Predsednik drzavne zajednice ce mozda jednom objasniti sta ga je spopalo te je istom coveku potpisao i pad i uzdizanje, istoga dana. Za to nije dovoljan samo manjak informacija, tezi pad koncentracije i sastanacka dosada, nego cak i drzavnicka hrabrost

Piše: Ljubodrag Stojadinovic

Predsednik drzavne zajednice ce mozda jednom objasniti sta ga je spopalo te je istom coveku potpisao i pad i uzdizanje, istoga dana. Za to nije dovoljan samo manjak informacija, tezi pad koncentracije i sastanacka dosada, nego cak i drzavnicka hrabrost

Nalazimo se pred jos jednom vojnom zagonetkom. Ona se tice licnosti, koja je imala cast da se njome bavi vrhovna komanda zajednicke vojske. To je pukovnik Momir Stojanovic, covek koji je preksinoc smenjen sa jedne direktorske duznosti. I sada vise nije pukovnik.

Ovde je inace bilo mnogo riplijevskih biografija. Kako su neke napravljene, ostace vecna tajna. Uglavnom, Stojanovic odlazi sa duznosti sefa VBA, sto je benigna skracenica za vojnu sluzbu bezbednosti. Zasto je on tamo dosao, poznato je.

Predlozio ga je njegov prethodnik, general Aca Tomic, kao pouzdanog saborca. Kao covek koji je relativno mlad, ali vrlo starog kova, Stojanovic, sve i da mu se htelo, nije mogao da renovira Sluzbu. Kako bi i od cega? Gola promena imena u ovoj politickoj bari ostala je nezapazena. Vojna bezbednost, kao i svaka druga u ovoj drzavi, odavno je bez kontrole. Ko to uopste sme i ume da radi. Dete divljih roditelja je zapusteno, a ojacalo. Kozmeticki zahvati nisu pomogli: „Sminkas mecku da lici na babu”.

Mozda je Momir zaista pokusao da bude drugaciji. Javnost o njemu ne zna nista. Osim Jovice Stanisica iz tajnih oblasti nije bilo javnih licnosti. A onda je Stojanovic, negde pocetkom godine, malo zbunio javnost. Mimo principa svoje ugledne firme, on se oglasio u medijima, govoreci ono o cemu se inace uporno cuti. Cak se krije u arhivama, kao drzavna tajna. Pukovnik je tada kazao zanimljivu novelu o tajnim operacijama. Bilo je uzbudljivo, jer smo saznali da je VBA „operativno prisutna i na teritoriji Kosmeta” i da je „obezbedila svoje prisustvo u vrhu separatistickog pokreta, i u vrhu teroristickih organizacija.”

Naravno da ova skaska ne nadilazi nivo amaterskog detektivskog romana. Jer, ako je to tacno, pukovnik je „provalio” organizaciju koju je licno stvarao. Da zasad ne sumnjamo u njegovu zanatsku kreativnost i pamet. Ako to nije tacno, scenario je ravan zapletu u cuvenom stripu „Mirko i Slavko”. Jer bi cilj mogao da bude samo da se kod Albanaca izazove zabuna, te da oni pocnu da sumnjaju u sve postojece. Mora da su se strasno prepali posle literarne avanture direktora VBA! Uzgred, napali su Srbe 17. marta.

Sta su radili operativci pukovnika Stojanovica „u vrhu teroristickih organizacija”? U ludim zapletima, oni bi im pomagali, kako ne bi bili otkriveni.

Ali, ovde nije rec o ludosti, nego o sistemu. Tadasnji ministar Tadic je imao razumevanje za pukovnikove eksperimente. Za njega su lovacke price o tajnim agentima bile zanimljive. Mozda ih dotad nije cuo na pravom mestu, ili ih je sam konstruisao. Nista zato sto su bile neverovatne a malo i priglupe. Narod je gladan podviga, i valja ih imati za svaki slucaj.

A onda se javila Natasa Kandic, zena koja se na cudno selektivan nacin bavi ljudskim pravima. Kad je ona iz svih svojih humanitarnih pracki raspalila po pukovniku Stojanovicu, cak je zasluzivao i nesto sazaljenja. Kandicka mu je spocitala revansisticki zlocin nad Albancima, nudeci na sve strane svoje nervozne dokaze. Ona je to cinila uporno, a tako i prozivala drzavu. Nista nije vredelo. Drzavna zajednica je tada bila iza Momira. I ministar Tadic i predsednik ministarskog saveta, Svetozar Marovic. Za Krgu, ko zna. Taj uzdrzan covek je cutao. I tada kao i sada. Vojska i njena sluzba bezbednosti, to nije isto.

No, izjave su date pre nekoliko meseci, i one verovatno nisu razlog za smenu. Mora da postoji nesto ozbiljnije. Na primer, navika celnika Sluzbe da svoj posao svati kao bezgranicno diskreciono pravo. Pa onda da sa takvim stavom radi sta mu padne na pamet. Pretpostavimo da to novi ministar Davinic nije mogao da trpi. A i zasto bi? Jer, covek je dobro svatio sta znaci sintagma „civilna kontrola vojske”. Moze biti da je u tom smislu i pokusao da utice na pukovnika. Takav uticaj kod ljudi nenaviklih na kontrolu ne prolazi, i eto sukoba u kome ministar ne opstaje ako ne istera svoje.

To je samo pocetna scena za rasplet koji zbunjuje. Dakle, Davinic je predlozio smenu i obrazlozio je stetnim verbalnim gresima iz Momirove amaterske proslosti. Uostalom, i predsednik drzavne zajednice je smenu Stojanovica objasnio kao da trci preko zeravice. Bilo je nelagodno, i njemu i nama.

Tu je sad mogao da se ocekuje neki logican kraj. Na primer, Stojanovic odlazi u penziju. Niko ne kaze da je zabrljao, ali svi znaju. Penzija uglavnom nije kazna, kako za koga. Za neke je spas. Ali, nista od toga. VSO je unapredio samo dvojicu oficira u generalske cinove: Slobodana Kosovca (u cin general-potpukovnika) i istoga Stojanovica, koga je prethodno degradirao. Mozda iz nekog inata nekome, ko zna. Zamislite na kom principu rade nasi vodeci umovi! Tek u drugom, manje vaznom delu saopstenja, govori se o strategiji odbrane. Konacno je usvojen njen nacrt.

Uskoro ce drzava znati sta da cini sa vojskom, a vojska kako da radi svoj posao. To mora da pise, inace svako radi po svome, povodeci se za svojim nepouzdanim merilima. Vrhovna komanda se saglasila sa predlogom o formiranju fonda za reforme. Ali i fond i strategija pali su u senku Momira Stojanovica. On je junak nastranih dogovora, covek koji se do generalskih zvezdica popeo uz teske lomove i posrtanja. Ministarski savet je sa svoje strane pokazao brigu o ljudima, porucujuci javnosti da pad sa duznosti nije najgore sto se moze dogoditi. Jer, za takve najbolje tek dolazi.

Predsednik drzavne zajednice ce mozda jednom objasniti sta ga je spopalo te je istom coveku potpisao i pad i uzdizanje, istoga dana. Za to nije dovoljan samo manjak informacija, tezi pad koncentracije i sastanacka dosada, nego cak i drzavnicka hrabrost. Po tome je Marovic jedinstven, kao vrli cuvar tradicija politicke nastranosti.

U ovom narodu je navika da se na napretku cestita, a da se u propadanju izrazi razumevanje. Sta uciniti sa Momirom Stojanovicem? On vise nije onaj koji je juce smenjen. Ovaj general danas vise nema nista sa onim pukovnikom koji je davao bezvezne izjave. I to je mozda solidna potpora za nasu smejuriju, kojoj kraja nema.

POLITIKA