![\"\"](\"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-content\/uploads\/2012\/09\/oprost.jpg\" "\\"oprost\\"")
<\/a>Ipak, kako se pogre\u0161ke ne bi ponavljale, \u0161to je i svrha samog egzorcizma pra\u0161tanja, nije dovoljno naprosto nastaviti dalje. Pona\u0161ati se kao da ni\u010deg nije ni bilo obi\u010dno preporu\u010duje vra\u0107anje (r\u0111ave) pro\u0161losti (circulus vitiosus odnosno r\u0111av krug).<\/p>\nNa be\u010dejskom \u0160lajzu (prevodnici) opra\u0161ta se, ali ne zaboravlja ma\u0111arskim fa\u0161istima (jednako kao u selu \u010curugu i u Novom Sadu gde su, tako\u0111e, ljudi bacani pod led), u Srebrenici se opra\u0161ta, ali ne zaboravlja Srbima, u Au\u0161vicu se opra\u0161ta, ali ne zaboravlja Nemcima.<\/p>\n
Kada danas pohodimo strati\u0161ta i u prigodnom tonu prime\u0107ujemo da je \u201eljudski pra\u0161tati\u201d, te da \u201etreba oprostiti, ali ne zaboraviti” kako se \u201eistorija ne bi ponovila\u201d, kome zapravo \u010dinimo oprost? Naime, zlo\u010dinci su mahom odavno pokojni, a oni koji nisu – ili su ka\u017enjeni ili se i danas love kako bi bili ka\u017enjeni. A kada zlo\u010dinca kaznimo, mi nemamo pravo opra\u0161tati mu i tako reklamirati svoju plemenitost. Oprost upravo podrazumeva plemenito odustajanje od odmazde koju toliko trebamo. Tako\u0111e, potomci – izli\u0161no je dokazivati – nisu odgovorni za zlo\u010dine predaka. Pa kome se, dakle, i radi \u010dega onda opra\u0161ta?<\/p>\n
Opra\u0161ta se, zapravo, kolektivna (moralna) krivica! Premda se kolektivnoj krivici obi\u010dno priri\u010de utvarni karakter, ona nesumnjivo postoji (upravo fraza kojom se bavimo, vide\u0107emo dalje, svedo\u010di o njenoj prezentnosti). Naravno, nije re\u010d o tome kako su svi u kolektivu pojedina\u010dno krivi. – Tada bi to opet bila tek pojedina\u010dna krivica (odnosno njihova suma). Naime, kolektivna krivica nije krivica nekog naroda, kao njegovo imanentno obele\u017eje – teret je na dru\u0161tvenoj zajednici privremeno kontaminiranoj zloduhom. Narodi ne mogu biti genocidni po sebi – oni su, sva je sre\u0107a, tek privremeno pod vla\u0161\u0107u zlo\u0107udnog nastrojenja.<\/p>\n
Re\u010d je, dakle, o zloduhu koji privremeno zavlada dru\u0161tvom. Ljudi ga zame\u0107u, ali mu ljudi i podle\u017eu (mnogi su mu podlegli makar se i ne latili pu\u0161ke – naime, preuzeli su zlo\u010dina\u010dko nastrojenje i, izvesno vreme, podsticali ga).<\/p>\n
Mi\u0161ljenje da se prilikom sve\u010danosti prise\u0107anja \u017ertava zlo\u010dina, makar i nesvesno, radi o tretiranju kolektivne krivice potvr\u0111uje i potreba da se oprost preduzima svake godine, dakle, uvek iznova i iznova. Naime, postoji stalna bojazan da se r\u0111ava pro\u0161lost ne povampiri, da se kolektivni (zlo)duh ne reaktivira – ne samo tu\u0111, nego i na\u0161, osvetni\u010dki – kolektivni duh koji, ako ne \u010dini neposredno, a ono podsti\u010de zlodela. Otud je kolektivnu krivicu neophodno dr\u017eati u stanju aktivnog oprosta – oprosta, ali ne i zaborava.<\/p>\n
Tako\u0111e, tome svedo\u010di i okolnost da se na ovaj na\u010din obele\u017eavaju pre svega zlo\u010dini koji imaju neposredne veze sa na\u0161om sada\u0161njicom – tokom socijalisti\u010dke Jugoslavije isticani su fa\u0161isti\u010dki zlo\u010dini, a od devedesetih, recimo, vidovdansko stradanje. Pro\u0161lost mi, dakle, biramo. Ona je tu usled sada\u0161njeg izbora (dobrog ili lo\u0161eg), a radi budu\u0107nosti.<\/p>\n
Dakle, ovde je re\u010d o opra\u0161tanju, ali pre svega o mementu – o permanentnom podse\u0107anju na mogu\u0107nost zla, tu\u0111eg i sopstvenog. I upravo stoga \u0161to je re\u010d o oprostu i podse\u0107anju na kolektivnu krivicu (pro\u0161lu i, nema sumnje, budu\u0107u), na kolektivni (zlo)duh, mogu\u0107e je ustvrditi frazu \u201eoprostiti, ali ne zaboraviti\u201d, a \u0161to je ina\u010de psiholo\u0161ki protivre\u010dno u pogledu pojedina\u010dnih zlodela.<\/p>\n