{"id":94071,"date":"2012-09-15T12:41:36","date_gmt":"2012-09-15T10:41:36","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=94071"},"modified":"2012-09-15T12:41:36","modified_gmt":"2012-09-15T10:41:36","slug":"otvoreno-pismo-vikipediji","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2012\/09\/15\/otvoreno-pismo-vikipediji\/","title":{"rendered":"Otvoreno pismo Vikipediji"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e:Philip Roth<\/p>\n

Draga Vikipedijo,<\/p>\n

Ja sam Filip Rot. Nedavno sam prvi put pro\u010ditao odrednicu na Vikipediji koja govori o mom romanu \u201eLjudska mrlja\u201c. Odrednica sadr\u017ei jednu ozbiljnu gre\u0161ku i \u017eeleo bih da se ona ukloni. Ova stvar nije dospela na Vikipediju iz sveta \u010dinjenica nego iz brbljarija knji\u017eevnih tra\u010dara \u2013 u njoj nema ni trunke istine.<\/p>\n

Me\u0111utim, kada sam se, preko zvani\u010dnog posrednika, nedavno obratio Vikipediji da izbri\u0161e ovu neistinu, uz jo\u0161 dve druge, mom posredniku je \u201eadministrator engleske Vikipedije\u201c odgovorio \u2013 u pismu od 25. avgusta \u2013 da ja, Rot, nisam pouzdan izvor: \u201eRazumem va\u0161 argument da je autor najve\u0107i autoritet za svoja dela\u201c, pi\u0161e Vikipedijin administrator, \u201eali nama trebaju sekundarni izvori.\u201c<\/p>\n

Tako se stvorila prilika za ovo otvoreno pismo. Po\u0161to nisam uspeo da izdejstvujem korekciju putem zvani\u010dnih kanala, ne znam \u0161ta bih drugo mogao da uradim.<\/p>\n

Moj roman \u201eLjudska mrlja\u201c opisan je u odrednici kao \u201enavodno inspirisan \u017eivotom pisca Anatola Brojarda\u201c. (Konkretna re\u010denica je od tada izmenjena Vikipedijinim kolektivnim ure\u0111ivanjem, ali ova neistina jo\u0161 uvek stoji.)<\/p>\n

Ta tvrdnja ni najmanje nije potkrepljena \u010dinjenicama. \u201eLjudska mrlja\u201c je inspirisana jednim nesre\u0107nim doga\u0111ajem iz \u017eivota mog pokojnog prijatelja Melvina Tamina, koji je tridesetak godina bio profesor sociologije na Prinstonu. Jednog dana, u jesen 1985, dok je Mel, budu\u0107i temeljit u krupnim i sitnim stvarima, temeljito upisivao prisutne studente, primetio je da dvoje studenata nisu do\u0161li ni na jedno predavanje, niti poku\u0161ali da s njim stupe u kontakt i opravdaju svoje izostanke, iako je tada ve\u0107 bilo pro\u0161lo pola semestra.<\/p>\n

Po\u0161to je prozvao sve, Mel je pitao ostale za ovo dvoje studenata koje nikad nije video. \u201eDa li neko poznaje ove ljude? Postoje li oni uop\u0161te ili su to utvare (spooks)?\u201c- na\u017ealost, iste one re\u010di koje je Kolman Silk, protagonista \u201eLjudske mrlje\u201c izgovorio pred studentima u Atena Koled\u017eu u Masa\u010dusetsu.<\/p>\n

Skoro odmah zatim, Mela su pozvali iz uprave univerziteta da objasni za\u0161to je upotrebio re\u010d \u201espooks\u201c, budu\u0107i da su dvoje studenata, kako se pogodilo, oboje bili Afroamerikanci, a \u201espooks\u201c je nekad u Americi bio pe\u017eorativni naziv za crnce, jezi\u010dki otrov bla\u017ei od \u201e\u010damuge\u201c ali ipak namerno uvredljiv. U narednih nekoliko meseci usledio je progon, gde se profesor Tamin \u2013 kao profesor Silk u \u201eLjudskoj mrlji\u201c \u2013 pokazao nedu\u017enim, ali tek nakon \u0161to je obezbedio odre\u0111en broj podu\u017eih svedo\u010denja koja su ga oslobodila optu\u017ebe za govor mr\u017enje.<\/p>\n

Bezbroj ironija, komi\u010dnih i ozbiljnih, nakupilo se tu, budu\u0107i da se za Mela \u010dulo me\u0111u sociolozima, gradskim organizatorima, aktivistima za ljudska prava i liberalnim politi\u010darima 1959. godine, kada je objavljena njegova prekretni\u010dka sociolo\u0161ka studija \u201eDesegregacija: otpor i spremnost\u201c, a zatim 1967. \u201eDru\u0161tvena stratifikacija: oblici i funkcije nejednakosti\u201c, koja je ubrzo postala standardni sociolo\u0161ki tekst. Pored toga, pre nego \u0161to je do\u0161ao na Prinston, bio je predsednik gradona\u010delnikove Komisije za me\u0111urasne odnose u Detroitu. Kad je 1995. umro, iznad njegove \u010ditulje u New York Timesu pisalo je \u201eMelvin M. Tamin, 75, stru\u010dnjak za me\u0111urasne odnose.\u201c<\/p>\n

Ali nijedno od ovih dostignu\u0107a nije mnogo zna\u010dilo kada su trenutno vladaju\u0107e sile poku\u0161ale da smaknu profesora Tamina sa njegovog visokog akademskog polo\u017eaja bez ikakvog razloga, kao \u0161to je proferor Silk smaknut u \u201eLjudskoj mrlji\u201c.<\/p>\n

I to me je inspirisalo da napi\u0161em \u201eLjudsku mrlju\u201c: ne ne\u0161to \u0161to se mo\u017eda dogodilo ili se nije dogodilo u \u017eivotu kosmopolitske knji\u017eevne osobe, Anatola Brojarda, nego ne\u0161to \u0161to se zaista dogodilo u \u017eivotu profesora Melvina Tamina, sto kilometara ju\u017eno od Menhetna, u univerzitetskom gradu Prinstonu, u Nju D\u017eersiju, gde sam upoznao Mela, njegovu \u017eenu Silviju, i njegova dva sina, kada sam po\u010detkom \u0161ezdesetih bio gostuju\u0107i predava\u010d na Prinstonu.<\/p>\n

Poput zapa\u017eene akademske karijere glavnog protagoniste \u201eLjudske mrlje\u201c, Melova karijera, koja je trajala preko 40 godina, preko no\u0107i je umrljana zato \u0161to je navodno ponizio dvoje crnih studenata koje nikad nije video, nazvav\u0161i ih \u201espooks\u201c. Koliko ja znam, nijedan sli\u010dan doga\u0111aj nije ukaljao Brojardovu dugogodi\u0161nju, uspe\u0161nu karijeru u najvi\u0161im e\u0161alonima svetskog knji\u017eevnog novinarstva.<\/p>\n

Ovaj doga\u0111aj je inicijalni incident \u201eLjudske mrlje\u201c. On je jezgro knjige. Bez njega ne bi bilo tog romana. Bez njega ne bi bilo Kolmana Silka. Sve \u0161to saznajemo o Kolmanu Silku tokom trista \u0161ezdeset i jedne strane po\u010dinje od ovog nezaslu\u017eenog progona, jer on glasno izgovara re\u010d \u201espooks\u201c u u\u010dionici. U toj jednoj re\u010di, koju je izgovorio potpuno nedu\u017eno, krije se koren Silkovog gneva, njegove patnje i njegove propasti. Njegov gnusni, neopravdani progon proizilazi samo iz toga, kao i njegovi bezuspe\u0161ni poku\u0161aji da se obnovi i regeneri\u0161e.<\/p>\n

Da ironija bude ve\u0107a, upravo je ovo, a ne njegova ogromna \u017eivotna tajna \u2013 on je beloputi potomak ugledne crna\u010dke porodice iz Ist Orind\u017ea u Nju D\u017eersiju, jedno od troje dece konobara u vagon-restoranu i medicinske sestre, koji se uspe\u0161no predstavljao kao belac od trenutka kada se u devetnaestoj godini prijavio u ameri\u010dku mornaricu \u2013 uzrok njegove poni\u017eavaju\u0107e smrti.<\/p>\n

\u0160to se ti\u010de Anatola Brojarda, da li je on ikada bio u mornarici? U vojsci? U zatvoru? Na fakultetu? U Komunisti\u010dkoj partiji? Da li je imao dece? Da li je ikada bio nedu\u017ena \u017ertva institucionalnog zlostavljanja? Nisam imao pojma. Jedva smo se poznavali. Tokom vi\u0161e od tri decenije, nabasao sam na njega, u prolazu i slu\u010dajno, mo\u017eda tri ili \u010detiri puta, pre nego \u0161to je 1990. izgubio bitku sa rakom prostate.<\/p>\n

Kolman Silk je, s druge strane, ubijen pakosno, u planiranom, name\u0161tenom automobilskom udesu dok se vozio sa svojom neobi\u010dnom ljubavnicom, Faunijom Farli, lokalnom seljankom i skromnom \u010dista\u010dicom na istom koled\u017eu gde je on bio ugledni dekan. Otkri\u0107a koja isplivavaju iz konkretnih okolnosti Silkovog ubistva \u0161okiraju njegove naslednike i vode do zloslutnog zavr\u0161etka romana na zale\u0111enom jezeru, gde dolazi do svojevrsnog obra\u010duna izme\u0111u Nejtana Zukermana, Faunije i Kolmanovog d\u017eelata, Faunijinog biv\u0161eg mu\u017ea, mu\u010denog, nasilnog vijetnamskog veterana Lesa Farlija. Ni Silkovi naslednici, ni njegov ubica niti njegova ljubavnica, \u010dista\u010dica, nisu imali druge izvore osim moje ma\u0161te. U biografiji Anatola Brojarda nije bilo sli\u010dnih osoba, koliko je meni bilo poznato.<\/p>\n

Nisam znao ni\u0161ta o ljubavnicama Anatola Brojarda niti, ako ih je uop\u0161te imao, ko su one bile. I da li je neka \u017eena, poput Faunije Farli, koju su mu\u0161karci povre\u0111ivali i zlostavljali od \u010detvrte godine, ikada doprinela da se ispuni njegov zao usud, \u0161to je Faunija u\u010dinila Kolmanu Silku i sebi. Nisam znao apsolutno ni\u0161ta o Brojardovom privatnom \u017eivotu \u2013 o njegovoj porodici, roditeljima, bra\u0107i i sestrama, ro\u0111acima, obrazovanju, drugovima, braku, ljubavnim vezama \u2013 pa ipak, najdelikatniji privatni aspekti \u017eivota Kolmana Silka \u010dine prakti\u010dno \u010ditavu pripovest ispri\u010danu u \u201eLjudskoj mrlji\u201c.<\/p>\n

Nikad nisam poznavao, niti, koliko mi je poznato, bio u dru\u0161tvu ikoga iz Brojardove porodice. Nisam znao ni da li ima dece. Odluka da dobije decu sa belkinjom i tako mo\u017eda pigmentacijom svoga deteta bude razotkriven kao crnac uzrok je velike Silkove strepnje. Da li je i Brojard tako strepeo nisam nikako mogao da znam, a ne znam ni danas.<\/p>\n

Nikad nisam ru\u010dao sa Brojardom, nikad nismo oti\u0161li na pi\u0107e ili na utakmicu, ili na ve\u010deru ili u restoran, nikad ga nisam video na nekoj od zabava na koje sam ponekad odlazio \u0161ezdesetih, dok sam \u017eiveo na Menhetnu. Nikad nismo zajedno gledali film ili igrali karte, niti sam bio na nekom knji\u017eevnom doga\u0111aju sa njim kao u\u010desnikom ili posetiocem. Koliko mi je poznato, nismo \u017eiveli ni blizu jedan drugoga pedesetih i \u0161ezdesetih, za onih desetak godina kada sam ja \u017eiveo i pisao u Njujorku, a on bio knji\u017eevni i kulturni kriti\u010dar u New York Timesu. Nikad nisam naleteo na njega na ulici, iako se jednom prilikom jesmo sreli \u2013 koliko pamtim, devedesetih \u2013 u mu\u0161kom butiku Paul Stuart na aveniji Medison, gde sam kupovao cipele. Budu\u0107i da je Brojard do tada bio intelektualno najzapa\u017eeniji knji\u017eevni recenzent Timesa, rekao sam mu kako bih \u017eeleo da sedne kraj mene i dozvoli mi da mu kupim cipele, nadaju\u0107i se da \u0107u tako, odmah sam priznao, da produbim njegovo razumevanje za moju narednu knjigu. Bio je to veseo, zabavan susret, trajao je najvi\u0161e deset minuta, i bio je to jedini susret te vrste koji smo ikada imali.<\/p>\n

Nikad nismo vodili ozbiljan razgovor, zadirkivanje u prolazu bilo je na\u0161a specijalnost, a rezultat je bio taj da nikad od Brojarda nisam saznao ko su mu prijatelji a ko neprijatelji, nisam znao ni kada je i gde ro\u0111en, nisam znao ni\u0161ta o njegovom ekonomskom statusu u detinjstvu ili zrelom dobu, nisam znao ni\u0161ta o njegovim politi\u010dkim ili sportskim afinitetima, ni da li se uop\u0161te zanimao za sport. Nisam \u010dak znao ni gde je \u017eiveo u vreme kada sam ponudio da mu kupim neke skupe cipele. Nisam znao ni\u0161ta o njegovom mentalnom ili fizi\u010dkom zdravlju, a saznao sam da umire od raka nekoliko meseci nakon \u0161to mu je bolest otkrivena, kada je o tome pisao u New York Times Magazinu.<\/p>\n

Nikad nisam u\u0161ao u njegovu ku\u0107u, ni on moju \u2013 za razliku od Kolmana Silka, revolucionarnog dekana Atena Koled\u017ea u zapadnom Masa\u010dusetsu, zaokupljenog uobi\u010dajenim fakultetskim pitanjima poput nastavnog plana i izbora redovnih profesora \u2013 poznavao sam ga samo kao uglavnom blagonaklonog recenzenta mojih knjiga. Me\u0111utim, po\u0161to me je zadivila hrabrost \u010dlanka o njegovom predstoje\u0107em umiranju, prona\u0161ao sam Brojardov broj telefona i nazvao ga. To je bio prvi i poslednji put da smo se \u010duli telefonom. Bio je \u0161armantno veseo, iznena\u0111uju\u0107e razdragan, i smejao se od srca kada sam ga podsetio na nas u na\u0161im najboljim danima, kako smo se dobacivali loptom na spasila\u010dkoj pla\u017ei u Amagansetu 1958, kada smo se upoznali. Ja sam tada imao dvadeset pet godina, on trideset osam. Bio je divan letnji dan, i se\u0107am se da sam mu pri\u0161ao na pla\u017ei da se predstavim i da mu ka\u017eem koliko mi se dopala njegova sjajna pripovetka \u201e\u0160ta je cistoskop rekao\u201c. Ova pri\u010da se pojavila 1954, kad sam ja bio na zavr\u0161noj godini studija, u \u010detvrtom broju najkvalitetnijeg knji\u017eevnog \u010dasopisa tog doba, Discovery.<\/p>\n

Uskoro nas je bilo \u010detvorica \u2013 nedavno objavljeni pisci pribli\u017eno istih godina \u2013 \u0107askali smo i dobacivali se loptom po pla\u017ei. Tih dvadeset minuta dobacivanja loptom predstavljalo je moj najintimniji trenutak sa Brojardom, pa je tako ukupan broj minuta koje \u0107emo u \u017eivotu zajedno provesti podignut na trideset.<\/p>\n

Pre nego \u0161to sam oti\u0161ao s pla\u017ee tog dana, neko mi je rekao da se za Brojarda pri\u010da da je \u201eoktaron\u201c.[1] Nisam ba\u0161 obratio pa\u017enju niti sam, te 1958, mnogo verovao u tu pri\u010du. Po mom iskustvu, oktaron je re\u010d koja se retko mogla \u010duti izvan ameri\u010dkog juga. Sasvim je mogu\u0107e da sam kasnije morao da u re\u010dniku potra\u017eim njeno ta\u010dno zna\u010denje.<\/p>\n

Brojard je zapravo bio potomak dvoje crnih roditelja. To, me\u0111utim, nisam znao ni tada, ni kada sam po\u010deo da pi\u0161em \u201eLjudsku mrlju\u201c. Jeste, neko mi je nekad rekao da je taj \u010dovek sin kvarterona[2] i crnkinje, ali ta nedokaziva glasina bila je sve \u0161to sam znao o Brojardu \u2013 to i ono \u0161to je napisao u svojim knjigama i \u010dlancima o knji\u017eevnosti i knji\u017eevnom duhu njegovog doba. Iz dve odli\u010dne pripovetke koje je Brojard objavio u \u010dasopisu Discovery \u2013 druga, \u201eNedeljna ve\u010dera u Bruklinu\u201c, iza\u0161la je 1953. \u2013 nije bilo razloga da sumnjam da su glavni protagonista i njegova bruklinska porodica, kao i autor, sto posto belci.<\/p>\n

S druge strane, tokom godina, dosta se ljudi pitalo nije li mo\u017eda, zbog nekih naizgled crna\u010dkih crta \u2013 usana, kose, tena \u2013 Mel Tamin, koji je oduvek bio Jevrejin u WASP-ovskom Prinstonu onoga doba, zapravo Afroamerikanac koji se predstavlja kao belac. To je bila jo\u0161 jedna \u010dinjenica iz biografije Mela Tamina koja je delimi\u010dno inspirisala \u201eLjudsku mrlju\u201c.<\/p>\n

Moj protagonista, profesor Kolman Silk, i pravi pisac Anatol Brojard, prvi put su se predstavili kao belci u godinama pre nego \u0161to je pokret za gra\u0111anska prava po\u010deo da menja prirodu crna\u010dkog polo\u017eaja u Americi. Oni koji su odlu\u010dili da se pro\u0161vercuju kao belci (ova re\u010d se, uzgred, ne pojavljuje u \u201eLjudskoj mrlji\u201c) mislili su da nikad ne\u0107e morati da trpe uskra\u0107ivanja, poni\u017eenja, uvrede, povrede i nepravde, \u0161to bi ih sve verovatno sna\u0161lo da su ostavili svoj identitet neizmenjen. U prvoj polovini dvadesetog veka, Anatol Brojard nije bio jedini \u2013 bilo je hiljade, verovatno desetine hiljada beloputih mu\u0161karaca i \u017eena koji su re\u0161ili da se oslobode stega institucionalne segregacije i opakih \u201eD\u017eim Krou\u201c zakona sahranjivanjem, jednom za svagda, svog prvobitnog crna\u010dkog \u017eivota.<\/p>\n

Nisam imao pojma kako se ose\u0107ao Anatol Brojard kada je pobegao od svog crna\u0161tva jer nisam znao ni\u0161ta o Brojardovom crna\u0161tvu, niti, kad smo ve\u0107 kod toga, o njegovom bela\u0161tvu. Ali znao sam sve o Kolmanu Silku, jer sam ga potpuno izmislio, kao \u0161to sam u petogodi\u0161njem periodu pre objavljivanja \u201eLjudske mrlje\u201c 2000. godine, izmisilio lutkara Mikija Sabata iz \u201eSabatovog pozori\u0161ta\u201c (1995), proizvo\u0111a\u010da rukavica Svida Levova iz \u201eAmeri\u010dke pastorale\u201c (1997) i bra\u0107u Ringold iz romana \u201eUdala sam se za komunistu\u201c (1998), prvog, srednjo\u0161kolskog nastavnika engleskog i drugog, radijsku zvezdu u vreme najve\u0107e popularnosti radija. Nikada, ni pre ni posle pisanja ovih knjiga, nisam bio ni lutkar, ni proizvo\u0111a\u010d rukavica, ni srednjo\u0161kolski nastavnik, ni radijska zvezda.<\/p>\n

Na kraju, da biste imali inspiraciju da napi\u0161ete \u010ditavu knjigu o \u017eivotu nekog \u010doveka, mora vas prili\u010dno zanimati \u017eivot tog \u010doveka, a da budem sasvim iskren, iako mi se pri\u010da \u201e\u0160ta je cistoskop rekao\u201c izuzetno dopala kada se pojavila 1954, \u0161to sam i autoru rekao, tokom godina nisam bio naro\u010dito zainteresovan za Anatola Brojarda. Ni Brojard, niti bilo ko povezan sa Brojardom, nisu imali nikakve veze ni sa \u010dim \u0161to sam izmislio u \u201eLjudskoj mrlji\u201c.<\/p>\n

Pisanje romana je za pisca igra pretvaranja. Kao i prakti\u010dno svaki drugi romanopisac koga poznajem, u jednom trenutku sam imao ono \u0161to je Henri D\u017eejms zvao \u201eklicom\u201c \u2013 u ovom slu\u010daju, Taminovu pri\u010du o gluposti na Prinstonu \u2013 nastavio sam da se pretvaram i da izmi\u0161ljam Fauniju Farli; Lesa Farlija; Kolmana Silka; Kolmanovu porodi\u010dnu situaciju; devojke iz njegove mladosti; njegovu kratkotrajnu karijeru u profesionalnom boksu; koled\u017e gde napreduje do dekana; njegove kolege i neprijateljski i prijateljski nastrojene; njegovu nau\u010dnu disciplinu; njegovu izmu\u010denu \u017eenu; njegovu decu neprijatnu i simpati\u010dnu; njegovu sestru, u\u010diteljicu Ernestin, koja je njegov nabolji sudija na kraju knjige; njegovog besnog, nezadovoljnog brata; i jo\u0161 pet hiljada ovih biografskih deli\u0107a koji zajedno \u010dine izmi\u0161ljenog protagonistu u sredi\u0161tu romana.<\/p>\n

Srda\u010dno,<\/p>\n

Filip Rot<\/p>\n

The New Yorker Blog<\/p>\n

Preveo Ivica Pavlovi\u0107<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/p>\n

\u2014\u2014\u2014\u2013<\/p>\n
    \n
  1. Osoba sa sedam osmina bela\u010dkog, i jednom osminom crna\u010dkog porekla. \u2191<\/a><\/li>\n
  2. \u010cetvrt crnac. \u2191<\/a><\/li>\n<\/ol>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

    Pisanje romana je za pisca igra pretvaranja. Kao i prakti\u010dno svaki drugi romanopisac koga poznajem, u jednom trenutku sam imao ono \u0161to je Henri D\u017eejms zvao \u201eklicom\u201c \u2013 u ovom slu\u010daju, Taminovu pri\u010du o gluposti na Prinstonu \u2013 nastavio sam da se pretvaram i da izmi\u0161ljam<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-94071","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/94071","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=94071"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/94071\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=94071"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=94071"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=94071"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}