Bilo bi zgodno da nas neko obavesti da li je rana izlozenost \”radijaciji tudjih uticaja\” nekako ostetila duh i dusu malog Dragana? Ako jeste, kako takav covek moze biti predsednik?

Piše: Teofil Pancic

Bilo bi zgodno da nas neko obavesti da li je rana izlozenost “radijaciji tudjih uticaja” nekako ostetila duh i dusu malog Dragana? Ako jeste, kako takav covek moze biti predsednik?

Ide tako jednog letnjeg dana dopodne Dragan Marsicanin ulicama svog voljenog, nepokorenog Vracara – sam, bez pratnje, kako narodnom drzavniku i dolikuje; stavio ruke na ledja pa sve pocupkuje od nestrpljenja da sto pre pocne da opsti s Narodom. Uto nailazi jedan sasvim slucajni prolaznik, ozari mu se lice ugledavsi Predsednika, te se istom obrati kao najrodjenijem: Bon jour, Monsieur le président, comment allez-vous aujourd”hui? A Predsednik Marsicanin ce na to, stalozeno, ali zadovoljno zbog ostvarene srdacne i konstruktivne komunikacije s Narodom: Je vais bien, merci. Je suis heureux de travailler pour ma patrie!

Ovakva se scena, sa sve dijalogom koji bi, doduse, mogao biti iz Joneska ama ipak nije, zapravo nije nikada dogodila. Tacnije, nije se jos dogodila, sto ne znaci nuzno da se nikada nece zbiti. Paralelna Istorija nas uci da se i cuda ponekad desavaju – narocito u krajevima koja cudima obiluju kaogod famoznim rudnim bogatstvima – tako da nikako ne smemo iskljuciti mogucnost da cak i g. Dragan M. – onaj glede kojeg je g. Mjehur s Radija B92 smislio genijalan slogan “Igraj za zivot, Dragan ne!” – ovakav kakav je, takoreci njim samim, ipak postane le président, sebi i svojima uprkos. Okej (tj. d”acord), ama otkud to da ovaj nas vrli Nacionalni Demokrata opsti s narodom serbskim na imperijalistickom francuskom jeziku? E, nije to tako cudno kako na prvih sto i kusur pogleda izgleda: vec smo rekli da se uprizorena scena jos nije zgodila, da smo je (bespravno) preuzeli iz nekog apokrifnog sna g. Pretendenta, a poznato je da je u snu sve stvarno & moguce; otuda i ona prividna jezicka zbrka: bilingvalni ljudi i u snu i na javi lako i gotovo neosetno prelaze s jednog jezika na drugi. A g. Dragan M. gotovo da bi se takvim smeo nazvati. U recentnom intervjuu tabloidu “Kurir” (22.-23. 5. 2004), predsednicki kandidat DSS-a odgovara i na pomalo cudno i svakako vankontekstualno, S Neba Pa U Rebra novinarsko pitanje “Ukoliko biste sada presli na neki strani jezik, koji biste izabrali” ovom sarmantno diskretnom samohvalom: “Francuski. Od cetvrte godine isao sam u francusku skolu, govorim francuski sasvim dobro”.

Oh là là! Oh, mon Dieu! Ta, nije li ovo beskrajno zanimljiv podatak, koji ne bi smeo da prodje nezapazeno, mes amis? Zasto se, naime, gradjanin koji je usred kampanje za predsednika izvoljeva javno diciti onim sto – kad biste pitali moju malenkost – i jeste za svaku pohvalu, ali sto je u direktnoj suprotnosti sa prosvetnom doktrinom njegove postojano samozaljubljene stranke? Pa ne slusamo li vec nedeljama i mesecima onu gospodju, naslednicu Gase Knezevica na celu Ministarstva prosvete – onu inace neobicno istaknutu i znamenitu licnost kojoj moja pokvarena podsvest jednostavno odbija da zapamti ugledno ime, ali koju cete lako prepoznati po do posvemasnje dirljivosti drazesnom retro imidzu i tome prikladnim idejama provincijske “nastavnice razredne nastave” iz neke od manje razvijenih republika i pokrajina SFRJ, tamo negde s pocetka sezdesetih – kako tvrdi da prerano ucenje stranih jezika (recimo, od prve godine skolovanja, tj. u dobi dve-tri godine zrelijoj od one u kojoj se le petit Marsicanin pofrancuzio) ne samo da nije neophodno i da ne koristi deci, nego bogme ume da bude i stetno po pravilan duhovni razvoj deteta, s posebnim naglaskom na utemeljenje njegovog osecanja nacionalnog identiteta? Drugacije receno, nije li dete koje se tako tragicno rano oda ovakvom inojezickom promiskuitetu u velikoj opasnosti da oboli od etnokulturne konfuzije, od identitetske pometnje kataklizmickih razmera? Zamislite samo malesnog Draganceta kako, u dokolenicama i matroskom odelu, izlazi sa casa iz srpsko-francuske Alijanse, a neki ga priprost nas brkati cova iz Manje Aktivnih Krajeva vidi na dzadi, raznezi se i priupita ga gromkijem basom “Kako se zoves, mali?”, a ovaj mu odvrati “Je m” appelle Drrragan”. Nuto djavla, a ciji si ti, mali – ne da se nas cova, mada zbunjen nerazgovetno prosusljetanim odgovorom? A decacic M. stade, zamisli se, i ne umede da nadje pravi odgovor. I samo prosaputa tuzno “Je ne sais pas”, onako vise za sebe… Srecom, u potonjem je silovitom duhovnom razvoju gradjanin Marsicanin pronasao svoj ispravni patriotsko-demokratski put, ali sme li se iko zakleti da su bas svi tako snaznoga duha kao on? Da li bi svi umeli da se othrvu pogubnom zovu (pre)rano spoznate Drugosti? Ne bi li ih, avaj, njihova prirodno i lagodno osvojena bi- ili cak trolingvalnost navela na jereticku pomisao da su sve te apsolutizacije singularnih identiteta (kao, bajdvej, postojane polazne osnove svakog ratobornog konzervativistickog fantazma) ionako samo petparacka tres-mitomanija od koje, u zanimljivim vremenima, hoce i glave s ramena da se otkotrljaju?!

Cemu nas vaistinu uci ovaj bizarni raskorak unutar centralne stranke vaskolike nase “domacinske” la petite bourgeoisie, sve sa njojzi pripadajucim svetonazornim bagazom? Mozda najpre tome da ovi ljudi odnekud smatraju da ono sto je dobro za njih ne mora biti dobro i za Prosti Puk? To jest, da je bolje obrazovanje nesto sto kanda “prirodno” pripada onima koji su vidjeni za predsednike drzava i ostale pripadnike Drustva Odabranih, docim se ostalima preporucuje da ne zamaraju previse svoje male mozgice, moglo bi to i da im naskodi? A ako neko bas insistira da podvrgne svoje dete suvisnoj torturi kroz kakvu je, je “l da, prosao mali Dragan, onda neka, molicu lepo, tu snobovsku ambiciju plati iz svog dzepa. A sta ako nema para? E, onda neka se seti one o Jupiteru i volovima, a ne da ocekuje od Otadzbine da mu preko sistema javnih skola omogucava takve kerefeke!

Sta god bilo u pitanju, bilo bi zgodno da nas neko obavesti da li je rana izlozenost radijaciji tudjih uticaja nekako ostetila dusu i duh malog Dragana? Ako jeste, moze li takav covek biti predsednik? Ako nije, u cemu je tajna njegovog uspeha, i zasto je ne podeli sa Otadzbinom? Jer kad bi to ucinio, mozda bi i njegova stranacka drugarica odustala od svoje primorske ideje da nas po svaku cenu zastiti od onoga cemu je Dragan M. bio brutalno izlozen u najneznijoj dobi!? A ako ovakve odgovore ne dobijemo, preostaje nam samo Mjehurova krilatica: Joue pour la vie – Dragan non!