu Markova sablja vec imala u sebi neke himnicne elemente. Aranzer je tu intervensio samo harmonski, pokusavajuci da ublazi narodnjacki prizvuk koji se javljao u toj pesmi, pokusavajuci da joj udahne kasnoromanticarski prizvuk koji ima vecina drugih himni. To je uostalom jos u XIX veku bila zvanicna himna Kraljevine Srbije, a nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pocetni deo drzavne himne na koju se nadovezivala “Lijepa nasa” i pesma “Naprej zastava slave”. Nevolje su, medjutim, nastale kod crnogorskog dela “Oj, svijetla majska zoro” jer ta pesma uopste nije imala harmonske funkcije. Da bi od toga dobio parnjaka prvom delu, Markovic je morao da postavi harmonije cuvajuci melodiju koja je za njega bila svetinja.

GALIMATIJAS: Na kraju tog posla Srbija i Crna Gora se nasla u prilici da dobije himnu na krajnje neuobicajen nacin. Dobro, i za neke druge himne, poput ceske ili italijanske, moze se primetiti da su sastavljene od vise melodija. Sama dvodelna ili trodelna pesma vec je odavno teorijski zasnovana, tako da to i nije muzicki presedan. Ideje o spajanju i prozimanju razlicitih muzickih motiva do sada su se javljale kao posledica autorskog nadahnuca, a ne kao rezultat politickih direktiva ili kao proizvod kompromisa dveju strana koje insistiraju na tome da budu potpuno ravnopravno zastupljene u jednoj pesmi. Tako ce nova himna SCG, kao i sama drzavna zajednica, biti po mnogo cemu jedinstvena: za razliku od himni drugih zemalja, slavnih ili manje slavnih, od “Marseljeze” i “Bog nek” cuva kraljicu”, do “Paragvajci, republika ili smrt” i “Srecne Gvatemale”, ona nema ni autora ni imena, niti se zna o cemu ona zapravo govori i koga slavi. Na njenom pocetku se prica nesto o bogu pravde koji nas je dosad spasavao, da bi se nastavilo slavljenjem majske zore i majcice Crne Gore, ne bi li se ponovo zapevalo nasem rodu, ali sa izostavljanjem prideva “srpski” i kralja, e kako bi zavrsnica ponovo velicala lovcensku misao i slogu domovine kojoj je u ovom kontekstu tesko odrediti ime.

Zbog takvog muzickog i tekstualnog galimatijasa bez unutrasnjeg sklada i koherencije, koji podseca na one cudne kreature iz drevnih mitologija sa glavom ptice i telom zivotinje, ni sam bog pravde niti duboka lovcenska misao ne bi mogli da dokuce da li ce predlog nove himne dobiti podrsku u saveznom parlamentu. Kada je izgledalo da je konacno obezbedjena potrebna vecina, umesao se sam patrijarh SPC-a Pavle trazeci u otvorenom pismu najvisim drzavnim zvanicnicima, da se iz procedure povuce predlog nove himne, “kojim neko zeli da se naruga kako Crnoj Gori, tako i Srbiji i dostojanstvu ovog naroda”. Tako su se dodatno pokolebali i oni koji su se nakon visednevnog sabiranja odlucili da podrze ovaj predlog – u Srbiji su to Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka i koalicija SPO–Nova Srbija, a u Crnoj Gori Demokratska partija socijalista i Socijalisticka narodna partija. To i bez patrijarhovog upozorenja nije obezbedjivalo dovoljan broj glasova, tako da se sudbina nove drzavne himne nasla u rukama poslanika Srpske radikalne stranke i Socijalisticke partije Srbije. Vrednosni sistem koji zagovaraju ove dve partije najrecitije govori o stanju puta kojim Srbija i Crna Gora truckaju ka novoj himni, mada je to mozda i najmanji problem, jer sve drugo govori da je ovakav nacin nastanka jednog od drzavnih simbola prepun ostrih krivina i dubokih provalija.

Zbog toga se nad novom himnom vec sada nadvila senka teske neizvesnosti da ce svaka republika iznervirano prigrliti natrag svoje delove ove svecane pesme koji su sastavljeni sa velikom mukom, pre nego sto se gardijski orkestar ustima u izvodjenju ove pesme, a gradjani nauce da pevaju i one delove teksta koji pripadaju narodu sa kojim jos dele zivotni prostor.

Kentaur

Patrijarh Pavle poslao je zvanicnicima pismo u kojem zahteva hitno povlacenje predloga nove himne Srbije i Crne Gore ocenivsi da je u pitanju “kentaur kojim neko zeli da se naruga kako Crnoj Gori tako i Srbiji i dostojanstvu ovog naroda”. Patrijarh je u pismu objasnio razlog zahteva: “Himna predstavlja simbol onoga sto jedan narod i drzava jesu i sto treba da budu, da bude svedocanstvo i izraz narodnog i drzavnog bica, kako po sadrzaju, tako i po melodiji… Ono sto nas zapanjuje jeste cinjenica da drugi deo predlozene himne ne predstavlja u sustini narodnu crnogorsku pesmu, vec pesmu jedne od najmracnijih licnosti u istoriji Crne Gore, fasiste i naciste Sekule Drljevica… Nezavisno cak i od samog sadrzaja pesme, da li su zasluzile Crna Gora i Srbija da na pocetku treceg milenijuma ukljuce u svoju himnu neonacisticke, paganske stihove nesrecnog Sekule Drljevica”, napisao je patrijarh.

VREME