“Krajem 1995. godine, kada je malo ljudi dolazilo na posao u Belu kucu, a oni koji su tamo bili ostajali su dugo da rade, imao sam “neprikladne” susrete sa Monikom Levinski i cinio to ponovo u drugim prilikama”

Piše: Dubravka Savic

“KRAJEM 1995. godine, kada je malo ljudi dolazilo na posao u Belu kucu, a oni koji su tamo bili ostajali su dugo da rade, imao sam “neprikladne” susrete sa Monikom Levinski i cinio to ponovo u drugim prilikama izmedju novembra i aprila, kada je napustila Belu kucu i otisla u Pentagon. Narednih deset meseci nisam je video, mada smo povremeno razgovarali telefonom.”

Ovo je jedan od “kljucnih” pasusa autobiografije “Moj zivot” bivseg americkog predsednika Bila Klintona koji je, sudeci prema anketama, zagolicao znatizelju americkih citalaca, nacinivsi knjigu bestselerom i pre nego sto se pojavila u knjizarama. Bil Klinton, ne upustajuci se u “pikantne” detalje “neprikladnih” susreta sa tadasnjom stazistkinjom Levinski, opisuje sled dogadjaja koji su svojevremeno pretili da mu ugroze i posao i porodicu, a danas mu, u secanjima sabranim na 957 strana, donose veoma dobru zaradu.

“U februaru 1997. godine, Monika je bila medju gostima vecernjeg snimanja mog radio-obracanja, posle cega smo se ponovo nasamo sastali tokom 15 minuta. Osecao sam gadjenje prema samom sebi sto to cinim, i u prolece, kada sam je ponovo video, rekao sam joj da je to lose za mene, moju porodicu, za nju i da to ne mogu vise da radim. Takodje sam joj rekao da je inteligentna, zanimljiva osoba koja moze da ima dobar zivot, i da cu, ako zeli, da budem njen prijatelj i da joj pomognem”, pise Klinton.

Monika je, kaze, nastavila da posecuje Belu kucu, videli su se nekoliko puta, ali se nista “nedolicno” nije dogodilo. U oktobru ga je pitala da joj pomogne da dobije posao u NJujorku, i on joj je, kaze, pomogao. U decembru su se oprostili.

“Ono sto sam radio sa Monikom Levinski bilo je nemoralno i ludo. Duboko sam bio posramljen zbog toga, i nisam zeleo da se to sazna… Zeleo sam da zastitim svoju porodicu i sebe od moje sebicne gluposti…”, ispoveda se Klinton.

Dnevnik “Vasington post” je prvi, seca se, objavio pricu o aferi sa Monikom Levinski, Kenet Star je poceo da istrazuje optuzbe, a Klinton je, kaze, ohrabrivao Moniku da laze u vezi sa aferom. No, kako se kasnije ispostavilo, Monika se vec 1996. godine poverila koleginici Lindi Trip o vezi sa predsednikom. Tripova je te razgovore pocela da snima i trake kasnije ponudila magazinu “NJusvik”, a 12. januara 1998. godine i Kenetu Staru. Iako je, primecuje Klinton, snimanje razgovora po zakonu drzave Merilend bio prestup, Star je Tripovoj obecao zastitu.

Klinton je bio siguran da Star zeli da ga otera sa polozaja predsednika, i bio je, kaze, resen da mu to ne dopusti.

“Nastavio sam da radim svoj posao, i odugovlacio, poricuci sta se desilo – Hilari, Celzi, mojim sluzbenicima i kabinetu, prijateljima u Kongresu, novinarima, i americkom narodu. Najvise zalim sto sam ih sve obmanuo”, kaze Klinton.

Na dan Klintonovog obracanja naciji u vezi sa stanjem u zemlji, 27. januara 1998. godine, dok je Star uveliko istrazivao “aferu Levinski”, prva dama Hilari je, seca se tadasnji sef Bele kuce, na TV stanici En-Bi-Si rekla da ne veruje u optuzbe protiv svog supruga i da “siroka desnicarska konspiracija” od 1992. godine pokusavala da ih unisti.

Nekoliko meseci kasnije, 15. avgusta, uoci samog svedocenja, Klinton se seca kako je usred besane noci, probudio Hilari da joj kaze sta se dogodilo izmedju njega i Monike Levinski:
“Gledala me je kao da sam je udario u stomak, gotovo podjednako ljuta sto sam je lagao u januaru, kao i zbog onoga sto sam uradio.”

Morao je, potom, da razgovara i sa Celsi:
“Na neki nacin, to je bilo jos teze. Pre ili kasnije, svako dete sazna da roditelji nisu savrseni, ali ovo je prevazilazilo sve sto je normalno. Uvek sam verovao da sam dobar otac. Sada je Celzi morala da sazna ne samo da je njen otac uradio nesto uzasno pogresno, vec da nije ni njoj ni njenoj majci rekao istinu o tome. Bojao sam se da cu da izgubim ne samo svoj brak, vec i ljubav i postovanje svoje kcerke.”

Posle opisa cetvorosatnog svedocenja, Klinton se seca obracanja naciji u kojem je priznao da ih je sve obmanuo. Starovu “predugu i preskupu” istragu okarakterisao je kao “politicki inspirisanu, izrazivsi veru u mogucnost oporavka svog porodicnog zivota i nacije zaustavljanjem licnog unistavanja.

“Sledeceg dana smo krenuli u Martas Vinjar na godisnji odmor. Moja supruga i kcerka jedva da su razgovarale sa mnom. Nocu, Hilari je isla gore u krevet, a ja sam spavao na kaucu”, seca se.
“Najvise su mi pomogli, da prezivim i funkcionisem, moji bliznji. Hilarina braca i moj brat su bili divna podrska. Rodzer se salio da je, najzad, lepo biti brat koji nije u nevolji. Hju je dolazio iz Majamija svake nedelje da pricamo o sportu, i zasmejavao me. Toni je dolazio na nase porodicne kartaske meceve. Moja tasta i Dik Keli su bili sjajni prema meni.”

“Uprkos svemu, nasa kcerka me je jos volela. I jos vaznije, Hilari je stajala uz mene i volela me sve vreme. Od trenutka kada smo se prvi put sreli, voleo sam njen smeh. Usred svih apsurda, ponovo smo se smejali, vratili smo se nasem nedeljnom savetovalistu i nasoj zajednickoj odlucnosti da uzvratimo desnicarima.”

Bivsi predsednik SAD zakljucuje svoja secanja na aferu koja je potresala ne samo njega licno, njegovu porodicu i Ameriku, vec je imala i odjeke sirom sveta:

“Nikada necu da budem savrsena osoba, ali Hilari se ponovo smejala, Celzi je dobro napredovala na Stanfordu, ja sam radio posao koji volim, a prolece se osecalo u vazduhu”.

Vecernje novosti