{"id":97363,"date":"2012-10-28T10:05:58","date_gmt":"2012-10-28T09:05:58","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=97363"},"modified":"2012-10-28T10:05:58","modified_gmt":"2012-10-28T09:05:58","slug":"23-stvari-koje-vam-nisu-rekli-o-kapitalizmu","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2012\/10\/28\/23-stvari-koje-vam-nisu-rekli-o-kapitalizmu\/","title":{"rendered":"23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Autor: Ha-Joon Chang<\/p>\n

Danas pre\u017eivljavamo vrlo te\u0161ko vreme. Ono verovatno ne izgleda tako te\u0161ko iz perspektive studenta jedne vrlo povla\u0161\u0107ene institucije kao \u0161to je LSE ili profesora povla\u0161\u0107ene institucije poput Kembrid\u017ea, ali svet prolazi kroz veliku traumu. Pro\u0161lo je vi\u0161e od \u010detiri godine od \u010duvene propasti korporacije Lehman Brothers, koja je gurnula svetsku ekonomiju u najve\u0107u krizu od Velike depresije 1929.<\/p>\n

U\u010dinak u mnogim zemljama, naro\u010dito razvijenim zemljama poput Britanije, nije se vratio na pretkrizni nivo, \u010dak ni posle \u010detiri godine. To je veoma \u010dudno, jer u proteklim kriznim periodima, recimo krajem osamdesetih i krajem devedesetih, pogo\u0111ene zemlje uspevale su da povrate nivo dohodaka za par godina. Pro\u0161lo je dvaput vi\u0161e vremena i nema mnogo izgleda da \u0107e zemlje poput Velike Britanije vratiti dohotke na raniji nivo u narednih godinu-dve dana, pa tako po\u010dinjemo da razmi\u0161ljamo o \u201eizgubljenoj deceniji\u201c.<\/p>\n

Nezaposlenost uporno ostaje visoka, uprkos tome \u0161to zvani\u010dne cifre neizbe\u017eno umanjuju razmere problema. Kad pogledate statisti\u010dke podatke o nezaposlenosti, morate znati da se tu ra\u010dunaju samo ljudi koji su nedavno aktivno tra\u017eili posao. Dakle, ako ste ispali iz tr\u017ei\u0161ta rada, obeshrabreni jer ste aplicirali 200 puta, bili dvaput pozvani na razgovor i niste dobili posao, zvani\u010dno \u0107ete se voditi kao neko ko je svojevoljno nezaposlen, pa vas tako ne ubrajaju u statistiku o nezaposlenosti.<\/p>\n

Iako procenat takozvanih \u201eobeshrabrenih nezaposlenih\u201c obi\u010dno raste u krizno vreme, ovog puta je zanimljivo da su mnogi zvani\u010dno zaposleni, ali rade honorarno. Njima je potrebno i oni \u017eele stalno radno mesto. Ako ura\u010dunate i te ljude, stopa nezaposlenosti, recimo u SAD, bila bi 16-17 odsto, umesto 8-9 odsto koliko navodi zvani\u010dna statistika. Naravno, ako pogledate dr\u017eave poput \u0160panije i Gr\u010dke, nezaposlenost se bli\u017ei stopi od 25%, sa stopom od 50% kod mlade populacije. Mo\u017eete li da poverujete? Svaka druga mlada osoba, a obi\u010dno se podrazumeva da je to neko izme\u0111u 16 i 24 godine, nema posao.<\/p>\n

U mnogim zemljama drasti\u010dno je smanjena socijalna potro\u0161nja, u ime smanjenja deficita i oporavka privrede. Tako su stvorene izrazito siroma\u0161ne oblasti. U Britaniji se ponovo pojavljuju banke hrane, dakle ljudi gladuju. Ali u nekim zemljama, \u010ditavo dru\u0161tvo dovedeno je do ruba propasti \u2013 Gr\u010dka, \u0160panija, sve vi\u0161e i Portugalija, mo\u017eda uskoro i Italija.<\/p>\n

\u010cudna stvar sa mojim kolegama ekonomistima jeste to \u0161to preporu\u010duju mere za guranje ljudi u provaliju, a kad izbiju nemiri, oni se \u010dude. Jer imamo obi\u010daj da zaboravljamo da se iza ovih brojeva kriju pravi ljudi, koji moraju da jedu, da se le\u010de, da \u0161koluju decu.<\/p>\n

Dok se sve ovo de\u0161ava, malo je ko od bankara koji su izazvali ove probleme \u2013 to jest ne samo bankara, jer ima raznih vrsta finansijera \u2013 malo ko od njih je ostao bez posla, i ve\u0107ina njih jo\u0161 uvek dobija astronomske plate i dodatke.<\/p>\n

Situacija je malo bolja u zemljama u razvoju, naro\u010dito u Indiji i Kini, gde je rast bio prili\u010dno brz. Ali \u010dak i u tim zemljama prime\u0107uju se znaci usporavanja. Nije ni \u010dudo, kad su se mnoge od ovih zemalja u velikoj meri oslanjale na izvoz u bogate dr\u017eave. Kina se provukla pove\u0107avaju\u0107i dr\u017eavnu potro\u0161nju na nekoliko godina, ali po\u0161to se izvoz smanjuje, sve joj je te\u017ee da odr\u017ei tempo rasta. Ljudi \u010desto ne znaju da rast u ovim zemljama ide dobro. Kineska privreda bele\u017ei rast od 10%, indijska 10%, ali postoje ogromne tenzije \u010dak i u tim zemljama, jer se nejednakost primanja pove\u0107ava, a siroma\u0161tvo jo\u0161 uvek vlada u mnogim podru\u010djima. Spoljni posmatra\u010di ne znaju da ima na stotine i hiljade industrijskih \u0161trajkova, demonstracija, nemira \u2013 razne stvari se de\u0161avaju svake godine u Kini. U Indiji se obnavlja maoisti\u010dka gerila \u2013 takozvani naksaliti, koji su bili vrlo jaki sedamdesetih, ali svi su mislili da ih vi\u0161e nema. A ovi ljudi kontroli\u0161u mnoge oblasti u isto\u010dnoj Indiji, barem no\u0107u.<\/p>\n

Dakle, \u010dak i u dr\u017eavama sa velikim rastom imate ove socijalne tenzije, i mnogi smatraju da ne\u0161to mora da se uradi, jer smo izgubili sposobnost da kontroli\u0161emo svoju ekonomiju i da je nateramo da radi za op\u0161tu dobrobit.<\/p>\n

Ali kad poku\u0161avate da govorite o ovim neophodnim reformama, ve\u0107ina ekonomista \u0107e re\u0107i da zapravo ne postoji alternativa tr\u017ei\u0161nom kapitalizmu, koji vlada svetom barem od po\u010detka osamdesetih. Uprkos \u010dinjenici da su mnogi, uklju\u010duju\u0107i i Roberta Vejda, ukazivali da je rastu\u0107a nejednakost primanja u bogatim, razvijenim zemljama bila jedan od glavnih razloga za ovu finansijsku krizu, uprkos tome \u0161to \u2013 nasuprot trickle down teoriji \u2013 rastu\u0107a nejednakost nije proizvela ve\u0107i rast, stalno slu\u0161amo kako ne bismo smeli da prepla\u0161imo \u201estvaraoce bogatstva\u201c.<\/p>\n

Ovda\u0161nja, britanska konzervativna vlada postavila je sebi kao prioritet brigu o \u201estvaraocima bogatstva\u201c, uprkos tome \u0161to su upravo ove banke poru\u0161ile na\u0161 sistem. Govore nam da bi bez londonskog Sitija ova zemlja oti\u0161la do\u0111avola, pa onda hajde da uvedemo neke kozmeti\u010dke propise i da se trudimo da im ne ograni\u010davamo bonuse. Ka\u017eu \u2013 nije da se to nama svi\u0111a, ali \u0161ta da radimo, tr\u017ei\u0161ni kapitalizam nema alternativu.<\/p>\n

Ovu knjigu sam napisao da poka\u017eem da postoji nekoliko alternativa tr\u017ei\u0161nom kapitalizmu, i ona dovodi u pitanje neke od osnovnih pretpostavki, teorija i brojki koje obi\u010dno uzimamo zdravo za gotovo kada razmi\u0161ljamo o na\u0161im ekonomskim problemima. U duhu dr Susa, poglavlja sam nazvao \u201estvari\u201c, kao Stvar 1 i Stvar 2 iz \u201eMa\u010dka u \u0161e\u0161iru\u201c.<\/p>\n

Prva \u201estvar\u201c je da ne postoji takva stvar kao \u0161to je slobodno tr\u017ei\u0161te. Mnogima \u0107e ovo zvu\u010dati nelogi\u010dno. Ljudi ka\u017eu \u2013 mo\u017eda ne znam ta\u010dno \u0161ta je slobodno tr\u017ei\u0161te, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim. Mo\u017eda ga je, poput slona, te\u0161ko opisati, ali kad ga vidite znate \u0161ta je. Ali moje pitanje glasi \u2013 da li zaista znamo \u0161ta je to? Poku\u0161avaju\u0107i da odgovorim na ovo pitanje, navodim primer de\u010dje radne snage.<\/p>\n

Kada je otpo\u010dela industrijska revolucija, krajem 18. veka u Britaniji, de\u010dja radna snaga je postala veliki problem. Naravno, siroma\u0161na deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi izmislili de\u010dji rad, ali sada je problem bio to \u0161to su deca radila u vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naro\u010dito zato \u0161to su nove ma\u0161ine omogu\u0107ile da se stariji radnici zamene ovim fizi\u010dki slaba\u0161nim bi\u0107ima. To je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih britanskih poslanika poku\u0161ala je da uvede propise protiv de\u010djeg rada. Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po dana\u0161njim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da rade. \u0160ta zna\u010di vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da po\u010dnu da rade od \u010detvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su rekli da ne sme da radi niko mla\u0111i od devet godina. Svoj deci do \u0161esnaest godina, jer su od \u0161esnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi omogu\u0107iti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograni\u010deno. Na koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prose\u010dno radno vreme bilo je petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.<\/p>\n

Ovi propisi trebalo je da se primenjuju samo u fabrikama pamuka. Rad u fabrici pamuka smatrao se vrlo opasnim, tada\u0161nji proces proizvodnje osloba\u0111ao je veliku pra\u0161inu, koju su radnici udisali, plu\u0107a su im stradala i umirali su. Ne znam da li ste gledali ekranizaciju romana \u201eSever i jug\u201c na BBC-u, gde junakinja, devojka s juga, prvi put u \u017eivotu odlazi u fabriku pamuka i kada se vrati ka\u017ee: \u201eVidela sam pakao, i beo je kao sneg\u201c. Zna\u010di, poku\u0161ali su da reguli\u0161u rad u fabrikama pamuka, \u010dak ne ni u rudnicima, samo u fabrikama pamuka \u2013 dakle minimum minimuma. Parlament je \u010dak i to odbio.<\/p>\n

Na kraju je zakon ipak pro\u0161ao, ali ostatak parlamenta nije odobrio bud\u017eet za sprovo\u0111enje ovih propisa, pa su oni ostali samo mrtvo slovo na papiru. Ali \u010dak je i takva minimalna regulacija spre\u010davana, sa obrazlo\u017eenjem da podriva same osnove tr\u017ei\u0161ne ekonomije, naime \u2013 slobodu ugovaranja. Protivnici su govorili \u2013 gledajte, ova deca ho\u0107e da rade, a ovi ljudi ho\u0107e da ih zaposle, u \u010demu je problem? Nije da su ti ljudi kidnapovali decu i dr\u017eali ih kao robove. U pitanju je slobodan ugovor, zasnovan na me\u0111usobnom pristanku. Ako ga zabranite, uzdrma\u0107ete same temelje tr\u017ei\u0161nog dru\u0161tva.<\/p>\n

Danas bi retko ko u Britaniji i drugim bogatim zemljama, uklju\u010duju\u0107i i najvatrenije pristalice slobodnog tr\u017ei\u0161ta, imao ne\u0161to protiv regulacije de\u010djeg rada. Dobro, postoji jedan izuzetak \u2013 Njut Gingri\u010d, koji je \u017eeleo da obnovi de\u010dju radnu snagu i da uposli siroma\u0161nu decu na odr\u017eavanju higijene \u0161kole, pod nadzorom jednog starijeg radnika. Ali ve\u0107ina ljudi smatra da bi de\u010dji rad morao biti regulisan. Ve\u0107ina zemalja ga zabranjuje, osim razno\u0161enja novina na nekoliko sati i sli\u010dno.<\/p>\n

Ali kad razmislite, ovo je izuzetno zna\u010dajan propis, naro\u010dito u mnogim zemljama u razvoju, gde prakti\u010dno polovinu stanovni\u0161tva \u010dine deca. Dakle, zabrana de\u010djeg rada u takvom kontekstu sli\u010dna je kao kada bi britanska vlada rekla da od sutra niko sa li\u010dnom kartom koja se zavr\u0161ava neparnim brojem vi\u0161e ne sme da radi. To je izuzetno zna\u010dajna uredba, ali danas je niko ne do\u017eivljava kao propis, jer su njene premise toliko potpuno prihva\u0107ene \u2013 da deca treba da imaju detinjstvo i da se \u0161koluju i da ne smeju da rade \u2013 i ljudi prosto ovo vi\u0161e ne vide kao regulaciju.<\/p>\n

Sloboda tr\u017ei\u0161ta je kao lepota \u2013 nalazi se u oku posmatra\u010da. Ako se sla\u017eete sa tim eti\u010dkim stanovi\u0161tem, da se deci ne sme dopustiti da rade, ne\u0107ete ni videti regulaciju. Ali ako se slu\u010dajno ne sla\u017eete, re\u0107i \u0107ete \u2013 kakvo je ovo tr\u017ei\u0161te rada? Polovini potencijalne radne snage strukturno je zabranjen ulazak na tr\u017ei\u0161te rada. Poenta je da svako tr\u017ei\u0161te po\u010diva na brojnim propisima \u2013 \u0161ta sme da se prodaje i kupuje, ko mo\u017ee da prodaje i kupuje i kako se razmena mo\u017ee izvr\u0161iti \u2013 a tr\u017ei\u0161te smatramo slobodim samo zato \u0161to potpuno odobravamo propise, i prosto ih vi\u0161e ne prime\u0107ujemo.<\/p>\n

Nave\u0161\u0107u vam primer. Ako razgovarate sa nekim profesionalnim ekonomistom, postavite mu provokativno pitanje da li zaista postoji slobodno tr\u017ei\u0161te kao iz ud\u017ebenika. Odgovori\u0107e vam da najverovatnije ne postoji, ali verovatno \u0107e dodati da je idealnom tr\u017ei\u0161tu iz ud\u017ebenika najbli\u017ea berza. Da li to zna\u010di da bih ja mogao da sutra ujutru u\u0161etam u zgradu Londonske berze, sa hrpom deonica svoje kompanije i da ih tamo prodam? Ne, nije mi dozvoljeno da prodajem, jer prvo moram da budem registrovan. Da li to zna\u010di da treba samo da napi\u0161em pismo i da ka\u017eem \u2013 \u017eelim da se registrujem i da prodajem deonice? Pa \u0107e mi oni re\u0107i \u2013 naravno, do\u0111ite sutra. Ne, potrebno je mnogo vremena i truda, treba da dostavite mnogo podataka o va\u0161im ra\u010dunima, potvrde da \u010dlanovi va\u0161eg upravnog odbora nisu osu\u0111ivani u poslednjih tri, \u010detiri, pet godina, u zavisnosti od berze. I tek nakon toga vas registruju. Da li onda to zna\u010di da nakon pet godina mogu da se pojavim i da prodajem deonice? Ne, ne mogu. Deonice mogu da kupuju i prodaju samo ovla\u0161\u0107eni brokeri.<\/p>\n

\u010cak i kad prodaju deonice, postoje svakojaki propisi. Postoje \u201eautomatski prekida\u010di\u201c, \u0161to zna\u010di da ako cena neke deonice padne ispod odre\u0111ene granice, trgovina se obustavlja, u uverenju da takva promena cene mo\u017ee da bude rezultat samo iracionalne panike a ne racionalnog prora\u010duna. Ako \u010ditava berza padne ispod odre\u0111enog procenta, berze se zatvaraju na nekoliko dana, dok se ljudi ne smire. Tako da \u010dak i berza, koju smatramo slobodnim tr\u017ei\u0161tem, ima sve te propise.<\/p>\n

Ali ako ste iskreni vernik u slobodno tr\u017ei\u0161te, \u0161ta \u0107e vam ti propisi? Nekada kompanije nisu ni morale da otkrivaju svoje bilanse da bi prodavale deonice. Do 1900. godine, u ovoj zemlji, koja je tada imala najrazvijeniju berzu sveta, niste morali da objavljujete bilans stanja da biste bili registrovani na berzi. Te godine je uveden zakon koji je propisivao da kompanije moraju da poka\u017eu bilans stanja na godi\u0161njem sastanku deoni\u010dara, ali neko je zaboravio da doda da bilans treba da bude iz teku\u0107e godine. Tako da su mnoge kompanije pokazivale bilanse iz prethodnih godina. Recimo, svake godine bi pokazivale bilans iz 1900. Nisu kr\u0161ile zakon, dok taj zakon nije ispravljen 1928.<\/p>\n

Ako delujete u tom okviru, mo\u017eete da navedete \u010dvrste argumente u odbranu slobodnog tr\u017ei\u0161ta. Na kraju, ljudi poput Hajeka mislili su da treba da postoji konkurencija izme\u0111u valuta. Mogli biste re\u0107i da razli\u010dite berze treba da se nadme\u0107u, sa \u010dvr\u0161\u0107im ili slabijim propisima, pa ako jedna postigne najbolju kombinaciju regulacije i slobode, ona \u0107e pre\u017eiveti, tako da dr\u017eava nema razloga da name\u0107e ovakve ili onakve propise. Za\u0161to da ne?<\/p>\n

Poku\u0161avam da ka\u017eem da je tr\u017ei\u0161te u su\u0161tini politi\u010dki konstrukt. Tr\u017ei\u0161ni ekonomisti \u0107e uvek poku\u0161ati da vam ka\u017eu kako od odre\u0111ene ta\u010dke prelazimo u domen tr\u017ei\u0161ta i da ne smemo dozvoliti da politi\u010dka logika podriva ovu oblast. Stvorite nezavisnu centralnu banku, stvorite nezavisna regulatorna tela, pa \u010dak i politi\u010dki nezavisna tela za dr\u017eavne prihode, kako je Svetska banka preporu\u010dila nekim afri\u010dkim zemljama. Dakle, oni vole da predstavljaju svu regulativu kao politi\u010dki motivisano me\u0161anje u slobodno delovanje jednog prirodnog sistema, ali ako ne postoji na\u010din da se nau\u010dno defini\u0161e slobodno tr\u017ei\u0161te, tr\u017ei\u0161ni stav je politi\u010dki kao i bilo koji drugi stav. Dakle, zaklju\u010dak prve \u201estvari\u201c jeste da je raskid sa iluzijom o objektivnosti slobodnog tr\u017ei\u0161ta prvi korak ka razumevanju kapitalizma.<\/p>\n

Druga \u201estvar\u201c je jo\u0161 skandaloznija \u2013 da kompanije ne treba da se vode u interesu njihovih vlasnika. O \u010demu pri\u010dam? Zvu\u010di nenormalno. Deoni\u010dari su vlasnici kompanija, a svi znamo da bi vlasnici trebalo bolje da se brinu o svom vlasni\u0161tvu nego neko ko ga, na primer, iznajmljuje. Vlasnici imaju najve\u0107i interes u dugoro\u010dnom uspehu kompanije, pa samim tim ono \u0161to je dobro za njih mora da bude dobro i za kompaniju.<\/p>\n

To je ta\u010dno, u slu\u010daju da jedan pojedinac poseduje dugotrajnu materijalnu imovinu, ali to ne va\u017ei i za savremene kompanije. Jer to su dru\u0161tva sa ograni\u010denom odgovorno\u0161\u0107u, \u0161to zna\u010di da ljudi rizikuju samo kapital koji su investirali u svoje deonice. Nekada ograni\u010dena odgovornost nije postojala, pa ste tada, kad va\u0161a firma bankrotira, morali da prodate sve \u0161to imate \u2013 posu\u0111e, ode\u0107u itd. Ako i nakon toga ne otplatite dugove, idete u du\u017eni\u010dki zatvor. Dakle, dru\u0161tva sa ograni\u010denom odgovorno\u0161\u0107u su noviji izum, iz 19. veka.<\/p>\n

U savremenim kompanijama sa ograni\u010denom odgovorno\u0161\u0107u, koje ponekad imaju desetine hiljada deoni\u010dara, uprkos tome \u0161to su zakonski vlasnici, deoni\u010dari su ponekad najmanje posve\u0107eni dugoro\u010dnom uspehu kompanije. Zato \u0161to imaju najve\u0107u slobodu da je napuste. Deonice se lako prodaju, ali ako ho\u0107ete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, mo\u017eete ra\u010dunati na zna\u010dajne tro\u0161kove pronala\u017eenja novog posla. Tako da nemate takvu slobodu da odete. Naro\u010dito u poslednje tri decenije, uz poja\u010danu finansijsku deregulaciju, \u201elete\u0107i\u201c deoni\u010dari postali su jo\u0161 mo\u0107niji nego ranije. Na primer, u Britaniji je \u0161ezdesetih prose\u010dan period posedovanja deonica bio oko pet godina \u2013 dakle kada kupite deonicu, u proseku je u va\u0161em vlasni\u0161tvu pet godina. Danas je taj period oko sedam meseci.<\/p>\n

U medijima se spominje \u201ekvartalni kapitalizam\u201c, \u0161to prakti\u010dno zna\u010di zna\u010di da uprava vodi kompaniju imaju\u0107i u vidu maksimizaciju profita u narednom kvartalu. Nije ba\u0161 kvartalni, ali prakti\u010dno ste pod pritiskom takozvanih vlasnika da napravite profit za dva, najvi\u0161e tri kvartala. Kao rezultat toga, najamni menad\u017eeri odlu\u010duju da vode kompaniju u interesu maksimizacije profita deoni\u010dara.<\/p>\n

Kako se to radi? Prvo se maksimizuje kratkoro\u010dni profit. Kako? Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naro\u010dito ne u dugoro\u010dne stvari poput istra\u017eivanja i razvoja. Naravno, to izaziva probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva. Ali da li se to vas ti\u010de? Jer ovo \u0107e se odraziti na kompaniju za tri, \u010detiri, pet godina. Kao najamni menad\u017eer, verovatno ni ne\u0107ete biti tu kad se to desi.<\/p>\n

Po\u0161to ste maksimirali profit, deoni\u010dari imaju sve ve\u0107u zaradu kroz pove\u0107ane dividende i otkup deonica \u2013 to je postupak kada kompanije kupuju svoje deonice da bi pove\u0107ale cenu deonica, pa su deoni\u010dari zadovoljni. Ovaj podatak nije naveden u knjizi, zato \u0161to je objavljen kasnije, ali prema prora\u010dunu ameri\u010dkog ekonomiste Vilijama Lazonika, najve\u0107ih 500 ameri\u010dkih kompanija potro\u0161ile su 94% svoje zarade na dividende i otkup deonica, a sli\u010dne britanske kompanije potro\u0161ile su 88%. Imaju\u0107i u vidu da ve\u0107ina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike i Britanije investira iz zadr\u017eanog profita, to zna\u010di da uop\u0161te ne investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za deoni\u010dare, \u010dak i u Americi gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio izme\u0111u 45-50%. Zna\u010di, polovina profita se ula\u017ee u ma\u0161ine, istra\u017eivanje i razvoj itd, a druga polovina ide deoni\u010darima. Danas je taj razmer 5% prema 95%. Nemate novca za ulaganje. Nije ni \u010dudo da je kompanija kao \u0161to je General Motors bankrotirala.<\/p>\n

Ljudi \u010desto ne razumeju koliko je istorijski zna\u010dajan bankrot General Motorsa. Rekao bih da je to zna\u010dajniji doga\u0111aj od raspada Sovjetskog Saveza. General Motors je 1955. proizveo 3,5 miliona automobila. Iste godine, svih 12 japanskih proizvo\u0111a\u010da automobila, uklju\u010duju\u0107i i Tojotu, zajedno su proizveli 70.000 automobila. Tojota je proizvela 35.000 automobila, dakle 1% proizvodnje General Motorsa. Pedeset godina kasnije, ova mala kompanija preuzela je General Motors, a dve godine kasnije General Motors je bankrotirao. Zato je D\u017eek Vel\u010d, autor izraza \u201emaksimizacija vrednosti deonice\u201c rekao da je maksimizacija vrednosti deonice, citiram, \u201enajgluplja zamisao na svetu\u201c. To je kao da Karl Marks osu\u0111uje komunizam.<\/p>\n

Eto, to su prve dve stvari. Naravno, ne mogu da govorim o svih 23, pa hajde da se skoncentri\u0161emo na one uz koje mogu da poka\u017eem neke lepe slike. Recimo, tre\u0107a \u201estvar\u201c \u2013 ve\u0107ina ljudi u bogatim zemljama zara\u0111uje vi\u0161e nego \u0161to bi trebalo. Tr\u017ei\u0161ni ekonomisti nam govore da ljudi zara\u0111uju onoliko koliko vrede. Ka\u017eu da ne treba da se \u017ealimo na nejednakost primanja. \u010cinjenica da Bob Dajmond zara\u0111uje 50 miliona funti odraz je tr\u017ei\u0161nih sila. On vredi 50 miliona funti, a vi zara\u0111ujete 15.000 jer vredite samo toliko. Mi smo prihvatili ovu logiku i mislimo da su siroma\u0161ni ljudi, naro\u010dito u siroma\u0161nim dr\u017eavama, siroma\u0161ni zato \u0161to nisu produktivni.<\/p>\n

Da li je zaista tako? Ovo sam ilustrovao pri\u010dom o dvojici voza\u010da autobusa, hipoteti\u010dkih voza\u010da, ali dovoljno su realisti\u010dni. Jedan se zove Ram, Indijac iz Rad\u017eastana. Vozi autobus u Nju Delhiju. Drugi se zove Sven. On je iz Stokholma, i\u0161ao je u srednju \u0161kolu, \u0161kolovao se 12 godina i to je bilo to, pa je zavr\u0161io kao voza\u010d autobusa u Stokholmu. Prema statisti\u010dkim podacima Me\u0111unarodne organizacije rada, Sven zara\u0111uje oprilike 50 puta vi\u0161e od Rama. Da li je to zato \u0161to Sven vozi 50 puta bolje od Rama? Pre svega, nije sasvim izvesno da se tako mo\u017ee izmeriti produktivnost voza\u010da, ali \u010dak i kad bi moglo, da li je mogu\u0107e da neko vozi 50 puta bolje od nekog drugog. Pogotovo kad uporedimo dva voza\u010da autobusa. Po toj logici, trebalo bi da je Ram ve\u0161tiji voza\u010d, jer mora da vozi po ovakvom putu.<\/p>\n

Uz sve te silne krave, motore, bicikle, rik\u0161e i decu po ulici. Da li je Sven ikada morao da izbegne kravu? Mo\u017eda mu je, ako vozi prigradski autobus, nekad na drum izleteo los, ali ne u Stokholmu. Me\u0111utim, uprkos tome, zara\u0111uje 50 puta vi\u0161e. Za\u0161to? Jednostavan odgovor je \u2013 protekcionizam. Kontrola useljavanja. Sven zara\u0111uje toliko zato \u0161to deli tr\u017ei\u0161te rada sa drugim ljudima koji su vrlo produktivni i koji su spremni da dobro plate ljude koji voze autobuse. Ako biste potpuno oslobodili imigraciju, verovatno bi 80, pa \u010dak i 90 posto radne snage u bogatim zemljama bilo zamenjeno. Ne govorim samo o voza\u010dima i \u010dista\u010dima. Govorim o bankarima, in\u017eenjerima, lekarima, ekonomistima \u2013 znam o \u010demu govorim, ja sam zamenio jednog Britanca pre 22 godine.<\/p>\n

Da se razumemo, ne zagovaram potpunu liberalizaciju imigracije. Ne moram to da radim, ja nisam tr\u017ei\u0161ni ekonomista pa ne moram da se zala\u017eem za liberalizaciju svega postoje\u0107eg. Ali tr\u017ei\u0161ni ekonomisti moraju ovo ozbiljno da shvate. Kada zastupaju liberalizaciju me\u0111unarodne trgovine, protoka kapitala, za\u0161to ne zastupaju i liberalizaciju protoka ljudi? To potvr\u0111uje moj prethodni argument da su tr\u017ei\u0161ta politi\u010dki konstrukti. Ne postoji ni\u0161ta u ekonomskoj teoriji \u0161to nala\u017ee kontrolu imigracije. To je politi\u010dko stanovi\u0161te.<\/p>\n

Izvinjavam se, nisam vam pokazao Svenovo radno okru\u017eenje. Kao \u0161to vidite, svako ko ume da vozi pravo, mo\u017ee da obavlja njegov posao.<\/p>\n

U svakom slu\u010daju, ako je sve ovo ta\u010dno, iz ove pri\u010de proisti\u010du mnoge stvari. Pre svega, shvatate da siroma\u0161ne zemlje nisu siroma\u0161ne zbog svojih siroma\u0161nih ljudi, nego zbog svojih bogatih ljudi. Ako razgovarate sa nekim bogatim \u010dovekom iz siroma\u0161ne zemlje obi\u010dno \u0107ete \u010duti ovakvu \u017ealopojku: \u201ePogledajte sve ove lenje, zatucane, bedne ljude. Stvarno srozavaju dr\u017eavu. Kad bi radili vredno kao Japanci, kad bi bili disciplinovani kao Nemci i inovativni kao Amerikanci, imali bismo sjajnu zemlju, ali pogledajte kakvi su\u201c. Onda vi njemu treba da ka\u017eete \u2013 jer obi\u010dno se radi o mu\u0161karcu: \u201eMo\u017eda ne shvatate, ali to je upravo va\u0161 neuspeh, jer niste povukli zemlju za sobom. Zato je va\u0161a zemlja siroma\u0161na, a ne zbog tih ljudi. Jer oni zaista mogu da se mere sa svojim kolegama iz bogatih zemalja\u201c. U stvari, mnogi od njih su mnogo kvalifikovaniji i produktivniji od svojih kolega u bogatim zemljama.<\/p>\n

Zatim nam ostaju bogati iz bogatih zemalja. Mogu li oni da se tap\u0161u po le\u0111ima i da ka\u017eu \u2013 samo mi zaista zaslu\u017eujemo to \u0161to zara\u0111ujemo? Mislim da ne mogu, jer ljudi \u010desto ne razumeju da visoka produktivnost ljudi iz bogatih zemalja presudno zavisi od \u010dinjenice da su ro\u0111eni u dru\u0161tvima naprednih tehnologija, dobrih institucija i kvalitetne infrastrukture, ili da su bar tamo emigrirali. Ve\u0107ina tih stvari je kolektivno akumulirana vremenom, a nije ne\u0161to \u0161to su ti pojedinci sami stvorili.<\/p>\n

Voren Bafet je u jednom intervjuu devedesetih lepo ovo objasnio. Rekao je: \u201eBacite me usred Banglade\u0161a, i \u0161ta \u0107u ja biti? Bi\u0107u poljoprivrednik. I bio bih vrlo siroma\u0161an poljoprivrednik, jer ne umem ni\u0161ta da uzgajam. Dakle, \u010dak i po banglade\u0161kim merilima, bio bih siroma\u0161an. Ja sam bogat zato \u0161to sam slu\u010dajno ro\u0111en u ovoj zemlji, koja precenjuje moju finansijsku darovitost, pa smatram da je ve\u0107inu mog novca zaradilo dru\u0161tvo, a ne ja\u201c. On je pametan \u010dovek, on to razume.<\/p>\n

Barak Obama je nedavno isto to poku\u0161ao da artikuli\u0161e kada je rekao \u2013 kada je neko uspe\u0161an, zna\u010di da je u \u017eivotu imao nekog ko mu je u tome pomogao, mo\u017eda nastavnika, mo\u017eda dr\u017eavnu stipendiju, mo\u017eda infrastrukturu, ali moramo da shvatimo da je na\u0161a produktivnost kolektivna. Ona nije \u010disto pojedina\u010dno dostignu\u0107e. To zna\u010di da postoji dobar argument za\u0161to bogati treba da pla\u0107aju vi\u0161i porez.<\/p>\n

Ne razumem jednu stvar u ovoj zemlji: vi ste toliko upla\u0161eni da \u0107ete ostati bez svojih bogata\u0161a, uprkos tome \u0161to su isti ti ljudi izazvali ove nevolje. Okanite ih se. Stvarno, ako su im porezi toliko va\u017eni, za\u0161to se svi ne presele na Jamajku? Porez na dobit na Jamajci je 5%. Za\u0161to ne presele svoja preduze\u0107a u Albaniju, gde je porez na dobit 10%? Ostaju ovde zato \u0161to ova zemlja pru\u017ea sjajne obrazovne institucije kao \u0161to je LSE, dobro, \u017eeleznica je problemati\u010dna, ali infrastruktura je ina\u010de pristojna, dobar pravni sistem itd. Sve su ovo kolektivno stvorene stvari, nije ih Ri\u010dard Branson stvorio. Nije ih stvorio ni Alan \u0160ugar.<\/p>\n

Sada \u0107u pre\u0107i na \u201estvar\u201c broj petnaest \u2013 siroma\u0161ni ljudi u siroma\u0161nim zemljama imaju vi\u0161e preduzetni\u010dkog duha nego ljudi u bogatim zemljama. D\u017eord\u017e Bu\u0161 je jednom rekao da je problem Francuza to \u0161to nemaju re\u010d za \u201eentrepreneurship\u201c (preduzetni\u0161tvo). Moramo mu oprostiti \u0161to slabo poznaje francuski, jer je samo artikulisao ustaljenu anglo-ameri\u010dku predrasudu o Francuskoj kao nedinami\u010dnoj i opu\u0161tenoj zemlji, punoj nesposobnih birokrata, nadmenih konobara i sto\u010dara koji spaljuju ovce.<\/p>\n

Pri\u010da o ovcama je malo komplikovana, pa \u0107u je sada presko\u010diti, ali u svakom slu\u010daju, takva predstava o Francuskoj je pogre\u0161na, kao \u0161to \u0107u vam pokazati kasnije. Ali perspektiva iza ove izjave \u0161iroko je prihva\u0107ena: potrebni su vam preduzetni\u010dki nastrojeni ljudi za dinami\u010dnu ekonomiju. Potrebni su vam ljudi koji \u017eele da zarade novac, koji umeju da zarade novac. Prema ovom stanovi\u0161tu, siroma\u0161tvo zemalja u razvoju pripisuje se nedostatku preduzetni\u010dkog duha u ovim zemljama.<\/p>\n

Kada ljudi iz bogath zemalja posete neku zemlju u razvoju i vide ovakav prizor, ka\u017eu: \u201cZnam za\u0161to je ova zemlja siroma\u0161na. Pogledaj ove ljude kako piju jedanaesti po redu \u010daj tog dana i pu\u0161e nargile. Ovde su potrebni aktivni ljudi preduzetni\u010dkog duha\u201c. Naravno, svako ko dolazi iz takve zemlje ili je u njoj bar boravio neko vreme, zna da se u zemljama u razvoju \u010de\u0161\u0107e vi\u0111aju ovakvi prizori.<\/p>\n

Milioni ljudi koji kupuju i prodaju sve \u0161to vam padne na pamet, i razne stvari koje niste ni znali da mogu da se prodaju i kupe. Nave\u0161\u0107u vam nekoliko primera. Do osamdesetih, u mojoj rodnoj Ju\u017enoj Koreji postojali su profesionalni \u010deka\u010di u redovima. Oni su bili popularni kod ljudi koji su tra\u017eili vizu u ameri\u010dkoj ambasadi, jer je tada samo ograni\u010deni broj ljudi dnevno mogao da dobije prijavu za razgovor. Ko prvi do\u0111e, prvi je i dobije, tako da je moralo da se ode rano ujutru.<\/p>\n

Tako su neki preduzimljivi Korejci izmislili novo zanimanje \u2013 profesionalnog \u010deka\u010da. Ustanete u pola pet ujutru i do\u0111ete pred ameri\u010dku ambasadu. Oko deset do devet, neki tip u elegantnom odelu pri\u0111e vam i ka\u017ee: \u201eOvo mesto izgleda lepo, da li biste ga prodali?\u201c Pa ako stojite negde na po\u010detku reda, mogli ste dobiti i 100 dolara, ako ne onda 50. Prodate mu mesto i zaradili ste platu za taj dan. Kada sam bio u Ju\u017enoj Africi, prijatelj me je odveo u restoran. Parkirao je auto, i odjednom se pojavio neki tip i rekao: \u201eJa \u0107u da ti \u010duvam kola\u201c. I moj prijatelj mu je platio. Ja sam ga pitao: \u201eKako to misli da ti \u010duva kola?\u201c A prijatelj mi je objasnio: \u201eKad ka\u017ee da \u0107e da \u010duva kola, u stvari misli \u2013 plati, ili \u0107u da ti izbu\u0161im gume dok nisi tu\u201c.<\/p>\n

Ima raznih, dovitljivih preduzetni\u010dkih planova u zemljama u razvoju. U stvari, kad sam pre par godina dr\u017eao ovo predavanje, neko mi je dao jo\u0161 jedan zanimljiv primer iz Indonezije. U D\u017eakarti je dr\u017eava uvela \u201ebrzu traku\u201c gde mogu da se voze samo automobili sa najmanje troje putnika. Neki mladi preduzetnici muvaju se na ulazu u ovu traku, pa nai\u0111e neki tip u \u201etojota lend kruzeru\u201c i ka\u017ee \u201eTi i ti, upadajte.\u201c Zatim ulaze u brzu traku, na kraju puta ti ljudi iza\u0111u, on im plati, i svi su zadovoljni.<\/p>\n

Ljudi \u0107e uraditi sve da pre\u017eive, zato \u0161to su o\u010dajni. Ve\u0107ina ljudi u tim zemljama su samostalni preduzetnici. S druge strane, ve\u0107ina stanovnika bogatih zemalja, nisu ni blizu tome da postanu preduzetnici. Mnogi ljudi rade za ogromne kompanije, koje zapo\u0161ljavaju desetine hiljada ljudi. Rade usko specijalizovane poslove i tako ostvaruju preduzetni\u010dku viziju nekog drugog. Oni ne odlu\u010duju \u0161ta \u0107e da rade, nego im se govori \u0161ta da rade. U stvari, ako uporedite brojke, stvar je jasna. Ako pogledate samostalno zaposlene, procenat je mnogo, mnogo ve\u0107i u siroma\u0161nim zemljama. Verovatno\u0107a da \u0107e neko iz Norve\u0161ke biti preduzetnik, u smislu da bude samostalno zaposlen, trinaest puta je manja nego za nekoga iz, recimo, Benina. Zato \u0161to u Beninu 90 posto ljudi samostalno zara\u0111uje. Ako pogledate ovu tabelu, vide\u0107ete da Bu\u0161ov komentar mo\u017ee da se opi\u0161e izrekom \u201esmejala se kuka krivom drvetu\u201c.<\/p>\n

SAD i Francuska su me\u0111u dr\u017eavama sa najmanjim brojem samostalno zaposlenih na svetu. Francuska ima malo vi\u0161e preduzetni\u010dkog duha nego SAD, ali ne mnogo.<\/p>\n

Ali ako u zemljama u razvoju ima toliko preduzetnika, za\u0161to su siroma\u0161ne? U knjizi dajem potpuniji odgovor, ali u su\u0161tini, poenta je da preduzetni\u0161tvo nije individualni poduhvat. Treba nam mnogo kolektivnih institucija da bismo kanalisali preduzetni\u010dku energiju u neku produktivnu aktivnost. Nau\u010dna infrastruktura, korporativne institucije, pravni sistem, finansijski sistem. Kao \u0161to sam ve\u0107 pomenuo, na\u0161a individualna produktivnost u velikoj meri je kolektivna.<\/p>\n

Svi ovi ljudi ispoljavaju preduzetni\u010dki duh do krajnjih granica, ali to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura je lo\u0161a, pravni sistem ne funkcioni\u0161e itd. Kad to shvatite, razumete za\u0161to je takozvana industrija mikrofinansiranja dala toliko slabe rezultate u ekonomskom razvoju, uprkos svim o\u010dekivanjima.<\/p>\n

Na kraju, u ovoj knjizi sam poku\u0161ao da dovedem u pitanje vladaju\u0107e uverenje da je ekonomija previ\u0161e komplikovana za neekonomiste. To je vrlo zanimljivo, jer kad razmislite, ljudi imaju raznorazne \u010dvrste stavove o najrazli\u010ditijim stvarima. Siguran sam da imate jasan stav o klimatskim promenama, gej brakvima, imigraciji. Ali koliko vas ima odgovaraju\u0107e kvalifikacije da sudi o tim pitanjima? Treba li svima diploma iz me\u0111unarodnih odnosa da bi mogli da zaklju\u010de da je rat u Iraku bio pogre\u0161an? Da li ste zavr\u0161ili klimatologiju, pa znate da treba ne\u0161to uraditi povodom globalnog zagrevanja? Imate li iskustva u ekonomiji rada, pa da mo\u017eete da ka\u017eete kako nam je potrebna kontrola migracije, ili nam nije potrebna? Ne. Zna\u010di, u svim ovim pitanjima imate stav bez neophodne stru\u010dnosti, ali kada se radi o ekonomiji, onda ka\u017eete \u2013 ja nisam stru\u010dan. Neka se time bave ljudi iz Centralne banke, MMF-a ili Evropske komisije, jer ja ne znam ni\u0161ta o ekonomiji.<\/p>\n

Ovo je ogroman problem. Za\u0161to imate tako \u010dvrste stavove o svemu ostalom osim o ekonomiji? Tako se stvara prostor da vas ovi ljudi namagar\u010de. Kao \u0161to poku\u0161avam da objasnim u knjizi, 95% ekonomije je zdrav razum. Naravno, svesno se predstavlja komplikovano, upotrebom jedna\u010dina, grafikona i statistike, ali zapravo nije toliko te\u0161ko. Naravno, postoje neki tehni\u010dki materijali, ali \u010dak se i oni mogu objasniti razumljivim jezikom, mo\u017eda ne do najsitnijih detalja.<\/p>\n

Ovom knjigom \u017eeleo sam da podstaknem svoje \u010ditaoce da nau\u010de ne\u0161to o ekonomiji. Nije vam potrebno ogromno znanje. Potrebno vam je odre\u0111eno osnovno ekonomsko rezonovanje, neke osnovne \u010dinjenice i onda mo\u017eete da vr\u0161ite aktivno ekonomsko gra\u0111ansko delovanje. Ali budu\u0107i da se toliki ljudi boje ekonomije, postali ste prave \u017ertve svih ovih ljudi koji prakti\u010dno \u0161i\u0161aju ostatak stanovni\u0161tva.<\/p>\n

Zaista vam savetujem da se zainteresujete za ekonomiju. Ne ka\u017eem da ja imam monopol na istinu, mislim da bi bolje bilo da nema toliko prepotentnih koji misle da imaju sve odgovore. Dakle, molim vas, nemojte meni verovati. Jedino \u0161to mogu da vam ka\u017eem jeste da ako pa\u017eljivije pogledate sve ovo, vide\u0107ete da mnoge stvari za koje ste mislili da su dokazane i op\u0161teprihva\u0107ene nisu takve. Mnoge stvari za koje mislite da su \u010dinjenice \u2013 nisu \u010dinjenice. \u010cak i po\u010dev od toga da pomfrit nije izmi\u0161ljen u Francuskoj, da sat s kukavicom nije izmi\u0161ljen u \u0160vajcaskoj i da se panama \u0161e\u0161iri ne prave u Panami. Ima mnogo stvari u ekonomiji za koje mislite da su ta\u010dne, ali nisu.<\/p>\n

*Ha-D\u017eun \u010cang je profesor ekonomije na Kembrid\u017eu i autor knjiga: Kicking away the ladder, Bad Samaritans, 23 things they don\u2019t tell you about capitalism.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Poku\u0161avam da ka\u017eem da je tr\u017ei\u0161te u su\u0161tini politi\u010dki konstrukt. Tr\u017ei\u0161ni ekonomisti \u0107e uvek poku\u0161ati da vam ka\u017eu kako od odre\u0111ene ta\u010dke prelazimo u domen tr\u017ei\u0161ta i da ne smemo dozvoliti da politi\u010dka logika podriva ovu oblast. <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":97364,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-97363","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/97363","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=97363"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/97363\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media\/97364"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=97363"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=97363"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=97363"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}