Na jednom drugom forumu sam postirao tekst koji slijedi, pa reko mozda moze bit nekom interesantno i na ovu “pcnen poljanu”. A ponuka me Labud onim njegovim tekstom, pa ako nikog drugog, vjerujem da ce njemu bit interesantno, iako je prica o Kucima. No ako se ide onim starim putem od Virpazara ka Ostrosu, a Dabanovici su na rom putu, vjerujem da nije tesko zamislit da je i tamo bilo slicnog mijesanja pomedju Crnogoraca i Arbanasa. Za neke slucajeve licno znam, a vjerujem da to i Labud zna. No evo tog
teksta, pa ako bude komentara ili interesa, imam ja jos materijala:

“Mozda nije red da se mijesam u teme Kuca, ali sam bas nedje skoro nesto tragajuci po istorijskim knjigama nasao neke stvari o Kucima koje mogu nekog zanimati, pa reko da odje to napisem. Mnogi ljudi iz Crne Gore slabo znaju svoje porijeklo, obicno ne vise od zadnjih dvesta-trista godina.

Svi znamo za Marka Miljanova Popovica. Da je pisao o srpstvu ni to nije tajna. Mozda se malo slabije zna da je napisao da on ima dva maternja jezika: srpski i arbanaski. Otkud to da Marko Miljanov kaze da mu je maternji jezik i arbanaski? Pa zato sto je on znao svoje korijene. Da se u Kucima mijesala slovenska i arbanaska krv. O tom mijesanju i o medjusobnom srodstvu albanskih i crnogorskih plemena bila je ocuvana ziva tradicija u vrijeme Marka Miljanova koji je o tome pisao: “pleme Berisko se s Kucima blizika drze … Druga plemena arbanacka blizu Skadra, Kastrati i Sabljani, i oni su neka blizika sa Kucima … Naode se po krvi blizika: pleme Ocko u Arbaniju, plemena Cevsko i Pipersko u Crnu Goru i Brda. Klimenti u Arbaniju i Ceklinjani u Crnu Goru na ‘ode se blizika, ali s manje izjasnjenja, no Oti s Cevjanima i Piperima, jer se o ovijema jasnije zna”.

Ko je pleme Berisha? Berisha pripadaju grupi plemena Puka i po istorijskim podacima oni su starosjedeoci na toj teritoriji (malo juznije od plemena Krasnichi i Shala). Po njemackom autoru Baronu Nopcsi (Franz Baron Nopcsa, Das Katolische Nordalbaniens, Budapest 1907) prvi tragovi plemena Berisha se mogu naci iz 1270. godine. Oni se smatraju najstarijim arbanaskim plemenom. Od tih Berisha vuku porijeklo Drekalovici 8a preko njih znatan dio plemena Kuci), ko i arbanasko pleme Gruda. Sami Drekalovici vuku porijeklo od predaka koje se zvao Ndre – na albanskom Andrija. Drekalovici
su bliski rod arbanaskom plemenu Kastrati, koji isto vuku porijeklo od potomka Drekalovica koji se zvao Dedli. Interesantno je da Edith Durham (M. E. Durham, Some Tribal Origins Laws and Customs of the Balkans, London 1928) navodi da je u vrijeme njenog boravka u tom dijelu Balkana saznala da se te 1913. godine (dakle vec 20. vijek), nije bilo dozvoljeno da se Drekalovici zene s Kastratijima jer “ne valja uzimati svoju krv”.

To sto Marko Miljanov pise da se neka crnogorska i arbanaska plemena “blizikaju” ukazuje na mijesanje “krvi” koje je postojalo kroz istoriju. Postojala su nepisana pravila s kim se “valja” a s kim ne valja zenit. Recimo, muskarci iz jednog plemena su se zenili djevojkama iz odredjenog plemena, a djevojke iz tog plemena se udaju za muskarce iz onog prvog plemena. Neka vrsta razmjene. Vecina djevojaka iz jednog plemena udaje se u drugom plemenu, i ova razmjena traje vijekovima. Kcer obicno udaju u onom plemenu iz kojeg potice majka. Erdeljanovic navodi nekoiliko primjera ovakve “dualne egzogamije” izmedju nekih albanskih i crnogorskih bratstava koja su se tako pobratimila. “To se zbracivanje – kako kaze Erdeljanovic – obicno pocne medjusobnim zenidbama”. On je naveo i nekoliko primjera dualne egzogamije (komplementarne endogamije) izmedju pojedinih crnogorskih i albanskih bratstava, iz kojih se jasno vidi da je komplementarna endogamija izmedju dva bratstva razlicitog porijekla, crnogorskog i albanskog, bila presudna i u procesu etnicke asimilacije, bilo u jednom ili u drugom pravcu, zavisno i od etnicke sredine u kojoj je do stapanja dolazilo. Erdeljanovic ukazuje na cinjenicu da su slovenska i arbanaska plemena zivjela u neposrednom susjedstvu, sto je moralo “dosta rano dovesti do njihova zblizavanja i mesanja”.

Nema sumnje da dio sadasnjih Albanaca ima slovenske korijene. Zna se da je dio oko Skadra, Vrake itd. bio naseljen slovenskim zivljem. Po onome sto sam citao, u ravnicama su bili Sloveni, a u brdima Arbanasi. Vremenom je dolazilo do asimilacije u oba pravca. Sloveni u Albaniji su postali Albanci, a dio Arbanasa u Crnoj Gori se asimilovao u Crnogorce (ili Srbe ako se sad tako izjasnjavaju, a dobar dio se sada smatra Srbima, sto se vidjelo na zadnjem popisu).

Interesantno je da postoji mijesanje obicaja. Recimo Arbanasi u Sjevernoj Albaniji slave krsnu slavu. Krvna osveta postoji samo medju Albancima i Crnogorcima. Ili obicaj lelekanja na pokajnicama postoji jedino kod Crnogoraca i Arbanasa. Taj se obicaj polako gubi, ali se po selima jos moze cuti ono jezovito “leleeee”. Kakvi su bili pogrebni obicaji kod Arbanasa vidi se iz ovog opisa od strane ceskog pisca Holeceka, kada su dosli na pokajanje ili na “plac” kuci vojvode Marka Miljanova, kad mu je umro jedinac sin Savo:

“Iznenada je odjeknuo pred kucom jezovit lelek iz muskih grla, tako
jezovit, da je probo srce kao mac i sledio krv u zilama, tako divalj kao
kad bi lavica u pustinji zavijala za svojim izgubljenim mladuncetom.
Otvorila se kapija i u dvoriste je uslo jedanaest ljudi. Jedan je isao na celu sam, a ostali dva i dva. Gologlavi su i sa otkrivenih glava se
spustaju rascupani percini, koje vetric leprsa. Rukama su se podbocili, glave su im pognute i stupaju korak po korak, nogu pred nogu, ljuljajuci se i tresuci, da bi im hod bio nesiguran. Izgled im je ocajnicki. Vodja se osvrne i vikne jakim glasom: “Gde je Savo?” Ljudi za njim odgovaraju jecanjem. A predvodnik opet: “Gde je Savo?” Je li istina sto pricaju vuci po gorama, lisice po pecinama i orlovi po visokim liticama, da je dosla smrt u dom Marka Miljanova i iscupala sivome sokolu zlatno pero, sa drveta obrala zlatnu jabuku? Dajte mi najbrzeg konja da stignem krvnicu ! Avaj, konj mi ne treba, jer sam izgubio ocni vid, koji mi je ispila teska tuga. Ko ce me utjesiti? Ko ce na moje rane priviti lekoviti melem. Na celom svetu nema bilja koje bi moglo izleciti moju tugu. A ja sam dosao da tebe tesim, Marmiljane? Jezik mi je zanemeo, ruke i noge mi se oduzimaju. Tuga
mi je srce razglodala kao crv topolu nad vodom. Ne treba ja tebi,
Marmiljane, vec ti meni da kanes u moje ljute rane rosu utehe, jer ti si ognjilo, a ja trud…”

Oni koji su imali prilike da cuju muskarce-lelekace mogu da zamisle ovaj jezovit, a opet na neki nacin velicanstven prizor.

Mogao bih sad jos ovako da pisem o jos nekim slicnostima obicaja Arbanasa i Crnogoraca, no sam oduzio i nije red da uzimam veliki prostor. Ko sto rekoh, ako bude interesa i komentara, tu sam da podijelim s vama informacije koje ja imam.

Rajko Djuraskovic