Ovako bismo mi hteli. Da dodju strani ili domaci investitori, uplate velike pare, vrate dugove, uplate zaostale plate i doprinose za radni staz

Piše: Dragan Vujadinovic

Ovako bismo mi hteli. Da dodju strani ili domaci investitori, uplate velike pare, vrate dugove, uplate zaostale plate i doprinose za radni staz. Plus da investiraju milione u opremu i tehnologiju i socijalni program za “dobrovoljce” koji su se umorili. I sto je najvaznije, da ne teraju da se radi. Nego polako, socijalisticki. Uz obavezno samoupravljanje. Gde svi znaju sve i svi rade sve, samo se niko ne mesa u svoj posao.

U “obrnutoj ekonomiji”, sve obrnuto. Umesto da se molimo bogu da neko dodje, mi i one malobrojne i sve redje, “teramo”. Duznik uslovljava poverioca, siromah bogatasa, prosjak darodavca. Svi vezbaju neku gordost, sujetu i samoljublje. A hleba nasusnog sve manje i manje.

Zar je onda cudno sto bi, po najnovijim istrazivanjima, cak 80 (osamdeset) procenata beogradskih studenata napustilo zemlju, ukoliko im se ukaze prilika. Od petoro akademaca, cetvoro bi da ode. Trbuhom za kruhom. Ne mogu i ne zele vise da zive od “politike” i “igara”, kako su to zivele generacije devedesetih. Sindrom (julovski) da svi znaju sve i da niko nista ne radi, i sve to za sto evra, duboko se ukorenio u nase bice i podsvest. Tajnim referendumom bismo se izjasnili da konzerviramo proslost. Malo hleba i mnogo politike i igara. Vazno je da se svi osecaju vaznim i da se sto manje radi. Opet, mladima su pare vaznije od “vaznosti” i samoupravljanja. A da, uprkos vestacki stvorenom miljeu, hoce i znaju da rade, dokazuju u stranim zemljama. Pocnu kao konobari i cistacice, neki stignu do svojih akademskih profesija. Zavisno od ucinaka. Tesko i bolno, ali se niko ne vraca. Jer je alternativa besposlica i zivotarenje. Dok god im mi (oni), iz devedesetih budemo kreirali zivote.

Jer smo mi, “devedesetosmasi” postali ovisnici “obrnute ekonomije” i politike kao sudbine. Ukljucujuci i vodje pokreta otpora protiv Milosevica. Previse smo gacali po “stradijskom blatu”, da bismo se tako brzo ocistili. I tako “ocisceni” zakucali na evropska vrata. Jer nas ovakve niko nece. Posto sve sto je normalno i evropsko, i dalje radimo po prinudi, kao nuzno zlo, a ne po sopstvenom izboru. Kao nesto sto je dobro i jedino moguce za buducnost. Da cetiri petine studenata ne bi zeleli da odu.

Umesto da sami, ako imamo saznanja (a ko ih drugi ima) prosirujemo spiskove osumnjicenih za ratne zlocine, mi cak pokusavamo da budemo cinicni. Nigde nikoga nema, kao da su u zemlju propali. Bas su ovi iz Brisela i Haga retardirani. Jos je tragikomicnije kako se “uozbiljimo” kod prostih ekonomskih stvari. Izmislili nekakav “ekonomski patriotizam”. Umesto da sve nase “zastave” i “borove” prodamo ili ustupimo za “jedan dolar”, da drzava otpise i preuzme sve obaveze i dugove, a da se za uzvrat samo radi i ne prave vise tekuci gubici, mi nastavljamo da seirimo. Nesto uslovljavamo i ucenjujemo. A meseci i godine prolaze, stari dugovi se povecavaju, tekuci gubici se prave. I tako unedogled. Dok se “vlasi ne sete” da je bolje “vruc krompir” pokloniti i jos jednokratno dotirati i kreditirati buducu proizvodnju, nego nastaviti visegodisnje bacanje zivih i tudjih (budzetskih) para u bunar.

Nama je medjutim najvaznije da “jurimo vestice”. Bar da ih uhvatimo, nego samo i one malobrojne investitore odvracamo. Usput, ne stizemo da radimo svoj osnovni posao. A kada se nista ne radi, onda se i ne gresi. Nijedne primedbe na privatizaciju nece biti, ako se nijedna ne obavi. To je posao za prave “ekonomske patriote”. Da se zaustavi ova, kako Mika SS kaze “pljackaska” privatizacija, i da se vratimo izvornom samoupravljanju. Vlada pare iz budzeta, podele se bedne plate, puste se trake dva-tri dana, pa opet jovo-nanovo. Samo da se ne talasa. Tekuce gubitke cemo da lecimo “malom” programiranom inflacijom. Makar smo to apsolvirali.
Tako do kraja mandata, ili vanrednih izbora. Pa “vruc krompir” u ruke sledece vlade. Dok se jednog dana, ne potrose politicari-ovisnici i ne dodje garnitura koja ce sadasnje izuzetke i prisilna iznudjena delovanja, pretvoriti u pravilo i drzavnu strategiju. Ako do tada, svi koji bi mogli, ne odu.

Prvi “Evropljanin” je ubijen, jer je “poranio”. Zivot i smrt su kreirali “devedesetosmasi”. I dalje su prvi medju nama. Ostaje nam samo da negde odemo. Mladji u Evropu ili “preko bare”, mi stariji, Bogu na ispovest.

DANAS