Piše: Dragan Banjac

IN MEMORIAM

Radomir Konstantinović (1928. – 2011. )

Prošle sedmice u Beogradu je umro RADOMIR KONSTANTINOVIĆ, jedan od najvećih intelektualnih umova moderne Evrope; Konstantinovićev odlazak srbijanski mediji i službena politika ispratili su tiho i sa prigušenim olakšanjem; naš suradnik, blizak prijatelj pokojnog Konstantinovića, piše zašto je ovaj vanvremenski pisac, filozof i esejista ostao jedan, jedinstven i neponovljiv

U beogradskom malom građanskom krugu, dovoljnom jedino za čuvanje obraza, nakon Konstantinovićevog odlaska zauvek će ostati četiri slova – Rade, četiri slova od ljudske gromade, pisca, filozofa i mislioca, kritičara, izgleda nepresušne, srpske gluposti i – da upotrebim neprikladan, ali precizan i na bivšim jugoslovenskim prostorima veoma razumljiv izraz – seljačluka.

EGZIL I IZOLACIJA

Dvadesetsedmog oktobra fizički nas je napustio Radomir Konstantinović (Subotica, 27. mart 1928.), najznačajnije intelektualno ime savremene srpske književnosti i filozofije kulture, pisac koji je predugo živeo u «unutrašnjem egzilu i izolaciji», kako povodom vesti o smrti reče zajednički prijatelj pisac Filip David, koji s pravom Konstantinovićev rečeni egzil i izolaciju naziva «kulturnim skandalom». Konstantinović je, kao romansijer koji pripada modernom evropskom duhu, svojim delima obeležio značajne, prelomne periode u istoriji savremene srpske (i jugoslovenske) književnosti a njegovo najznačajnije delo svakako je Filozofija palanke (1969.) kojom je zaparao kaljugu provincijalne svesti, ustajale malograđanštine, tvrdi srpski tradicionalizam i na najbolji način označio boljku ogledanu u svemu palanačkom, ideal klasične bede, sentimentalizma i sarkazma, neverništva, večite podređenosti i nedoraslosti, vrhunske banalnosti, ništavnosti tamnog vilajeta, tromost i oholost kao delanje zatvorenog sveta palanke, politički panađur (vašar), srpski nacional-fašizam…

Književni opus Konstantinovićev zaprema tridesetak tomova u kojima je vrh odavno prigrabila Filozofija palanke, filozofsko-esejističko delo obznanjeno najpre putem talasa Trećeg programa Radio Beograda, početkom avgusta 1969. godine. Nakon što je autor na radiju iščitao zamašan rukopis, knjiga je doživela još sedam izdanja, a poslednja tri (u izdanju Otkrovenja) u ukupnom tiražu od dvanaest hiljada primeraka. Knjiga je okarakterisana kao kultno štivo, ali ne i kod «pozvanih ocenjivača», nacionalističko-fašistoidnom delu Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i njenom deseteračko-čobansko-patriotskom odeljenju – Udruženju književnika Srbije. U prvoj velikosrpskoj složnoj bratiji onda i danas, kada fizički odlazi – muk, u drugoj su mu (Kalemar, Đoge, Noge, Kapori i ostala boranija) godinama, uz priproste ideološke presude, spočitavali nacionalnu izdaju i odmetništvo. Palančani, a ti su, osetili su da se o njima radi, njihovom čobansko-kalemarsko-palanačkom duhu i stvaralaštvu.

Milan Vlajčić, pozorišni, filmski i književni kritičar i dobar poznavalac Konstantinovićevog stvaralaštva, tvrdi da Filozofija palanke i Biće i jezik (osmotomni rečnik srpske poezije, nedosegnuta analiza pevanja i mišljenja srpskih pesnika između dva svetska rata, dokumentovana i analitička kritika provincijalnog, malograđanskog i palanačkog duha srpskog pesništva tog doba), njegovi osobeni romani, eseji i traktati, predstavljaju zavidan korpus «koji će i sledećim naraštajima biti dostojan izazov i visoka mera». Vlajčić dodaje da bi bilo nepravedno ostaviti u senci ostale knjige i radove ovog pisca. „Kao mlad pesnik objavio je zbirku Kuća bez krova (1951.). To je najava posleratnog srpskog modernizma, koju će Konstantinović razviti u romanima Daj nam danas (1954.), Mišolovka (1956.) i Čisti i prljavi (1958.), srodnim duhu francuskog Novog romana Mišela Bitora i Natali Sarot. Za roman Izlazak, u kome govori o ispovesti Hristovog učenika Jude pre samoubistva, 1960. dobija NIN-ovu nagradu, a kasnije biva proglašen za jedan od deset najboljih romana sveukupne srpsko-hrvatske književnosti. Poslednji roman u nizu, Dekartova smrt (1996.), odlukom NIN-ovog žirija nije nominovan jer se saznalo da bi pisac odbio da je primi. Od izuzetnih poduhvata valja izdvojiti Ahasfer ili traktat o pivskoj boci (1964.) i Pentagram (1966.), koji su doživeli veliko ćutanje. Prilikom osnivanja Beogradskog kruga (11. aprila 1992.) Konstaninović je izgovorio svoj programski tekst o suočavanju sa Čudovištem, koji je postao temelj Nove Srbije. Sledi epistolarno-esejistička knjiga Beket prijatelj (2000.), nakon čega se Konstantinović povukao, zaćutao. Njegovim povlačenjem okončana je epoha vrhunskih kriterija u stilu i piščevom moralu», kaže Vlajčić.

POZDRAV BORI ĆOSIĆU

Filip David, jedan od osnivača Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca, kaže da Konstantinovićeva Filozofija palanke «bolje nego bilo koje drugo srpsko književno delo objašnjava suštinu vladajućeg kulturnog modela, poreklo i pozadinu dominantnog nacionalizma i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu». «Bez poznavanja Konstantinovićevog dela», kaže David, «nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak. Uvek je bio korak ispred ostalih, sa savršenim osećanjem za duh vremena. U siromašnoj i, u celini gledano, zatvorenoj literaturi on je duhom, temama, smelošću koju poseduju samo najhrabriji i najdarovitiji, otvarao put kojim se izlazilo iz parohijske isključivosti, malograđanskog mentaliteta samodovoljnosti, palanačke zatvorenosti. Radomirova misao o nužnosti nacizma u duhu palanke pomogla nam je da prepoznamo situacije u kojima trijumfuje palanačko mišljenje i protagoniste takvog mišljenja. A to znači lice i naličje naše katastrofe. Zajedno smo osnivali Nezavisne pisce, Beogradski krug i ovim je udruženjima upravo njegova tačno i savršeno precizno izgovorena reč određivala smisao, duh i razlog postojanja». «Dao je najbolju definiciju pojma Druga Srbija koja je osmislila rad Beogradskog kruga: Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom», David navodi Konstantinovića.

U jednom od retkih intervjua devedesetih Konstantinović kaže da je borba protiv nacionalizma – borba protiv samoće. «Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovoga nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što vam sad kažem rekao sam pre deset godina, na početku Druge Srbije. Beogradski krug bio je krug spasonosnog prijateljstva, pa je zato, uistinu, bila privilegija naći se u njemu. Mislim na prijateljstvo, kao na privilegiju (valjda najveću od svih privilegija). Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu od privilegije prijateljstva. Ili, ako hoćete, na privilegiju marginalca. Zato što je marginalnost duša istorije. Druga Srbija, dakle Srbija evropska, jeste marginalna Srbija, i dan-danas, i upravo kao takva, kao marginalna, jedina moguća budućnost Srbije.»

 

Vest o smrti, u zanatskom smislu, nije baš «zalogaj» za novinara, novine, agenciju, bilo koji medij. Ipak, ne mogu da ovde ne navedem da je Tanjug (Tajna agencija nove Jugoslavije, kumovao Moša Pijade!) objavio da je preminuo (izvesni) Radomir Konstantinović u svojoj 83. godini. Jedina preživela jugoslovenska tvorevina izvestila je pučanstvo da je (taj) Konstantinović objavio neke pesme početkom 50-ih, potom par eksperimentalnih romana, da bi se tokom 60-ih okrenuo esejistici. I da je danas (27. oktobra) umro. Nas koji smo ga bolje i duže poznavali zanimalo je da li će se i u «ovom času» na Konstantinovića primeniti sitno sito. Zgaženi i neprofesionalni mediji imali su preča posla. Ćutanje, ponegde tek šapat. Najumnija i najčasnija srpska glava manje je važna od balvana na kosovskim prelazima krajnje poetičnih naziva – Jarinje i Brnjak, i njihovim inspiratorima, ministrima i «pregovaračima» sa sve bitangama koji se sada zovu biznismenima. Ili aktivnosti trenutno glavnog poslovođe ovdašnje ruske gubernije (Srbije), Aleksandra Konuzina…

Pre nego izbirljivoj bosanskoj čitalačkoj publici prenesem eho sa odavanja počasti u Skupštini Grada (1. XI, u 15 sati) nudim Konstantinovićev pozdrav Bori Ćosiću, izgovoren (1997.) u bioskopu Rex u beogradskoj Jevrejskoj ulici. «Divno je i tužno je i strašno što se ti i ja srećemo posle šest godina neviđenja, šest godina tvoga ali i moga strahovanja, šest godina nacionalističko-rasističkog divljanja ovom zemljom. Divno je i tužno i strašno dakle što se srećemo ovde u ulici Jevrejskoj. Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću! Moja zemlja – Papo Haim, Darva Šandor, Katalin Jakob, sedeo sa mnom u klupi u trećem razredu gimnazije, Koen Haim, nosio naočale sa zlatnim okvirom, Holender Josip, Rubenović Jakob Džeki, debeli Džeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se za to vreme i sav se tresao i to je bio veličanstven prizor. I Baruh Isak i Meju Hajhain, pa Pinto Isak, pa Sabo Josip, pa Tuvi Solomun, Kiš Martin i, najzad, Albahari Avram, njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu, ako se ne varam, trideset i dvojica. Nisu ova deca bila, ona jesu između ostalog i zato što ja jesam. Ja sam sada sva ta deca. Tvoj tekst o Dekartovoj smrti koji pisao si u Berlinu, a koji pročitao sam jedne noći u mojoj opusteloj kući u ogromnom uzbuđenju za mene jeste, pre i posle svega, ruka prijateljstva, pružena preko provalije od šest godina, koje godine strahote i poniženja bile su za mene šest vekova. Posle svega što se ovde dogodilo i pred onim što će, bojim se, tek da nam se dogodi, imperativ prijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco naša, dajte ruku, držačemo se za ruke protiv ovog zla, nismo sami. Mi smo zajedno, Papo Haim, Darva Šandor, Katalin Jakob…, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.»

U TIŠINI POLUPRAZNE SALE

Iz unutrašnjeg egzila i izolacije izašao je sredinom poslednje decenije prošlog veka, kada je grešni i krvavi Beograd posetila «mešovita» (tako se govorilo) delegacija iz BiH. Koliko se sećam, stigli su Tuzlaci Vehid Šehić, Ante Raos, Nada Mladina i Sarajlije – Slavko Šantić, Boro Spasojević, Vlatko Določek, Sead Fetahagić, Boro Bjelobrk (neka mi preskočeni ne zamere)… Konstantinović se ozario i otad datira njegovo iskreno i veliko prijateljovanje sa, nažalost, takođe pokojnim Fetahagićem.

Na sebi svojstven način osećao je Bosnu i saosećao sa patnjama njenih građana, pre svega Bošnjaka, najvećih stradalnika. Nekoliko puta je posetio Sarajevo i Mostar tokom bosanskog krvavog rata. Krenemo jednom prilikom, posle Dejtona, opet «mešovita» delegacija, Konstantinović, general Veljko Miladinović, Sead Hadžović, Josip Rukavina, Slaviša Numić, Jovica Vejnović, moja malenkost…, ali kod Zvornika – stop! Na drugoj strani Drine kažu da ima mnogo nesrba i nema druge – rikvers u Mali Zvornik. Zapravo, mi najpre treba da idemo u Tuzlu, ali Rade smišlja plan da nas dvojica pređemo most i pripretimo «karadžićevcima» frkom, pisanijama po novinama… Razdrljeni šef smene (sa tri raskopčana dugmeta na košulji i veoma znojavim grudima) nekako se udobrovoljio, ali stvar se komplikuje kada nam se iz Bijeljine priključuju Saša Pazarac i Duško Kondor. Prvi je bošnjačko-nemačka kombinacija, a drugi, iako «naš» nije na «ić». Kakvo ti je ovo prezime, pita Kondora policajac i vraća mu dokumenta. A kakva su ti Đogo, Nogo, Kapor, Toholj, Buha… izređa Duško još desetak «faličnih» prezimena i umalo ne pokvari dogovor. Pređosmo. U Sarajevu je dočekivan kako i dolikuje, onako kako nikad neće biti priman u svojoj zemlji. Skup u klubu Raguza, od večne vatre bivšom Miskinovom ka Baščaršiji, blizu, sa desne strane, nekoliko stepenica ispod nivoa ulice. Smenjuju se govornici, a Slavko Šantić, misleći da sam Konstantinovićeva pudlica, moli da ga nagovorim da uzme reč. Smeška se, nećka, ali ubedih ga. Muva bi se čula kada je govorio o životu sa Čudovištem (Miloševićem – prim. D.B.), isto se nekoliko dana kasnije ponovilo i u Bešlagićevoj građanskoj oazi – u Tuzli.

Beograd, utorak, 1. novembra/studenog, petog dana od Konstantinovićeve smrti. Skupština grada ustupa salu za odavanje počasti jer je velikan srpske književnosti i misli nije želeo (i da je hteo izostala bi) pompu. Beležim prisutne, brojim nekoliko puta i nikako da napabirčim stotku. Uz udbaše i druge doušnike nekoliko preko osamdeset. Pola sale prazno. Od poznatih Nataša Mićić, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Mirko Đorđević, Borka Pavićević, Tanja Petovar, Ivan Čolović, Dušan Bogdanović, Predrag Koraksić, Dragan Velikić, Sonja Biserko, Lula Mikijelj…, neki kojima tu nije mesto. Govorili su Nenad Prokić, Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Konstantinovićeva udovica Milica saopštila je da niko od zvaničnika nije posetio njihov dom niti uputio telegram saučešća. Čovek koji će, sva je prilika, ostati upamćen jedino zbog neprestanog izgovaranja «ja kao predsednik Srbije» (izvesni Boris Tadić) stoluje samo pedesetak metara dalje… Nije se pojavio, poklonio velikanu. Sram da ga bude, Beograd takođe. «Nismo ovde na komemoraciji nego radi odavanja počasti jednom časnom i konzistentno provedenom životu», rekao je profesor Nenad Prokić. Prvi je govorio Mirko Tepavac. Bivši Titov šef diplomatije kazao je da Konstantinović «nije oklevao da izađe na politički arenu i nije ćutao, da pokrenuo je Drugu Srbiju kada je Prva krenula da Jugoslaviju potopi u krvi». «Palančani mu nikad neće oprostiti ogledalo koje im je stavio pred njihovo lice. Ne znam da li su mu bezumnici život skratili, ali znam da su mu ga zagorčali», rekao je Tepavac, citirajući na kraju stare Rimljane: Ovde je pepeo, a ime je svuda. Filip David veli da je njemu, Borislavu Pekiću, Mirku Kovaču i drugim piscima Konstantinović «otvorio vrata Evrope jugoslovenskoj književnosti» i da Filozofija palanke «ostaje neka vrsta naše Biblije». Istoričarka Latinka Perović u tišini poluprazne sale Gradske kuće podsetila je na Konstantinovićeve reči prilikom jedne posete Sarejevu. «Dolazim iz zemlje u kojoj se o Sarajevu više ćuti nego što se govori», citirala je Latinka Perović svog vračarskog komšiju i saborca u pokušaju da se ova zemlja i njen puk makar malo uljude, naglasivši da je pripadao svim ljudima, posebno građanima BiH i Hrvatske, «ostavivši nam ljudskost kao zaveštanje».

Domanović, Đurić, Konstantinović

BOŽE, NEPRAVDE!

Povodom ignorantskog i neljudskog odnosa vlasti i medija dva podsećanja. Novembra (23.) 1997. godine u Beogradu je sahranjen Ivan Đurić (Beograd, 1947. – Pariz, 1997.) i tog prohladnog dana od vizantologa, reformiste i «nacionalnog izdajnika» oprostilo se (Radmila Karlaš, sarajevski Svijet) nešto više od stotinu (128) građana. Da sve bude u duhu posrnule Srbije, najmanje dve trećine činili su Sarajlije, Tuzlaci, Hrvati, Crnogorci i Slovenci. Mirko Đorđević dodaje nešto iz dosta dalje prošlosti, sa sahrane (1906.) Stevana Sremca. Od Sremca se oprostio mladi pisac Radoje Domanović (1873. – 1908.), ali jedva je stigao do groblja. Krenuo je, kaže Đorđević, ka mestu događaja, ali se usput nalio u nekoliko kafana i dokrajčio se u Sedam udovica. Stigao je, ipak, do Sremčevog groba i izgovorio tek nekoliko rečenica: Crni Stevo, Srbijo – jebem te! Sve što valjano i časno imade posaranjiva, osta go ološ i cincarska fukara, reče pokazujući na «zvaničnike». Prelijte grob i sklonite ovu budalu da ne upadne u raku, reče organizator sahrane i okonča se ceremonija.

Stoga će se o Konstantinoviću više čuti u okruženju, jer u Srbiji je i dalje, i mrtav, izgleda opasan po njene palančane. O njegovom povlačenju u više navrata smo dugo divanili, najviše – ćutanjem. Ali, bilo je i pravog razgovora iz koga sam «pročitao» da je, posle svega što je napisao i izgovorio, većinu potencijalnih čitalaca i slušalaca – duboko prezreo. Ivan Đurić, Miladin Životić, Ivan Stambolić, Slobodan Inić, Bogdan Bogdanović, Radomir Konstantinović nisu bili valjani zemlji i narodu. Kriterijumi su ovde dugo sasvim izvrnuti. Uostalom, bivši «naški» smaknuti premijer (Z.Đ.) za jednog od savetnika postavio je bivšeg, ej bre, šofera šefa policije RS-a sa Pala. Srbija, brale. Da ne citiram Domanovića.

slobodna-bosna.ba