Ko god se jednom lati preuredjenja Srbije, morace poceti od obrazovanja i vaspitanja. Dzaba ti i junaci i mudraci bez redovnog umivanja i pristojnog ponasanja. Kako kod kuce, tako i medj” ljudima

Piše: Mihal Ramac

Ko god se jednom lati preuredjenja Srbije, morace poceti od obrazovanja i vaspitanja. Dzaba ti i junaci i mudraci bez redovnog umivanja i pristojnog ponasanja. Kako kod kuce, tako i medj” ljudima.

Da je kojom nesrecom pobedio protivkandidat danasnjeg predsednika Srbije, on i njegovi obozavaoci dosli bi na svecanu zakletvu u tangama. Da se vidi lik njihovog vodje, istetoviran na mestu koje tange ne pokrivaju.

U demokratskim zemljama svako ima pravo da prezire svoju drzavu i da se ruga njenom narodu. Mada Srbija ne spada u najdemokratskije zemlje, radikali imaju pravo da je ne vole i da se sprdaju s njom. Bar dotle dok se demokratski ne urede pravila ponasanja u Narodnoj skupstini, Vladi i na drugim mestima gde stoji drzavna zastava. Ko je vaspitan kod kuce, taj i bez pravila zna kako se ide u opstinu, u crkvu, na svecanu zakletvu. Ko nije, treba mu pomoci. Da se ne bruka, brukajuci i drzavu.

Kad bi bili siromasni, valjalo bi im prikupiti nesto para za odela. Posto niko od radikalaca sto sede u Skupstini ne oskudeva u imovini, pokretnoj i nepokretnoj, bio bi red da ih neko posavetuje da koji put i operu majice s ljupkim likom djilkosa koji ne zna nijedan strani jezik, ne ume da koristi kompjuter i ne postuje ni tudje ni svoje. Dok je Sloba bio na vlasti, radikalci behu mirni ko bubice. Izigravali su gospodu s kravatama. I tada za debele pare. Narodu sipak. Realno.

Prvi predsednicki govor Borisa Tadica primljen je u svetu kao nagovestaj da se Srbija vraca zdravom razumu. Ko zna kakva su ovlascenja predsednika Srbije, nece ocekivati vise od moguceg. Vecu moc imaju oni u tangama. Kao u Skadru na Bojani, oni obnoc mogu da sruse vise no sto on danju sazida. A bas vole da muvaju po mraku. Taka fela.

Iako su se u nedelju mnogi tiskali oko njega, Boris Tadic je usamljeni jahac na bespucu punom zaseda, zvecarki i zatrovanih bunara. Izmedju njega i onih milion i sedam stotina hiljada ljudi sto su glasali za njega vec se podize zid koji ce neprestance rasti. Zasad ga cine samo oni koji su na dan zakletve okruzivali predsednika. Takvih ce biti sve vise. Njemu ce biti sve teze da dokuci ima l” icega izvan tog kruga. I cega.

Srbija koja veruje Tadicu i ocekuje od njega da ispuni obecanja bice mnogo dalje od njega nego ona kojoj je dobro. Manjina kojoj je dobro nastojace da drzi predsednika sto dalje od vecine kojoj je lose. Dvojici njegovih prethodnika savrseno je odgovaralo da se prave da ne vide gde zive. Sloba nije video sirotiste ni na slici, mada je mnoge osiroteo. Od javnosti se cuvao kao od najgoreg otrova. Milutinovic se prilagodjavao okolnostima, ne izlazeci iz okvira svojih ovlascenja.

Tako bi, na osnovu pripadajucih mu prava i obaveza, mogao da se ponasa i Tadic. Da spokojno sedi na Andricevom vencu, potpisuje sto mu se donese, slika se s onima koje mu dovedu. Njegove pristalice ocekuju vise: raskid sa devedesetim godinama i nastavak Petog oktobra. Njegova stranka bi da sto pre iskoristi Tadicevu popularnost.

Kroz nekoliko meseci mnogi ce primetiti da se u njihovim zivotima nista nije promenilo nabolje. A glasali su za Tadica zato da im bude bolje. Glasali su za ono sto je on tako lepo nabrojao u govoru pred zvanicama. I pocece da se pitaju zasto su uopste glasali. I gundjace da su svi politicari isti: med i mleko dok ne dodju na vlast, nakon toga gluvi i slepi za ono sto tisti malog coveka.

Rekavsi da zeli da bude predsednik svih gradjana, Tadic je izabrao ulogu gromobrana i pomiritelja. Krivica za sve sto ne valja pripisivace se i njemu. Coveka koji mesecima ne radi i ne prima platu ne zanima kakva ovlascenja ima predsednik. Ne zanimaju ga odnosi izmedju zakonodavne i izvrsne vlasti. On hoce svoje. On trazi da se ispravi nepravda. I da uz sto manje napora ima sto vise blagodeti.

Tadic nece moci da stoji iza svega sto bude cinila vlada. A nece mu valjati ni ako joj stalno bude delio nacelne packe, onako kako je to cinio Kostunica dok je bio predsednik Jugoslavije. Ako zaista bude pokusavao da rasciscava mracno nasledje, morace da se zameri ne samo ubicama i lopurdama iz devedesetih, vec i nekima koji su omastili brke posle dvehiljadite.

Kao predsednik svih gradjana, Tadic ce morati da bude i ucitelj i vaspitac. Koliko god zeleo da sluzi svima, nece moci da svima ugadja. Nit” mu je to posao.

Medeni mesec – izmedju predsednika i vlade, izmedju predsednika i gradjana – trajace jako kratko. Veci deo Srbije nije spreman za ono o cemu je predsednik govorio 11. jula. Ako on to zna, a ako ipak veruje da se ne sme nazad i da se moze napred, valjda se zaista moze. Da nije moguce, bilo bi svejedno ko je predsednik Srbije.

DANAS