{"id":74736,"date":"2012-02-04T21:36:05","date_gmt":"2012-02-04T20:36:05","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=74736"},"modified":"2012-02-04T21:36:05","modified_gmt":"2012-02-04T20:36:05","slug":"ideja-jugoslavija-posle-nostalgije-izvan-vremena-nakon-teritorije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2012\/02\/04\/ideja-jugoslavija-posle-nostalgije-izvan-vremena-nakon-teritorije\/","title":{"rendered":"Ideja Jugoslavija: posle nostalgije, izvan vremena, nakon teritorije"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Povodom izlo\u017ebe i prate\u0107ih programa \u201cMisliti Jugoslaviju 20 godina posle\u201d (Galerija \u201cSalvador Aljende\u201d, Brisel, novembar \u2013 decembar 2011)<\/em><\/p>\n

Jugoslavija<\/strong><\/em><\/p>\n

Evo kako je po\u010dela u dan svoje nu\u017enosti<\/em><\/p>\n

Sve \u0161to nema vatre u sebi sagori<\/em><\/p>\n

\u0160to sagori postaje no\u0107<\/em><\/p>\n

\u0160to ne izgori ra\u0111a dan<\/em><\/p>\n

Treba zapaliti sve \u0161to mo\u017ee da gori<\/em><\/p>\n

Treba sru\u0161iti sve sru\u0161ivo, sve \u0161to nije ve\u010dno<\/em><\/p>\n

Treba u svemu i posle svega prona\u0107i nadu<\/em><\/p>\n

Revolucijo, ono \u0161to ostane je \u010dovek<\/em><\/p>\n

Ono \u0161to pro\u0111e je pro\u0161lost<\/em><\/p>\n

Pro\u0161lost koja ne pro\u0111e je budu\u0107nost i budnost<\/em><\/p>\n

D<\/strong>eo iz:<\/strong> Branko Miljkovi\u0107<\/strong><\/a>1<\/sup><\/strong><\/sup>, <\/strong>Smr\u0107u protiv smrti<\/strong><\/em>, 1959.<\/strong><\/p>\n

Dvadeset godina nakon mra\u010dnog ras<\/strong>pada, moderna Troja koja se odaziva na ime Jugoslavija\u00a0dospela je u obavezni univerzitetski program i masu pitanja januarskog ispitnog roka, za studente sa pet katedri Slobodnog briselskog univerziteta: politi\u010dkih nauka, istorije, pedagogije, prava i sociologije, a iz predmeta istorije, didaktike istorije i kritike istorijskog diskursa profesorke An Moreli. Ovim, postojanija i prisutnija (u stakleniku akademskog znanja) nego u vremenu svoje administrativne egzistencije, ideja Jugoslavija, nulta ta\u010dka praznog identiteta kao najgu\u0161\u0107e materije univerzalnog, u\u0161la je u sferu me\u0111unarodnog politi\u010dkog emancipatorskog nasle\u0111a i time, upravo izalaze\u0107i iz vremena, ostala u vremenu zauvek. Iako su nadrealisti govorili da je nadrealizmu odzvonilo onoga \u010dasa kada stigne do univerzitetskih ekshumacija, belgijskim studentima uvedena ispitna obaveza prou\u010davanja \u201cnepostoje\u0107e stvari\u201d Jugoslavije, sa distance i sa one strane nacionalnog patosa, donosi prostor novog po\u010detka. Tek sada, aktom prihvatanja gole ideje, bez \u0107udljivog \u0107ebeta karte i teritorije, pomenuta univerzitetska operacija povratka Jugoslaviji otvara prostor dragocene istorijske fikcije koja kr\u010di dalji put u nemogu\u0107e. Na inicijativu nekolicine belgijskih profesora i grupe jugobelgijskih umetnika u saradnji sa muzejima i arhivskim institucijama,\u00a0a pred dalja internacionalna putovanja izlo\u017ebe i programa.\u00a0Slede\u0107a stanica:\u00a0Maribor, jun 2012. godine.<\/strong><\/p>\n

1. Univerzum na Univerzitetu<\/strong><\/p>\n

U okviru me\u0111unarodnog nau\u010dnog skupa odr\u017eanog krajem decembra 2011. i posve\u0107enog \u201cJugoslovenskom prostoru 20 godina kasnije\u201d, na poziv \u0161efa katedre politi\u010dkih nauka Slobodnog briselskog univerziteta Barbare Delkur<\/strong> (Barbara Delcourt<\/strong>; tema svojevremenog njenog doktorata bila je upravo kriti\u010dka analiza evropskog diskursa o Jugoslaviji), u kreaciji Edicije Jugoslavija i kolektiva Eimigrative art, zami\u0161ljena je izlo\u017eba kao eksperimentalni prostor za seriju susreta u okviru nje. U srcu univerziteta, u Galeriji \u201cSalvador Aljende\u201d, osmi\u0161ljena je u\u010dionica, \u017eivi razred, kao neka vrsta razgovora sa Mrtvim razredom Tadeu\u0161a Kantora<\/strong>. I\/ili sa razredom napu\u0161tene \u0161kole jugoslovenstva koja je dugo zjapila prazna. Uz saradnju sa Muzejom istorije Jugoslavije (Beograd), Arhivom Jugoslavije, Muzejom grada Beograda i Muzejom grada Rijeke, izlo\u017eba se tako dotakla paralelnih narativa, mogu\u0107ih \u017eivih se\u0107anja i promi\u0161ljanja Jugoslavije, ta\u010dnije njenog socijalisti\u010dko-federativno-republi\u010dkog nasle\u0111a koje nastaje u periodu revolucionarnog oslobodila\u010dkog rata (1941\u20131945)<\/a><\/sup>2<\/sup> i postrevolucionarnog razdoblja (1945\u20131991). Autori izlo\u017ebe, o\u010devici \u201cjugoslovenske stvari\u201d, pred gledaoce tako postavljaju tri osnovna narativna pravca, kao tri osnovna glasa koja iz razli\u010ditih tonaliteta grade, ponavljaju istu, u poslednjih dvadeset godina, gotovo neizgovorljivu re\u010d: Jugoslavija.<\/em><\/p>\n

1) Jugoslavija \u2013 kao varijanta liberalnog imaginarija (vrsta hibridnog konzumeristi\u010dkog komunizma);<\/p>\n

2) Jugoslavija \u2013 kao dogmatsko iskustvo (modalna podvrsta staljinizma);<\/p>\n

3) Jugoslavija \u2013 kao singularno iskustvo.<\/p>\n

2. Egalitaristi\u010dka u\u010dionica raspodele poetike istorije i poetike (jugoslovenskog) znanja<\/strong><\/p>\n

Ponovno izgovaranje re\u010di\/imena Ju-go-sla-vi-ja, njeno rastavljanje na foneme i slogove, ponovno sricanje i novo \u010ditanje slova i slika koji iza njih stoje, bilo je polazi\u0161te umetni\u010dkog programa koji je pratio i prethodio nau\u010dnom skupu. \u0160ta ostaje posle smrti dr\u017eave-nacije i jednog imena? Koje ideje pre\u017eivljavaju slom administrativno\/nominativne tvorevine nasukane o hridi realpolitike? Kako \u201crazmestiti mesto\u201d, otvoriti galerijski prostor u srcu Univerziteta za razmenu (umetni\u010dkog i svih drugih vidova nemogu\u0107eg) znanja, inaugurisati neku vrstu paralelnog univerziteta koji \u0107e raditi na razbijanju univerzitetske hegemonije (profesorskog i normativizovanog) znanja? Kako razvezati vezu izme\u0111u znanja i mo\u0107i \u2013 otvoriti novo mesto razmene znanja? \u017dak Ransijer<\/strong> (Jacques Ranci\u00e8re<\/strong>) je tako prvi u okviru \u201cskromnog \u010dasa\u201d sa razgovorom na temu \u201cPoetike (jugoslovenskog) znanja\u201d, otvorio usred Galerije \u201cAljende\u201d eksperimentalni prostor \u201cjugoslovenskog razreda\u201d, sa sedi\u0161tima napravljenim od prevrnutih gra\u0111evinskih kolica, na samo nekoliko metara od tradicionalnih bastiona monopola znanja \u2013 univerzitetskih amfiteatara. Ubrzo posle Ransijera, na istom mestu, u srcu permanentno nastanjive scenografije \u017eivog razreda, smenjivali su se tokom pet nedelja u\u010desnici i teme, vezani za jugoslovensko nasle\u0111e: od ve\u010deri jugoslovenske nadrealisti\u010dke poezije preko performansa belgijskog umetnika Lorana Dursela<\/strong> (Laurent d\u2019Ursel<\/strong>) pod nazivom \u201c\u0160ta zna\u010di biti danas nesvrstan\u201d, do \u201csobe slu\u0161anja\u201d na temu jugoslovenske zvu\u010dne geografije u realizaciji belgijske alternativne pedago\u0161ke laboratorije RED.<\/p>\n

3. Ispit iz Jugoslavije<\/strong><\/p>\n

\u201cMisliti Jugoslaviju 20 godina posle, Jugoslavija \u2013 singularno istorijsko iskustvo\u201d, naziv je ispitnog pitanja iniciranog umetni\u010dkim programom An Moreli<\/strong> (Anne Morelli<\/strong>), profesorke istorije na predmetima istorijske kritike, kulturnih kontakata, istorije religije i istorijske didaktike, kojim se tokom celog januarskog roka bave studenti Slobodnog briselskog univerziteta. Autorka serije knjiga na temu italijanske emigracije u Belgiji i klasnog konteksta iseljenja i integracije, Morelijeva je usredsre\u0111ena tako\u0111e na teme demitologizacije belgijskih identitarnih naracija, ratne propagande, kao i kritike religija i sekti. Poznata po svojim radikalnim stavovima o nerazlikovanju sekti i religije (ove poslednje shva\u0107ene kao totalitarne iz familije zdravstvenih, vojnih i vaspitno-kaznenih institucija, kao i pojedinih korporacija), profesorka Moreli je autorka legendarne teze nepostojanja \u201cpoliti\u010dke aseksualnosti istori\u010dara\u201d, odnosno teze da je svaki istori\u010dar deo odre\u0111ene epohe, nasle\u0111a, interesovanja i kao takav se upisuje u prezent koji, svesno ili ne, konstrui\u0161e pro\u0161lost kakvom je on: sasvim subjektivno vidi; kako bi \u017eeleo da je vidi ili kako mu je tra\u017eeno da vidi. Profesor za koga je istorija, prema sopstvenoj definiciji (iz izvora predavanja njenih studenata): interpretacija pro\u0161losti koja te\u0161ko mo\u017ee da pretenduje na status nauke (demistifikuju\u0107i istovremeno uz podr\u0161ku filozofa sa istog univerziteta Izabel Stengers<\/strong> \/Isabelle Stengers<\/strong>\/ tezu da postoji ne\u0161to poput \u201cneutralne nauke\u201d: iza svake \u201cobjektivnosti\u201d krije se simuliranje mo\u0107i), Morelijeva na svojim uvodnim predavanjima rezimira: \u201cIstorija je problemati\u010dna, nekompletna, kriti\u010dka i relativna interpretacija pro\u0161losti.\u201d Kako je recept postidentitarne kuhinje Morelijeve zapravo pri\u010da o identitetu kao \u201clisnatom testu koje ima mnogo slojeva, ali nijedan \u010dvrsti vezivni sos\u201d, nije ni \u010dudo \u0161to je ba\u0161 ova profesorka prihvatila tezu sli\u010dno konstruisane i u izlo\u017ebeni prostor postavljene jugoslovenske identitarne singularnosti.<\/p>\n

\u2013 Interpretirajte smisao plakata izlo\u017ebe; Citirajte tri (stvarne ili pretpostavljene) osnove jugoslovenskog socijalisti\u010dkog iskustva; Navedite jugoslovensku politi\u010dku osobenost za vreme hladnog rata; Da li je koncept \u201ckulta li\u010dnosti\u201d objektivni koncept? Objasnite; Koje je ime specifi\u010dnog ekonomskog modela kojim se odlikovala socijalisti\u010dka Jugoslavija \u2013 samo su neka od pitanja zbog kojih je nekoliko stotina studenata svakodnevno i revnosno u periodu od pet nedelja obilazilo izlo\u017ebu i programe oko nje, tra\u017ee\u0107i odgovor pred ispitni rok. No sude\u0107i po brojnim obra\u0107anjima za pomo\u0107 autorima izlo\u017ebe, budu\u0107im politikolozima i istori\u010darima, o\u010digledno nenaviknutim da \u201csubjektiviziraju pogled\u201d, najvi\u0161e muke zadalo je pitanje mi\u0161ljenja slike, to jest plakata (realizovanog u saradnji Edicije Jugoslavija, \u0160karta i Ksavijea Loventala<\/strong> \/Xavier L\u00f6wenthal<\/strong>\/). Anonimna jugoslovenska vezilja ma\u0161tovitog veza, poklonjenog posle 1945. predsedniku Titu<\/strong>, iz kolekcije Muzeja istorije Jugoslavije, koja je proletersku zvezdu crvenim koncem \u201czasadila\u201d u plodnu zemlju socijalizma da ni\u010de i raste \u2013 o\u010digledno je imala vi\u0161e slobode u domi\u0161ljavanju i transgresiranju simbola i zadate ikonografije (crvene zvezde petokrake olistale u cvetu) nego savremeni, objektivisti\u010dkom normom determinisani, studenti dru\u0161tvenih nauka.<\/p>\n

4. Ime Jugoslavija<\/strong><\/p>\n

Jugoslavija kao, pre svega, re\u010d i jedno ime. Paradoksalno, u kra\u0107em istra\u017eivanju autora izlo\u017ebe, pokazalo se da Jugoslavija nije re\u010d jugoslovenskih pesnika<\/a><\/sup>3<\/sup>. Ako je prona\u0111eno vrlo malo njih koji su novu, sanjanu i oslobo\u0111enu teritoriju pevali pod tim imenom, razloge treba tra\u017eiti i u tome \u0161to je Jugoslavija<\/a><\/sup>4<\/sup> bila najpre ime Kraljevine poznate po kaznionama i njihovoj brutalnosti. Samo u zatvoru Glavnja\u010di (u Beogradu, na mestu dana\u0161njeg Prirodno-matemati\u010dkog fakulteta), centralnom politi\u010dkom zatvoru ancien regimea<\/em>, mu\u010deni su i ubijani pod zastavom Jugoslavije brojni protivnici monarhisti\u010dkog apsolutizma<\/a><\/sup>5<\/sup>. Zato je mo\u017eda najta\u010dnije imenovanje narodnog, anonimnog pesnika za \u201cnovu zemlju jugoslovenskih ravnopravnih naroda\u201d \u2013 sretna zemlja: \u201cKud narodna vojska pro\u0111e, sretna \u0107e se zemlja zvat\u201d, a koju su prihvatile mase (ovaj stih pesme Ustanak u Srbiji 1941<\/em>, pevan je godinama, u raznim ritualnim prilikama sna\u017eenja novojugoslovenskog duha<\/a><\/sup>6<\/sup>).<\/p>\n

Iako nije re\u010d pesnika, ni ime koje \u010desto koriste kada govore o \u201czemlji\u201d, pesnici su u potrazi za tom \u201cvelikom re\u010di\u201d koja \u0107e zameniti mnogo toga u postrevolucionarnom dru\u0161tvu.<\/p>\n

Velika re\u010d ni iz srca ni iz glave\/<\/em> Ve\u0107 iz zemlje ko biljka il\u2019 cvet\/ Raste, i to je odbrana zemlje<\/em>, pi\u0161e Branko Miljkovi\u0107.<\/p>\n

Jugoslavija, jedno od imena, jedna je od tih \u201cvelikih re\u010di\u201d. Re\u010d koja \u0107e kao Snimci<\/em> pesnika Oskara Davi\u010da<\/strong> biti snimak \u201cne\u010dega \u0161to je\u201d bilo pre svega: sloboda i oslobo\u0111enje, emancipacija, jednakost, samoupravljanje, egalitarnije \u0161kolstvo, nesvrstanost, polna jednakost, manjinska prava, nova organizacija slobodnog vremena, antistaljinizam, prekid sa tradicijom \u201csocijalizma u jednoj dr\u017eavi\u201d (ali zapo\u010dinjanje puta \u201cceo svet u socijalizmu\u201d), odumiranje dr\u017eave, ali i proameri\u010dki konzumerizam, \u201cNO EAST, NO WEST, SOMETHING IN BETWEEN\u201d, ili pak slepa vera u otad\u017ebinu socijalizma koja je svoje istomi\u0161ljenike terala na prevaspitavanje, ni\u0161ta manje staljinisti\u010dkim metodama u ekskluzivnom politi\u010dkom zatvoru.<\/p>\n

\u0160ta danas, posle duge ti\u0161ine<\/a><\/sup>7<\/sup> koja je odzvanjala opustelim re\u010dnicima zajedni\u010dkog jezika, re\u010d Jugoslavija zna\u010di, koje pojmove pokriva, ko se odaziva na njeno ime? Da li je, kao \u0161to tvorac zvezdanog jezika, zauma<\/em>, ruski pesnik Hlebnjikov<\/strong> tvrdi za neke re\u010di da su se od preterane upotrebe i \u201cvu\u010denja za u\u0161i i brkove raznoraznim dativima\u201d izlizale, te po\u010dele da zna\u010de ne\u0161to samo za ljude koji govore istim jezikom, i Jugoslavija postala za sve druge \u201czvu\u010dna krpica\u201d \u2013 samo su neka od pitanja kojima se bavio umetni\u010dki program. Drugim re\u010dima, njegov zadatak bio je na\u0107i sva i na\u0107i nova imena za ono sa \u010dim se Jugoslavija poistove\u0107uje ili se poistove\u0107ivala, \u0161ta njeno ime danas zna\u010di, \u010dega je ono ime<\/a><\/sup>8<\/sup>. Jer kao \u0161to ka\u017ee Mihail Bahtin<\/strong> (Marksizam i filozofija jezika<\/em>, NOLIT, Beograd 1980; biblioteka Sazve\u017e\u0111a<\/em>), u stvarnosti mi nikada ne izgovaramo re\u010di i ne \u010dujemo re\u010di, ve\u0107 \u010dujemo istinu i la\u017e, dobro ili zlo, va\u017eno ili neva\u017eno, prijatno ili neprijatno, re\u010d je uvek ispunjena ideolo\u0161kim i \u017eivotnim sadr\u017eajem i zna\u010denjem. \u0160ta onda zapravo \u010dujemo danas kada ka\u017eemo Jugoslavija?<\/p>\n

Reci mi ne\u0161t<\/em>o \u0161to je \u0161uma<\/em><\/p>\n

Reci mi ne\u0161to \u0161to je more<\/em><\/p>\n

Ko zna \u0161ta je to \u0161to treba re\u0107i<\/em><\/p>\n

Bos i gorak potuca\u0161 se od re\u010di do re\u010di<\/em><\/p>\n

B. Miljkovi\u0107<\/strong><\/p>\n

5. Fikcijom do pro\u0161losti<\/strong><\/p>\n

\u201cRad umetnika na se\u0107anju omogu\u0107ava svakome dostojanstvo fikcije.\u201d<\/a><\/sup>9<\/sup> \u017d. Ransijer<\/strong> (J. Ranci\u00e8re<\/strong>)<\/p>\n

U tekstu La fiction documentaire: Marker et la fiction de <\/em>memoire<\/a><\/sup>10<\/sup> povodom filma se\u0107anja Krisa Markera<\/strong> (Chris Marker<\/strong>) na delo Aleksandra Medvedkina<\/strong>, sovjetskog reditelja dokumentarnih filmova i fikcije, \u017dak Ransijer nam govori o se\u0107anju koje ima strukturu fikcije<\/a><\/sup>11<\/sup>. Otvaraju\u0107i problematiku dokumentarnog \u017eanra koji ima zadatak da \u201ckonzervira se\u0107anje\u201d, Ransijer nudi podizanje rikvanda istorijskog diskursa, izlazak u istoriju putem operatora fikcije, dakle naspram \u017eelje za konzerviranjem, re\u010d je o \u201cstvaranju se\u0107anja\u201d.<\/a><\/sup>12<\/sup> \u201cSe\u0107anje je delo fikcije.\u201d<\/a><\/sup>13<\/sup> Stvaranje se\u0107anja<\/a><\/sup>14<\/sup>dakle postoji u osnovi svakog tretmana istoriografskog od Herodota<\/strong>, Tukidida<\/strong>, preko novih istori\u010dara Brodela<\/strong> (Fernand Braudel<\/strong>) i De Sertoa<\/strong> (Michel de Certeau<\/strong>), do Tolstoja<\/strong> i dalje. Ransijerova \u201cpoetika znanja\u201d u tretmanu istoriografskog ukazuje upravo na me\u0161anje narativa, izla\u017eenje na scenu javnog, skrivenog diskursa masa, potisnutog narativa koje logika normativizovanog znanja nije uzimala u obzir, kao i na postojanje razli\u010ditih tipova temporalnosti i istoriciteta \u2013 se\u0107anju. Kada u knjizi Les noms de l\u2019histoire \u2013 essai de poetique du savoir<\/em><\/a>15<\/sup><\/em><\/sup> Ransijer navodi senzacionalni po\u010detak novog tretiranja istorije, podse\u0107a nas na delo Fernana Brodela Mediterran\u00e9e et le monde mediterran\u00e9en \u00e0 l\u2019epoque de Philippe II <\/em><\/a>16<\/sup><\/em><\/sup> u kojoj istori\u010dar u poslednjem poglavlju, pred sam zaklju\u010dak, pominje nakratko da \u201cova knjiga nije govorila o smrti kralja Filipa II<\/em>\u201c.\u00a0Doga\u0111aj koji nedostaje, veliki doga\u0111aj istorije ispunjen je isprekidanim narativima masa.<\/p>\n

U jugoslovenskom razredu (classe yougoslave<\/em>) sastavlja\u010di izlo\u017ebe, i samim tim i gledaoci, bili su pozvani da anga\u017euju sopstvene imaginarne potencijale kako bi se\u0107anje na Jugoslaviju bilo na trenutak mogu\u0107e. \u201cRealno mora da pro\u0111e kroz fikciju da bi bilo mi\u0161ljeno\u201d<\/a><\/sup>17<\/sup>, ka\u017ee \u017dak Ransijer u svojoj knjizi Le partage du sensible, esthetique et politique<\/em><\/a>18<\/sup><\/em><\/sup>. \u010cetiri teksta \u017daka Ransijera o odnosu istorije i fikcije\/politike i estetike ponu\u0111ena su kao metodolo\u0161ka podloga rada na izlo\u017ebi.<\/p>\n

6. \u017danr\u00a0: Ekspo-pravda, Expo-verit\u00e9<\/strong><\/p>\n

\u010cetiri paviljona: Koreni jugoslovenske borbe (radni\u010dki pokret 19. veka, Oktobarska revolucija, \u0161panski gra\u0111anski rat, jugoslovenski nadrealizam), Partizanska borba, Prekid sa staljinizmom i Samouprava, Nesvrstanost, paviljoni su jugoslovenske singularnosti koji su se ogledali sa drugim tematskim pre\u010dicama: \u201cKonzumerizam\/konformizam?\u201d, \u201cObnova i izgradnja\u201d, \u201cOpismenjavanje (socijalizam u \u0161koli\/socijalizam i \u0161kola)\u201d, \u201cJednakosti\u201d\u2026<\/p>\n

Putem zvukova, slika, fotografija, linoreza, drvoreza, poema, dokumenata, plakata, publikacija i knjiga, sli\u010dica, objekata i re\u010di (ispisanih na zidovima), jugoslovenski razred je tako gra\u0111en na najve\u0107em belgijskom univerzitetu kao otvoreni, zauvek nezavr\u0161eni prostor<\/em> na prelomu oficijelne istorije i diskursa margine. Velika monta\u017ena soba se\u0107anja u kojoj je dokumentarni materijal (iz Muzeja istorije Jugoslavije, Arhiva Jugoslavije, Muzeja grada Rijeke, ali i privatnih zabele\u0161ki \u201canonimnih\u201d) izlagan prema nu\u017enim fikcionalnim tokovima se\u0107anja kao i gra\u0111enja nove naracije. Farovi zvani\u010dne istorije i odblesci kratkog jugoslovenskog veka, fusnote i bele\u0161ke sa margine se\u0107anja, kao i velike nau\u010dene lekcije smenjivali su se na ovom mestu otvaraju\u0107i nova polja mogu\u0107eg: novih asocijacija i disocijacija sa zajedni\u010dkom, jugoslovenskom pro\u0161lo\u0161\u0107u. Naspram istori\u010darskih metoda izlaganja: mentalne restrikcije (restrictio mentalis<\/em>), na\u010dina interpretiranja doga\u0111aja u kojima je uklju\u010deno svesno izbegavanje i \u0107utanje odre\u0111enih sadr\u017eaja, rad na izlo\u017ebi favorizovao je anakolut<\/em> (\u1f00\u03bd\u03b1\u03ba\u03cc\u03bb\u03bf\u03c5\u03b8\u03bf\u03c2 anak\u00f3louthos \u2013 <\/em>\u201cbez nastavka\u201d), stilsku figuru elipse, prekida sintaksne konstrukcije u drugom vremenu, rad na nastavljanju razli\u010ditih vremena, uz rizik stilske i gramati\u010dke gre\u0161ke. Anakolut, kao premo\u0161\u0107avanje i povezivanje razli\u010ditih tokova i vremena naracije, usvojen je kao vrsta antigramati\u010dke ve\u017ebe <\/em>izlo\u017ebe.<\/p>\n

\u010cetiri varijante Titovog rukom pisanog i dopisivanog, \u017evrljanog i pre\u017evrljavanog pisma Staljinu<\/strong> iz 1948, Staljinova kucana pisma Titu (sa pe\u010datom \u201cnajstro\u017ea tajna\u201d), rame uz rame sa privatnim ceduljicama i bele\u0161kama, uz albume akcija\u0161a i u\u010desnika Internacionalnih brigada koje su gradile radnim akcijama Jugoslaviju, dokumenti sa \u201cCrvenog univerziteta\u201d iz kaznione Sremska Mitrovica, tik uz nadrealisti\u010dku zaplenjenu poeziju Turpituda<\/em> Marka Risti\u0107a<\/strong> i Krste Hegedu\u0161i\u0107a<\/strong> iz 1938. kao i dokument o zapleni; mural posve\u0107en \u201cJami\u201d Ivana Gorana Kova\u010di\u0107a<\/strong>, kao i poema \u2013 <\/em>odgovor Pola Elijara<\/strong> (Paul Eluard<\/strong>) na smrt Kova\u010di\u0107a, sa Pikasovim<\/strong> ilustracijama; re\u010di-panoi \u201cJAVNA PTICA\u201d (poeme prete\u010de jugoslovenske nadrealisti\u010dke poezije Milana Dedinca<\/strong>), kao i \u010dar\u0161avi \u2013 koreni re\u010di \u201cSAMOUPRAVA\u201d (preuzete iz Pariske komune) na jugoslovenskim prostorima (izvezene prvi put zlatnim koncem na crvenoj zastavi kragujeva\u010dke fabrike 1876), primeri jugoslovenskog izdava\u0161tva, \u0161tafete, globusi, vezovi poklanjani Titu, te mali objekti (primera radi, po\u0161tanske marke i sitne fotografije) uveli\u010dani i zumirani i veliki (posteri) smanjivani, ba\u0161 kao u objektivu se\u0107anja. Ruku pod ruku zvani\u010dna i nezvani\u010dna istorija kao gradivna materija izlo\u017ebe, fikcija se\u0107anja kao cement hipoteza budu\u0107nosti.<\/p>\n

7. Kabinet posve\u0107enoj novoj re\u010di-ogledalu Belgija \u2013 Jugoslavija<\/strong><\/p>\n

U trenutku kada ruski pesnik Hlebnjikov govorio o re\u010dima-ogledalima, u okviru univerzalnog budu\u0107nja\u010dkog jezika<\/em>, ni Jugoslavija, a ni Belgija kao simptomi komunitaristi\u010dkog razlaganja, tj. zakona zajednice kao zatvorene grupe, nisu postojali. Cilj jednog zida (kabineta) u okviru velike jugoslovenske u\u010dionice bio je da ove pojmove koji danas predstavljaju striktne zakone zajednica otvori u pravcu novih uzajamno reflektuju\u0107ih analiza. Nekoliko belgijskih umetnika i pesnika bilo je pozvano da inauguri\u0161e ovaj prostor.<\/p>\n

8. Umetnost i poezija na univerzitetu: prema mentalnim i fizi\u010dkim preme\u0161tanjima<\/strong><\/p>\n

Na odluku da se umetni\u010dki program odr\u017ei ba\u0161 na samom univerzitetu, a ne na nekom drugom mestu, uticalo je ube\u0111enje urednika ovog programa da je Univerzitet kao mesto produkcije serijskog i normativizovanog znanja koje prekida diskurs profesora-gospodara i (privilegovanog) u\u010denika vekovne privatne edukacije, nude\u0107i demokratizovano znanje danas mnogih<\/em>, i dalje zatvoren sopstvenim unutra\u0161njim zakonima i svojim imanentnim diskursom \u010dak i kada se jednom iza\u0111e napolje<\/a><\/sup>19<\/sup>.Tako je teza saziva\u010da umetni\u010dkog programa bila da je nu\u017eno i mogu\u0107e otvoriti prostor Univerziteta u pravcu novog spolja<\/em> koje bi se delovalo unutra. <\/em>Zadatak nimalo lak, ako se uzme u obzir galopiraju\u0107a birokratizacija svake velike institucije, kao i realnosti Univerziteta kao ta\u010dke tradicionalisti\u010dke i imperativno nerizi\u010dne formacije budu\u0107ih normativizovanih pripadnika jednog dru\u0161tva.<\/p>\n

9. U\u010de(s)nici programa YU WORKING CLASS<\/strong><\/p>\n

Tanani spoj forme koja je trebalo da \u201cobjedini ali i raspakuje\u201d slo\u017eeni sadr\u017eaj jednovekovnog jugoslovenskog emancipatorskog nasle\u0111a (ra\u010dunaju\u0107i i izvore jugoslovenske singularnosti kojima je posve\u0107en veliki deo izlo\u017ebe) realizovao je gotovo taktilno kolektiv \u0160kart (tandem Balmazovi\u0107<\/strong> \u2013 Proti\u0107<\/strong>), \u0161ire\u0107i parole i natpise slobodnom rukom po samim zidovima i prozorima galerije kao i van nje, nastanjuju\u0107i tako nenastanjivo mesto muzejsko-galerijskog tranzita. Slobodnim potezima \u0160karta i Ljubomira Jaki\u0107a<\/strong> (kolektiv Eimigrative art), uz podr\u0161ku Mari Pjer de Busre<\/strong> (Marie-Pierre de Buisseret<\/strong>, advokat i vizuelni umetnik) i Natali Levi<\/strong> (Nathalie Levy<\/strong>, restaurator i istori\u010dar umetnosti), nadomak ruke, oka\u010deno o zrakove tog sada i ovde jugoslovenstva, bez za\u0161titnog stakla ispred sebe, spremno za upotrebu odmah i sada, na\u0161lo se mnogo toga: knjige, \u010dasopisi, zna\u010dke, birgadirska odela, lutke partizanke, fotografije, reprintovani dokumenti, plakati, kao i \u201cstavljeni na sigurno\u201d eksponati Muzeja istorije Jugoslavije, ba\u0161 kao i mobilna sedi\u0161ta \u201cyu working class\u201d \u2013 jugoslovenskog radnog razreda (okrenuta naglava\u010dke kolica sa gradili\u0161ta) koji su inaugurisali \u017dak i Danijel Ransijer<\/strong>, Leonardo Kova\u010devi\u0107<\/strong>, pedago\u0161ka laboratorija RED iz Brisela i Ivana Mom\u010dilovi\u0107<\/strong>. U jugoslovenskom razredu u\u010denikaiprofesora<\/em> (jedna re\u010d, \u010dita se u oba pravca) kohabitirali su tako tokom pet nedelja na tom zajedni\u010dkom, izme\u0161tenom mestu<\/em>: Jan Kempenaers<\/strong>, belgijski fotograf koji godinama, uzastopce, fotografi\u0161e jugoslovenske modernisti\u010dke antifa\u0161isti\u010dke spomenike; postavljenim \u201czvu\u010dnim zidom\u201d i radio-instalacijom umetnici iz Nema\u010dke: Ralf Homman<\/strong> i Manuela Unverdorben<\/strong>, umetnici iz Hrvatske: Milijana Babi\u0107<\/strong>, Nemanja Cvijanovi\u0107<\/strong>, Sini\u0161a Labrovi\u0107<\/strong>, Helena Klako\u010dar<\/strong>, Igor Grubi\u0107<\/strong> (ovaj poslednji izlaganjem svog rada spomeni\u010dkog nasle\u0111a); belgijski istori\u010dari srednjih \u0161kola i univerziteta (na razgovoru o mestima se\u0107anja), belgijski u\u010desnici Internacionalnih brigada i jugoslovenskih radnih akcija (izme\u0111u ostalih, penzionisani profesor ULB-a Gi Desor<\/strong> \/Guy Desolre<\/strong>\/), belgijski po\u0161tovaoci i poznavaoci Jugoslavije (profesor istorije \u017dor\u017e Gemuc<\/strong> \/Georges Gemoetz<\/strong>\/), grupa belgijskih studenata \u017eurnalistike sa temom diplomskog rada \u201cjugonostalgije\u201d, belgijski vizuleni umetnici i performeri koji rade na temama postidentitarnih politika (Xavier L\u00f6wenthal, Laurent d\u2019Ursel), belgijski pesnici (izme\u0111u ostalih Antoan But<\/strong> \/Antoine Bout<\/strong>\/, Erik Piet<\/strong> \/Eric Piette<\/strong>\/, Danijel Elin<\/strong> \/Daniel Helin<\/strong>\/), plesa\u010di-performeri Liza Penkova<\/strong> kao i pripadnici plesno-performerskog kolektiva \u201cHouse of Bertha\u201d (sa video-radom \u201cnove jezi\u010dke univerzalnosti\u201d specijalno napravljenim za ovaj program), mnogobrojni pesnici beogradskog Pesni\u010denja \u010dija je prevedena poezija \u010ditana u \u201cjugoslovenskom razredu\u201d, \u010dlanovi belgijskog projekta \u201cSoba za slu\u0161anje\u201d (Chambre d\u2019\u00e9coute), vezilja savremenog emancipatorskog dnevnika i vezenog politi\u010dkog plakata Lenka Zelenovi\u0107<\/strong> (saradnica \u0160karta), kao i slovena\u010dki pesnik i pisac Miklav\u017e Komelj<\/strong> \u010dijim je predavanjem i promocijom istoimene knjige \u201cKako misliti partizansku umetnost\u201d, kao i odlomcima iz knjige poezije Modra obleka<\/em>, delovima poeme Nemi topot imen <\/em>i zavr\u0161ena belgijska sesija programa \u201cJugoslavija \u2013 Belgija: u potrazi za nultim identitetom\u201d \u2013 ve\u010deri poliglotske polifonije<\/em>.<\/p>\n

Svim pomenutima trebalo bi svakako dodati vernu svakodnevnu, masovnu univerzitetsku i (drugu) publiku, kao i u\u010desnike me\u0111unarodnog, zavr\u0161nog skupa koji su nakon zadatog akademskog programa, entuzijasti\u010dno postajali u\u010desnici ove eksperimentalne forme razmene poetskog znanja u sali \u201cAljende\u201d (izme\u0111u ostalog, Nenada Vujatovi\u0107a<\/strong>, lingvistu i pisca koji je i u\u010destvovao u kreiranju pojedinih delova programa). Slobodan Karamani\u0107<\/strong>, sociolog iz Minhena, i Ivana Mom\u010dilovi\u0107, dramaturg, programom u Institutu evropskih studija, na temu samoupravljanja i \u201c\u0160ta zna\u010di biti Jugosloven danas\u201d, obele\u017eili su prelaz izme\u0111u umetni\u010dkog, politi\u010dkog i striktno nau\u010dnog programa skupa kojim je dan kasnije zavr\u0161en ceo program.<\/p>\n

U delu koji se nastavlja i 2012. godine, pomenuti belgijski studenti novinarstva\u00a0poseti\u0107e u okviru programa \u201cJugoslavija \u2013 Belgija, u potrazi za\u2026\u201d,\u00a0zajedno sa Svenom Petersom<\/strong>, profesorom holandskog jezika iz Antverpena (i urednikom belgijsko-jugoslovenskog bloga Balkanboeken<\/em>) nekada\u0161nji jugoslovenski paviljon podignut povodom Svetske izlo\u017ebe u Briselu 1958. (autori: Richter<\/strong>, Weber<\/strong>, Springer<\/strong>). Retko sa\u010duvani paviljon danas je mesto belgijske srednje \u0161kole, nalazi se u flamanskom seocetu Vevelgemu (Wevelgem), a na samoj fasadi zgrade paviljona, prema originalu, i dan-danas se nalazi natpis Jugoslavija<\/em>. <\/em>Tim povodom, u\u010denici te \u0161kole u\u010destvova\u0107e u razgovoru o imenima koja su sve re\u0111e teme uskokomunitaristi\u010dki orijentisanog \u0161kolskog gradiva: imenima Jugoslavija i Belgija.<\/p>\n

Tako\u0111e, zahvaljuju\u0107i podr\u0161ci Muzeja jugoslovenske kinoteke iz Beograda i kancelarije Beograd 2020. (rad u pripremi kandidature za evropsku prestonicu kulture), realizovan je mini-ciklus \u201cjugoslovenskog emancipatorskog filma\u201d, titlovanog za ovu i budu\u0107e prilike, danas gotovo zaboravljenih autora, zaturenih negde izme\u0111u zvani\u010dne \u0161kole disidentskog crnotalasnog filma i \u201ccrvenog talasa\u201d zvani\u010dne propagandne (partizanske) kinematografije. Film Azra<\/em> (Mirze Idrizovi\u0107a<\/strong>), filmovi Krste \u0160kanate<\/strong>, Branka Bauera<\/strong>, Fadila Had\u017ei\u0107a<\/strong> uverili su belgijsku i (novim prikazivanjima i francusku) publiku u zna\u010daj postojanja imanentne kritike i otvorenih lutanja jednog samoupravnog sistema i njegovog dragocenog filmskog nasle\u0111a, danas nepravedno marginalizovanog.<\/p>\n

Dara D\u017eoki\u0107<\/strong>, <\/strong>glumica iz Beograda i glavna protagonistkinja Azre<\/em>, teoreti\u010dar filma iz Sarajeva Neboj\u0161a Jovanovi\u0107<\/strong>, Bruno Mertens<\/strong>, belgijski filozof i fizi\u010dar, autor knjige o polisemiji vela, kao i Silvio Mara<\/strong>, belgijski radnik nekada\u0161nje \u017eelezare, bili su gosti filmskog programa.<\/p>\n

Ne manje va\u017enu veb-sajt dimenziju de\u0161avanja (www.yougoslavie.be<\/a>) osigurao je antropolog, istra\u017eiva\u010d\u00a0Slobodnog briselskog univerziteta, zaposlen na katedri prirodnih nauka i popularizacije nauke Ser\u017e Pao<\/strong> (Serge Pahaut<\/strong>).<\/p>\n

Celokupni eksperimentalni program \u201cMisliti Jugoslaviju dvadeset godina kasnije\u201d podr\u017eali su u Belgiji:\u00a0Servis kulture Slobodnog briselskog univerziteta, Ministarstvo kulture frankofone zajednice Belgije (ministarka Fadila Lanaan<\/strong> prisustvovala je otvaranju izlo\u017ebe), Fondacija Bernhejm (Pole Bernheim), Ministarstvo obrazovanja frankofone zajednice, organizacija \u201cCauses communes\u201d, a sa prostora biv\u0161e Jugoslavije: kancelarija Beograd 2020, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Muzej jugoslovenske kinoteke, Mikser organizacije, kao i Gordana Zrni\u0107<\/strong>, li\u010dno, predstavnica Privredne komore Srbije u Briselu (u saradnji sa asistentom Jasminom Paunovi\u0107-Markovi\u0107<\/strong>), dok su eksponati i dokumentacija pozajmljivani iz Muzeja istorije Jugoslavije, Arhiva Jugoslavije, Muzeja grada Beograda, Muzeja grada Rijeke, kao i privatnih zbirki. Va\u017eno bi bilo pomenuti sve kustose tih institucija, a naro\u010dito Momu Cvijovi\u0107a<\/strong> i Draga Kupre\u0161anina<\/strong> (Muzej istorije Jugsolavije), kustoskinju Arhiva Jugoslavije Nadu Panteli\u0107<\/strong>, kao i kustosa Muzeja grada Rijeke Mladena Grguri\u0107a<\/strong>, koji su svojim velikim entuzijazmom, dobrom voljom, strpljenjem i sugestijama umnogome doprineli uspe\u0161nom vra\u0107anju \u201cotpisane\u201d teme Jugoslavije na evropski univerzitet.<\/p>\n

10. Zaboravljeni Sartrov tekst o Jugoslaviji<\/strong><\/p>\n

\u201c<\/em>SSSR nema sredstava da sudi Titu. Jer ako je subjektivnost nemo\u0107, Tito bi trebalo da bude Rajk: \u2018istorijski proces\u2019 ne bi trebalo da mu ostavi ni najmanju \u0161ansu. Ovde se marksizam okre\u0107e protiv staljinizma, a staljinizam protiv samog sebe. (\u2026) To \u0161to jedna odre\u0111ena individua, ka\u017ee Engels, i ne neka druga deluje u odre\u0111enoj epohi naravno da je pitanje potpunog slu\u010daja. Ali \u010dak i ako slu\u010daj elimini\u0161emo, postoja\u0107e uvek potreba za supstitutom i taj supstitut \u0107e kako-tako biti prona\u0111en. Potpuno je slu\u010dajno to \u0161to je Napoleon, taj Korzikanac, upravo on bio vojni diktator koga je trebala Francuska republika izmu\u010dena ratovanjem. Ali u nedostatku jednog Napoleona, neko drugi bi popunio njegovo mesto (Engels, Pismo Starkenburgu, 25. januara 1894)\u201d. \u201cZamenite u ovom tekstu Napoleona Titom i titizam \u0107e na\u0107i svoje apsolutno opravdanje. Ekonomsko krvarenje Jugoslavije, strahovanje seljaka, radni\u010dko nezadovoljstvo, smanjivanje \u017eivotnog standarda, zastoj industrijalizacije zahtevali su raskid sa SSSR-om, \u010dak ta\u010dnije bili su taj raskid sam; u smislu u kome je proletarijat kontradikcija bur\u017eoaskog dru\u0161tva. (\u2026) Tito, ako verujemo Engelsu i Staljinu, jeste objektivni proizvod jugoslovenske situacije (\u2026) Treba izabrati: ili je marksisti\u010dko tuma\u010denje istorije la\u017eno \u2013 s obzirom na to da bi istorijski proces primoravao socijalisti\u010dke zemlje da primene izme\u0111u sebe zakon svetskog kapitalisti\u010dkog tr\u017ei\u0161ta \u2013 ili je birokratska koncepcija subjektivnosti ogromna gre\u0161ka; drugim re\u010dima, ili se Titov uspeh obja\u0161njava objektivnim uslovima Jugoslavije u perspektivi \u00a0objektivizma koji sam sebe uni\u0161tava, ili se obja\u0161njava politi\u010dkim gre\u0161kama \u2013 koje su bile po\u010dinjene od strane SSSR-a ili jugoslovenskih dr\u017eavnika \u2013 \u0161to u tom slu\u010daju navodi da treba priznati odre\u0111enu efikasnost i konzistenciju subjektivnom: ta Jugoslavija, disidentska, bila je nemogu\u0107a. Nemogu\u0107a jer birokratski aparat SSSR-a ne mo\u017ee da se prevari u procenama objektivnih datosti; individualne gre\u0161ke su slu\u010dajevi koji se nagomilavaju; nemogu\u0107a tako\u0111e jer izdaja nije ni\u0161ta drugo nego stari nemo\u0107ni san koji se raspr\u0161ava \u010dim dodirne realno. Ali ta objektivna nemogu\u0107nost \u017eivi i razvija se, dijalekti\u010dka munja je nije pretvorila u pepeo; ona se razvija nasuprot svim o\u010dekivanjima i ta nemogu\u0107a Jugoslavija se nosi \u010dak bolje nego ona prethodna Jugoslavija \u010dija je realnost bila kontrolisana i obele\u017eena Sovjetima. Nau\u010dnici su, ka\u017ee jedna pesma, pravili opite nad kuni\u0107ima; objektivni rezultati tog iskustva bili su utvr\u0111eni unapred putem rigoroznih zaklju\u010daka: kuni\u0107i su unapred znali \u0161ta treba da provere. No iskustvo nije pokazalo predvi\u0111ene rezultate. Suo\u010deni sa tim apsurdom, nau\u010dnici shvati\u0161e da su kuni\u0107i bili la\u017eni. Vrlo dobro: shvatismo da je Tito la\u017eni kuni\u0107, a Jugoslavija la\u017ena Jugoslavija.\u201d<\/em> (\u2026)<\/p>\n

U knjizi Jugoslovenski komunizam, posle raskida sa Moskvom<\/em> Luja Dalmasa<\/strong> (Louis Dalmas<\/strong>), trockiste i Sartrovog<\/strong> sekretara, Sartr potpisuje predgovor La\u017eni kuni\u0107i ili la\u017eni nau\u010dnici<\/em> u kome ne\u010demu \u0161to naziva \u201cstaljinisti\u010dkim objektivizmom\u201d (nau\u010dni istoricizam koji \u017eelju za objektivnim i istinom pretvara u dogmu) suprotstavlja subjektivnu odluku pobune, gre\u0161ke i rizika kao neodvojivih vektora izgradnje socijalizma.<\/em> Jugoslovensku polupobedu (upravo jer neizvesnu) Sartr ocrtava kao va\u017enu za Francusku u onom smislu u kome vra\u0107a snagu subjektivnom aktu u politici. \u201cPostoji jedno pitanje, i ono je na\u0161e koliko i Jugoslovena: kada se ceo svet gu\u0161i u apsolutnom objektivizmu i kada se subjektivno odjednom iznova pronalazi, kako misliti istoriju i politi\u010dku akciju kako bi se spasli istovremeno i jedan i drugi, i revolucionarni pokret i subjektivnost.\u201d<\/em><\/p>\n

Ovaj dragoceni tekst i knjiga (izlo\u017eena izme\u0111u ostalog materijala), ali i splet subjektivnog i objektivnog u politici, bili su gradivna materija izlo\u017ebenog projekta<\/a><\/sup>20<\/sup>.<\/p>\n

11. O poetici umetni\u010dkog\u2026 znanja<\/strong><\/p>\n

Doti\u010du\u0107i umetni\u010dkim programom na univerzitetu pitanje strogo determinisanih domena, parohija i granica nau\u010dnog diskursa, kao i postoje\u0107u strogu separaciju izme\u0111u nauke i nenanuke, nauke i mi\u0161ljenja, nauke i umetnosti, namera autora umetni\u010dkog programa na granici subjektivnog i objektivnog bila je zapravo dijalektiziranje pitanja neznanja i prava na saznanje, ali i osna\u017eivanje emancipatorskog principa pluraliteta izvora i prava na samooobrazovanja van oubi\u010dajene lestvice hijerarhija obrazovanja, paralelno podsti\u010du\u0107i univerzalisti\u010dki naspram specijalisti\u010dkog principa saznavanja. Uz se\u0107anje na \u0110anbatista Vika<\/strong> (Giambattista Vico<\/strong>), autora Nove nauke<\/em> (1725), koji otvara vrata intuiciji, imaginaciji i fikciji pred hramom nauke, spajaju\u0107i ordinarno sa \u010dudesnim, u vreme imperativa ekspertnog i usitnjavaju\u0107eg, drugo ime za univerzalisti\u010dku metodu kori\u0161\u0107enju materijala tokom sastavljanja \u201canalize o Jugoslaviji\u201d, mogao bi biti i \u201cnadracionalizam\u201d, koncept epistemologa Gastona Baselara<\/strong> (Gaston Bachelard<\/strong>) za koji njegov u\u010denik Kangulem<\/strong> (Canguilhem<\/strong>) ka\u017ee: \u201cAlijansa nadracionalizam sa nadrealizmom nije samo onomatolo\u0161ka. Da bi se postalo racionalistom nije dovoljno samo devalorizovati predrasude ve\u0107 i valorizovati dijalektiku suda.\u201d Danas kada je poznato da je Baselarovom tekstu o nadracionalizmu prethodio razlaz izme\u0111u dve logike nadrealizma i dva saradnika, kasnije i dve struje, Bretona<\/strong> i njegovog saradnika sociloga i gramati\u010dara Ro\u017eea Kajoa<\/strong> ni\u0161ta manje, ali ni vi\u0161e nego oko meksi\u010dkog pasulja koji ska\u010de, pri \u010demu je Kajo \u017eeleo da jednostavnim \u201cepistemolo\u0161kim rezom\u201d uzme no\u017e i razotkrije tajnu \u201c\u010dudnog bi\u0107a\u201d, a Breton dozivao upomo\u0107 pravo na misteriju i enigmu, favorizovanje spoja intuitivnog i racionalnog ponovo obnavlja zaboravljene koncepte univerzalizuju\u0107eg i nadracionalnog. Situiraju\u0107i temu Jugoslaviju van vremena, tra\u017ee\u0107i adekvatnu formu za ovaj sadr\u017eaj, ovakav pristup se suprotstavlja svakom linearnom evolucionizmu i istoricizmu. Dopu\u0161taju\u0107i u njemu sa\u017eivot vi\u0161e temporalnosti i vi\u0161e poredaka, postavljaju\u0107i pitanje originala i plagijata, pravog i la\u017enog izvora, elitizma i svedostupnosti, autorski tim izlo\u017ebe (uklju\u010duju\u0107i publiku) zajedno kreira novi jezik koji se upravo \u017eestoko doti\u010de vlastitosti: nazovimo ga jugoslovenskim<\/em> jezikom.<\/em> Ili kako bi \u017dak Ransijer u Poetici znanja<\/em> zaklju\u010dio, a izlo\u017eba \u201cMisliti Jugoslaviju 20 godina kasnije\u201d to i potvrdila: \u201cPoetiku nazivam diskursom bez legitimnog polo\u017eaja i specifi\u010dnog adresata koji ne pretpostavlja proizvo\u0111enje nekog u\u010dinka, nego podrazumeva odnos prema istini \u2013 i to prema istini koja ne bi imala svoj vlastiti jezik.\u201d<\/p>\n

Pluralitet jezika i izvora koji univerzalno \u010dini mogu\u0107im. Poetika koja u ovom slu\u010daju postaje metod, time kvalitativno razli\u010dit od \u201cnepostoje\u0107eg metoda\u201d jednog Fajerabenda<\/strong> (Feyerabend<\/strong>), prepoznatog kao \u201canerho\u2013epistemologa\u201d, filozofa nauke usresre\u0111enog na demistifikaciju autoriteta nauke koji 1975, u svojoj knjizi Against Method<\/em> zaokru\u017euje tezu o nepostojanju ni jednog nau\u010dnog metoda koji ne bi stigao do svog vlastitog ograni\u010denja. Metod-poetika kvalitativno je razli\u010dit i od metoda pristalica falsifikacionizma, poznatih lovaca na razliku izme\u0111u prave i pseudonauke, onih koji \u201c\u010distu nauku\u201d favorizuju argumentom (nau\u010dnog, racionalnog) osporavanja. Poetika kao metod dokazivanja postojanja ideje<\/em> Jugoslavije.<\/p>\n

12. O neizvesnom znanju<\/strong><\/p>\n

Jugoslovenska radna (radni\u010dka) u\u010dionica ugostila je nekoliko poetskih ve\u010deri, ukazuju\u0107i da poezija i kreacija, taj nepostoje\u0107i jezik koji se tra\u017ei i nastaje tu pred nama, treba da bude primarna gradivna materija obrazovanja koje se ve\u010dno usavr\u0161ava, znanja i usavr\u0161avanja kao nedovr\u0161ivosti<\/em>. Kada Marko Risti\u0107, u knjizi Ljudi u nevremenu,<\/em> pi\u0161e da \u201cPoezija i istorija, muzika i smisao, daleko su jo\u0161 od toga da budu jedno. Ali moje je duboko uverenje, da \u0107e to jednoga dana biti. Da smo mi dana\u0161nji ljudi, mi ljudi u nevremenu, o toj integraciji, o tom osvajanju jedinstva sanjali, i kako smo znali i umeli na njemu radili, neka budu\u0107im pokolenjima to posvedo\u010de i one nedovoljne, lomne re\u010di kojima su pesnici hteli ogromnu pesmu vremena da proprate, da protkaju, da protuma\u010de, a katkada i da natkrile\u201d, on pronosi kao moto ovog teksta, ali i \u010ditavog svog dela, koje postaje zatim i moto celokupnog briselskog programa o Jugoslaviji onda, a mi\u0161ljenoj danas \u2013 proro\u010dku re\u010denicu Lope de Vege<\/strong> \u201cIstorija i poezija, sve mo\u017ee da bude jedno\u201d.<\/p>\n

Jugoslavija kao poetsko i nedovr\u0161eno znanje, tako postaje metafora nemogu\u0107eg.<\/em> Odbacuju\u0107i karte i tlocrte koji uvek odaju utisak da je svet prepunjen i da je na\u0161a krhka planeta odustala od enigme, Jugoslavija danas postaje drugo ime za enigmati\u010dnu nedovr\u0161enost koja \u0107e uvek stremiti usavr\u0161avanju. Ako je karta simbol ambicije Zapada da otvorene prostore transformi\u0161e u zatvorene kutije, ba\u0161 kao \u0161to to opisuje Bertran Vestfal<\/strong> (Bertrand Westphal<\/strong>) u svom delu Geokritika <\/em>(La G\u00e9ocritique, R\u00e9el, Fiction, Espace,<\/em> ed. de Minuit), granice kartografskih praksi se danas mogu uporedo \u0161iriti njihovim reprezentacijama u literaturi, istorijskim dokumentima, kinematografiji, poeziji, jer svi zajedno grade odre\u0111eno znanje o jednom prostoru \u2013 vremenu, van uobi\u010dajenih linearnih temporalnosti i prostornosti. Jugoslavija kao neizvesno znanje: ju\u010de, danas, i onog (boljeg) sutra koje jo\u0161 uvek nema (sigurno) ime? Jugosloveni kao Palestinci ili Ujguri sada\u0161njice? Narodi bez teritorije? Ili bez borbe za istu? Ljudi \u010dija je borba danas usmerena na ideje koje ostaju da natkriljuju prostor koji se nekada zvao jugoslovenskim, a koje se zrakasto \u0161ire preko i izvan danas nenastanjive, nemogu\u0107e teritorije?<\/p>\n

13. Neuni\u0161tivi natpis \u2013 Jugoslavija<\/strong><\/p>\n

Nepobedivi natpis<\/strong><\/p>\n

U vreme Prvog svetskog rata<\/p>\n

U jednoj \u0107eliji italijanskog zatvora San Karlo,<\/p>\n

Punog uhap\u0161enih vojnika, pijanaca i lopova,<\/p>\n

Jedan vojnik-socijalist mastiljavom pisaljkom ugreba u zid:<\/p>\n

\u017diveo Lenjin!<\/em><\/p>\n

Sasvim gore, u polumra\u010dnoj \u0107eliji, jedva vidljivo, ali<\/p>\n

ispisano ogromnim slovima.<\/p>\n

Kad stra\u017eari to vide\u0161e, posla\u0161e jednog molera s kofom kre\u010da.<\/p>\n

I on \u010detkom s duga\u010dkom dr\u0161kom premaza prete\u0107i natpis.<\/p>\n

Ali po\u0161to je kre\u010dom pre\u0161ao samo po slovima,<\/p>\n

U \u0107eliji je gore sad stajalo kre\u010dom:<\/p>\n

\u017diveo Lenjin!<\/em><\/p>\n

Tek drugi moler sve to premaza \u0161irokom \u010detkom,<\/p>\n

Tako da nekoliko sati ni\u010deg nije bilo, ali u zoru,<\/p>\n

Kad se kre\u010d osu\u0161io, ponovo ispod njega izbi natpis:<\/p>\n

\u017diveo Lenjin!<\/em><\/p>\n

Onda stra\u017eari isposla\u0161e protiv natpisa nekog zidara<\/p>\n

s no\u017eem.<\/p>\n

I on je, slovo po slovo, \u010ditav \u010das grebao natpis.<\/p>\n

Kad je zavr\u0161io, gore u \u0107eliji je stajao, ovoga puta bezbojan<\/p>\n

Ali duboko use\u010den u zid, nepobedivi natpis:<\/p>\n

\u017diveo Lenjin!<\/em><\/p>\n

Sad uklonite zid! \u2013 re\u010de vojnik.<\/p>\n

B. Breht<\/strong><\/p>\n

Ba\u0161 kao u Brehtovoj<\/strong> poemi, mnogobrojne intervencije \u0160karta, direktno i na samim zidovima sale \u201cAljende\u201d Slobodnog briselskog univerziteta: \u0160panski gra\u0111anski rat, Oktobarska revolucija, Jak jugoslovenski radni\u010dki pokret, Jugoslovenski nadrealizam<\/em> (kao izvori jugoslovenske singularnosti), ali i: Partizanska borba, Samouprava, Nesvrstanost<\/em>, poeme<\/em> jugoslovenskih pesnika i ime Jugoslavija<\/em>) zahtevale su od strane odgovornih i zadu\u017eenih za galerijski prostor i predstavnika univerzitetske kultur-sekcije, brojne intervencije prefarbavanja. Sigurni smo da i sada, kada je u ovom prostoru druga izlo\u017eba, ostaju tamo gde su, jer Jugoslavija jeste neprebrisivi natpis. I mnogo vi\u0161e od toga.<\/p>\n

***************<\/p>\n

<\/a> 1<\/sup> Branko Miljkovi\u0107 (Ni\u0161, Srbija), pesnik pod uticajem Heraklita, Malarmea i Valerija, prevodio Mandelj\u0161tajma, tragi\u010dno preminuo u Zagrebu 1961. godine.<\/em><\/p>\n

<\/a> 2<\/sup> Uzimaju\u0107i u obzir faktore koji su doprineli organizaciji Narodnooslobodila\u010dke borbe i koji su joj prethodili, izlo\u017eba se odnosi i na period pre 1941. godine, ta\u010dnije na po\u010detke formiranja jugoslovenskog radni\u010dkog pokreta: zadire u sredinu 19. veka.<\/em><\/p>\n

3<\/sup> Uporedo sa izlo\u017ebom, u saradnji sa Univerzitetskom bibliotekom \u201cSvetozar Markovi\u0107\u201d u Beogradu, autorski tim izlo\u017ebe zapo\u010deo je istra\u017eivanje na uzorku odre\u0111enog broja jugoslovenskih pesnika, sa \u017eeljom da potvrdi svoje po\u010detne pretpostavke: nije li ime Jugoslavija ime kome su pesnici tra\u017eili nova imena?<\/em><\/p>\n

<\/a><\/a> 4<\/sup> U vezi sa pitanjem kada nastaje emancipatorska tvorevina Jugoslavija i koji su njeni izvori, v. tekst\u00a0Za ovu Jugoslaviju, I. Mom\u010dilovi\u0107, \u201cNovosti\u201d, 12. jun 2010, Aktiv br. 1. Jednako slo\u017eenim pitanjem kada Jugoslavija prestaje i da li nestaje, koji njeni segmenti pre\u017eivljavaju, a koji odlaze definitivno na otpad istorije, bavi se i ova izlo\u017eba.<\/em><\/p>\n

5<\/sup> Boris Ziherl u knjizi\u00a0Stara i nova Jugoslavija,\u00a0Kultura, 1945, govori o tri trula stuba na kojima se ljuljala stara Jugoslavija: bezo\u010dna eksploatacija radnog naroda, politi\u010dka bespravnost gra\u0111ana, nacionalna neravnopravnost jugoslovenskih naroda, kao onih \u201ckoji su stogodi\u0161nju misao da se Ju\u017eni Sloveni moraju osloboditi i ujediniti u zajedni\u010dku dr\u017eavu pretvorili 1918. u \u2018ideal\u2019 polukolonijalne balkanske dr\u017eave, bez ugleda.\u201d<\/em><\/p>\n

<\/a> 6<\/sup> Pesma koju je dr Du\u0161an Nedeljkovi\u0107, etnolog, filozof i u\u010desnik NOB-a, objavio u svojoj studiji\u00a0Prilog prou\u010davanju zakonitosti razvitka na\u0161eg narodnog pevanja u periodu narodne revolucije, oslobodila\u010dkog rata i izgradnji socijalizma Jugoslavije. Zapisao ju je za vreme izgradnje autoputa od strane dobrovoljnih radnih brigada 1949, koje su podizale i gradile novu Jugoslaviju, a koju je pevala izvesna Milica Raki\u0107 iz sela Mrav\u0161ka u Ma\u010dvi.<\/em><\/p>\n

<\/a> 7 <\/sup>U istorijatu imena Jugoslavija poznato je nekoliko faza: Kraljevina Jugoslavija (1918 \u2212 1941\/1943), Demokratska Federativna Jugoslavija (1943), Federativna Narodna Republika Jugoslavija (1945), Socijalisti\u010dka Federativna Republika Jugoslavija (1963 \u2013 1991\/1992), Savezna Republika Jugoslavija (1991\/1992 \u2013 2002\/2003). Godine 2002, 14. marta, zvani\u010dnici \u010dlanica SR Jugoslavije, tj. Republike Srbije i Republike Crne Gore, uz prisustvo visokog predstavnika Evropske unije, potpisali su polazne osnove za preure\u0111enje odnosa Srbije i Crne Gore, kojima je predvi\u0111eno da SRJ ubudu\u0107e nosi naziv Srbija i Crna Gora. Time je \u201cposle deset godina rata Jugoslavija prestala da postoji kao geografska i nominalna magma i po\u010dela da \u017eivi kao ideja\u201d (Iz knjige\u00a0Zbogom partije, ljudi govore, str. 281, Emigrative art, 2002).<\/em><\/p>\n

<\/a> 8 <\/sup>Danas Jugoslavija postoji jo\u0161 u imenu asteroida \u201c1554 Jugoslavija\u201d. Otkrio ga je u Beogradu srpski astronom Milorad B. Proti\u0107, 6. septembra 1940. Njegova srednja udaljenost od Sunca iznosi 2,620 astronomskih jedinica.<\/em><\/p>\n

9<\/sup> Indisciplinarity: \u201cDiscussing the cinematic work of Chris Marker, you write: \u2018memory is a work of fiction\u2019.Today, couldn\u2019t this idea be systematically extended to any (artistic) attempt at fictionalisation appropriate to the imagery of catastrophes?\u201d<\/em><\/p>\n

Jacques Ranci\u00e8re: \u201cOnce again, I don\u2019t in any way believe in an imagery or fictionalisation appropriate to the representation of catastrophes, because I do not believe that there is a general, homogeneous figure of catastrophe. On the one hand, what I\u2019m saying there applies to memory in general: it is always a selection, an articulation between fragments, a superimposition of non-synchronous temporal series. That is to say, it is always fiction, in the sense in which I intend it: the construction of a relationship between something visible and some meaning, between heterogeneous spaces and times. On the other hand, insistence on fictional labour assumes its full significance when what\u2019s involved are those destructive phenomena that transform their victims into pure objects of a documentary gaze. Godard used to say ironically that epic was for the Israelis and documentary for the Palestinians. The artistic work of memory is that which accords everyone the dignity of fiction\u201d \u2013 ise\u010dak iz razgovora preuzetog sa\u00a0http:\/\/www.16beavergroup.org\/mtarchive\/archives\/002640print.html<\/a><\/em><\/p>\n

<\/a> 10 <\/sup>(Dokumentarna fikcija: Marker i fikcija se\u0107anja)\u00a0u\u00a0La fable cinematographique, Seuil, 2001. (Filmska fabula, Klio, 2010).<\/em><\/p>\n

<\/a> 11<\/sup> Iako Dekart (Descartes) jo\u0161 u svom nedovr\u0161enom delu\u00a0R\u00e8gles pour la direction de l\u2019esprit (Pravila za usmeravanje duha,\u00a01628\/1629), u 12. poglavlju ka\u017ee da se \u201ctreba slu\u017eiti svim izvorima inteligencije,\u00a0imaginacijom, smislom, se\u0107anjem kako bi se oslobodila intuicija druga\u010dija od jednostavnih predloga, kako bi se uporedilo ono \u0161to tra\u017eimo sa onim \u0161to poznajemo i kako bi se prona\u0161le stvari koje treba porediti sa intuicijom: jednom re\u010dju \u2013 ne treba zapostavljati nijedno sredstvo kojim je \u010dovek obdaren\u201d, italijanski filozof \u0110anbatisa Viko (Giambattista\u00a0Vico)\u00a0ostaje najva\u017eniji zastupnik iracionalnog i imaginarnog koje poku\u0161ava da uzdigne do \u201czabranjenih visina\u201d nau\u010dnog. U svom delu\u00a0La scienza nuova (Nova nauka, 1725) on koristi sentencu\u00a0(prvobitno formulisanu 1710)\u00a0verum esse ipsum factum, skra\u0107eno \u2013\u00a0verum factum: istinito je stvoreno i konstruisano, proverljivo kreacijom i imaginacijom, fantazijom,\u00a0a ne samo racionalnom nau\u010dnom opservacijom, a koja otvara nove horizonte i na ovoj \u017eanrovskoj probi\u00a0expo-verit\u00e9a. Tako\u0111e, Vikovo uverenje da je interpretacija uvek\u00a0i isklju\u010divo povezana sa imaginacijom i jezikom (imenovanjem), da je svaka\u00a0interpretacija zapravo metafora, odnosno da svet \u201cpostoji tek kada postane kreacija metafore\u201d, dodatna je trasa u gra\u0111enju naracija programa prikazanog u Briselu.<\/em><\/p>\n

<\/a> 12<\/sup> \u201cIl en s\u2019agit donc pas de conserver une memoire, mais de la creer\u201d, J. R.,\u00a0La fable cinematographique, str. 201.<\/em><\/p>\n

<\/a> 13 <\/sup>\u201cLa memoire est est oeuvre de fiction\u201d, J. R.,\u00a0La fable cinematographique, str. 202.<\/em><\/p>\n

<\/a> 14 <\/sup>\u201cIl en s\u2019agit donc pas de conserver une memoire, mais de la creer\u201d, J. R.,\u00a0La fable cinematographique, str. 201.<\/em><\/p>\n

<\/a> 15 <\/sup>(Imena istorije \u2013 eseji poetike znanja), Seuil, 1992.<\/em><\/p>\n

<\/a> 16 <\/sup>(Mediteran i mediteranski svet u vreme Filipa II), BRAUDEL, Fernand,\u00a0La M\u00e9diterran\u00e9e et le monde m\u00e9diterran\u00e9en \u00e0 l\u2019\u00e9poque de Philippe II, Paris, Armand Colin, \u201cLe Livre de poche\u201d, 1990 (r\u00e9\u00e9d.) (trois tomes).<\/em><\/p>\n

<\/a> 17 <\/sup>\u201cLe r\u00e9el doit etre fictionn\u00e9 pour etre pens\u00e9.\u201d<\/em><\/p>\n

<\/a> 18 <\/sup>(Deoba osetilnog, estetika i politika),\u00a0La Fabrique, 2000.<\/em><\/p>\n

<\/a> 19 <\/sup>Bele\u0161ka, izme\u0111u ostalih, \u017daka Lakana (Jacques Lacan)\u00a0Quatre types de discours 1969\u20131970, <\/strong>L\u2019envers de la psychanalyse, s\u00e9minaire XVII, Seuil, 1991.<\/em><\/p>\n

<\/a> 20<\/sup> Ba\u0161 kao i zapis nadrealiste i komuniste Marka Risti\u0107a, na istu temu. \u201cGde smo,\u00a0\u2013\u00a0kad smo tu gde se posle 1948. na\u0161ao Elijar, gde se postavlja stra\u0161no pitanje svesti i savesti, tu gde na\u0161a odluka vi\u0161e nije na\u0161a,\u00a0\u2013\u00a0gde smo to kad smo u ovim zagu\u0161ljivim maglama, u Orvelovoj (Orwel) godini 1948-oj, u ovom turobnom Anti Edginu, tj. kad nismo, kad smo nigde, kad smo u ovoj prenaseljenoj ni\u010dijoj zemlji, kad smo u ovom carstvu zbrke i izobli\u010denja, gde je i Elijar zarobljen, gde su se pesnici na\u0161li samo zato \u0161to su bili po\u0161li putem jasno\u0107e i istine, kad smo u ovom me\u0111uprostoru kamo ih je dovela njihova \u017eudnja za \u010distom i potpunom potvrdom \u010doveka i njegove idealne slobode, a gde su \u010dove\u010dnost i sloboda, mo\u017eda vi\u0161e no igde, pore\u010dene, osporene, opovrgnute, ukinute,\u00a0\u2013\u00a0gde smo to kad smo tu gde nismo to \u0161to smo?\u201d\u00a0Marko Risti\u0107 12\u00a0\u2013\u00a0C, Naknadni dnevnik,\u00a0Sarajevo, Oslobo\u0111enje, 1989.<\/em><\/p>\n

\n

<\/a>1Branko Miljkovi\u0107 (Ni\u0161, Srbija), pesnik pod uticajem Heraklita, Malarmea i Valerija, prevodio Mandelj\u0161tajma, tragi\u010dno preminuo u Zagrebu 1961. godine.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>2Uzimaju\u0107i u obzir faktore koji su doprineli organizaciji Narodnooslobodila\u010dke borbe i koji su joj prethodili, izlo\u017eba se odnosi i na period pre 1941. godine, ta\u010dnije na po\u010detke formiranja jugoslovenskog radni\u010dkog pokreta\u00a0: zadire u sredinu 19. veka.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>3Uporedo sa izlo\u017ebom, u saradnji sa Univerzitetskom bibliotekom \u201eSvetozar Markovi\u0107\u201c u Beogradu autorski tim izlo\u017ebe zapo\u010deo je istra\u017eivanje na uzorku odre\u0111enog broja jugoslovenskih pesnika, sa \u017eeljom da potvrdi svoje po\u010detne pretpostavke: nije li ime Jugoslavija ime kome su pesnici tra\u017eili nova imena?<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>4U vezi sa pitanjem kada nastaje emancipatorska tvorevina Jugoslavija i koji su njeni izvori, v. tekst Za ovu Jugoslaviju, I. Mom\u010dilovi\u0107, \u201eNovosti\u201c, 12.6.2010, Aktiv br. 1. Jednako slo\u017eenim pitanjem kada Jugoslavija prestaje i da li nestaje, koji njeni segmenti pre\u017eivljavaju, a koji odlaze definitivno na otpad istorije, bavi se i ova izlo\u017eba.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>5Boris Ziherl u knjizi Stara i nova Jugoslavija,\u00a0Kultura 1945, govori o tri trula stuba na kojima se ljuljala stara Jugoslavija: bezo\u010dna eksploatacija radnog naroda, politi\u010dka bespravnost gra\u0111ana, nacionalna neravnopravnost jugoslovenskih naroda, kao onih \u201ekoji su stogodi\u0161nju misao da se Ju\u017eni Sloveni moraju osloboditi i ujediniti u zajedni\u010dku dr\u017eavu pretvorili 1918. u \u2019ideal\u2019 polukolonijalne balkanske dr\u017eave, bez ugleda.\u201c<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>6Pesma koju je dr Du\u0161an Nedeljkovi\u0107, etnolog, filozof i u\u010desnik NOB-a, objavio u svojoj studiji Prilog prou\u010davanju zakonitosti razvitka na\u0161eg narodnog pevanja u periodu narodne revolucije, oslobodila\u010dkog rata i izgradnji socijalizma Jugoslavije. Zapisao ju je za vreme izgradnje autoputa od strane dobrovoljnih radnih brigada 1949, koje su podizale i gradile novu Jugoslaviju, a koju je pevala izvesna Milica Raki\u0107 iz sela Mrav\u0161ka u Ma\u010dvi.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>7U istorijatu imena Jugoslavija poznato je nekoliko faza: Kraljevina Jugoslavija (1918\u20131941\/1943), Demokratska Federativna Jugoslavija (1943), Federativna Narodna Republika Jugoslavija (1945), Socijalisti\u010dka Federativna Republika Jugoslavija (1963\u20131991\/1992), Savezna Republika Jugoslavija (1991\/1992\u20132002\/2003). Godine 2002, 14. marta, zvani\u010dnici \u010dlanica SR Jugoslavije, tj. Republike Srbije i Republike Crne Gore, uz prisustvo visokog predstavnika Evropske unije, potpisali su polazne osnove za preure\u0111enje odnosa Srbije i Crne Gore, kojima je predvi\u0111eno da SRJ ubudu\u0107e nosi naziv Srbija i Crna Gora. Time je \u201eposle 10 godina rata Jugoslavija prestala da postoji kao geografska i nominalna magma i po\u010dela da \u017eivi kao ideja\u201c (Iz knjige Zbogom partije, ljudi govore, str. 281, Emigrative art, 2002).<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>8Danas Jugoslavija postoji jo\u0161 u imenu asteroida \u201e1554 Jugoslavija\u201c. Otkrio ga je u Beogradu srpski astronom Milorad B. Proti\u0107, 6. septembra 1940. Njegova srednja udaljenost od Sunca iznosi 2,620 astronomskih jedinica.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>9Indisciplinarity: \u201eDiscussing the cinematic work of Chris Marker, you write: \u2018memory is a work of fiction\u2019.Today, couldn\u2019t this idea be systematically extended to any (artistic) attempt at fictionalisation appropriate to the imagery of catastrophes?\u201c<\/em><\/p>\n

Jacques Ranci\u00e8re: \u201eOnce again, I don\u2019t in any way believe in an imagery or fictionalisation appropriate to the representation of catastrophes, because I do not believe that there is a general, homogeneous figure of catastrophe. On the one hand, what I\u2019m saying there applies to memory in general: it is always a selection, an articulation between fragments, a superimposition of non-synchronous temporal series. That is to say, it is always fiction, in the sense in which I intend it: the construction of a relationship between something visible and some meaning, between heterogeneous spaces and times. On the other hand, insistence on fictional labour assumes its full significance when what\u2019s involved are those destructive phenomena that transform their victims into pure objects of a documentary gaze. Godard used to say ironically that epic was for the Israelis and documentary for the Palestinians. The artistic work of memory is that which accords everyone the dignity of fiction\u201c \u2013 ise\u010dak iz razgovora preuzetog sa http:\/\/www.16beavergroup.org\/mtarchive\/archives\/002640print.html<\/a>.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>10 (Dokumentarna fikcija: Marker i fikcija se\u0107anja)\u00a0u La fable cinematographique, Seuil, 2001; (Filmska fabula, Klio, 2010).<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>11Iako Dekart (Decartes) jo\u0161 u svom nedovr\u0161enom delu R\u00e8gles pour la direction de l\u2019esprit (Pravila za usmeravanje duha,\u00a01628\/1629), u 12. poglavlju ka\u017ee da se \u201etreba slu\u017eiti svim izvorima inteligencije, imaginacijom, smislom, se\u0107anjem kako bi se oslobodila intuicija druga\u010dija od jednostavnih predloga, kako bi se uporedilo ono \u0161to tra\u017eimo sa onim \u0161to poznajemo i kako bi se prona\u0161le stvari koje treba porediti sa intuicijom: jednom re\u010dju \u2013 ne treba zapostavljati nijedno sredstvo kojim je \u010dovek obdaren\u201c, italijanski filozof \u0110anbatisa Viko (Giambattista\u00a0Vico)\u00a0ostaje najva\u017eniji zastupnik iracionalnog i imaginarnog koje poku\u0161ava da uzdigne do \u201ezabranjenih visina\u201c nau\u010dnog. U svom delu La scienza nuova (Nova nauka, 1725) on koristi sentencu\u00a0(prvobitno formulisanu 1710) verum esse ipsum factum,\u00a0skra\u0107eno \u2013 verum factum: istinito je stvoreno i konstruisano, proverljivo kreacijom i imaginacijom, fantazijom,\u00a0a ne samo racionalnom nau\u010dnom opservacijom, a koja otvara nove horizonte i na ovoj \u00a0\u017eanrovskoj probi expo-verit\u00e9a. Tako\u0111e, Vikovo uverenje da je interpretacija uvek\u00a0i isklju\u010divo povezana sa imaginacijom i jezikom (imenovanjem), da je svaka\u00a0interpretacija zapravo metafora, odnosno da svet \u201epostoji tek kada postane kreacija metafore\u201c, dodatna je trasa u gra\u0111enju naracija programa prikazanog u Briselu.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>12\u201eIl en s\u2019agit donc pas de conserver une memoire, mais de la creer\u201c, J. R., La fable cinematographique, str. 201.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>13 \u201eLa memoire est est oeuvre de fiction\u201c, J. R., La fable cinematographique, str. 202.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>14\u201eFingere ne veut pas dire d\u2019abord feindre mais forger\u201c: fingere zna\u010di pre svega skovati, a ne sakriti.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>15 (Imena istorije \u2013 eseji poetike znanja), Seuil, 1992.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>16(Mediteran i mediteranski svet u vreme Filipa II), BRAUDEL, Fernand, La M\u00e9diterran\u00e9e et le monde m\u00e9diterran\u00e9en \u00e0 l\u2019\u00e9poque de Philippe II, Paris, Armand Colin, \u201eLe Livre de poche\u201c, 1990 (r\u00e9\u00e9d.) (trois tomes).<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>17\u201eLe r\u00e9el doit \u00eatre fictionn\u00e9 pour etre pens\u00e9.\u201c<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>18(Deoba osetilnog, estetika i politika), La Fabrique, 2000.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>19Bele\u0161ka, izme\u0111u ostalih, \u017daka Lakana (Jacques Lacan) Quatre types de discours 1969\u20131970, <\/strong>L\u2019envers de la psychanalyse, s\u00e9minaire XVII, Seuil, 1991.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

<\/a>20Ba\u0161 kao i zapis nadrealiste i komuniste Marka Risti\u0107a, na istu temu. \u00abGde smo, \u2013 kad smo tu gde se posle 1948. na\u0161ao Elijar\u00a0, gde se postavlja stra\u0161no pitanje svesti i savesti, tu gde na\u0161a odluka vi\u0161e nije na\u0161a, \u2013 gde smo to kad smo u ovim zagu\u0161ljivim maglama, u Orvelovoj (Orwel) godini 1948-oj, u ovom turobnom Anti Edginu, tj. kad nismo, kad smo nigde, kad smo u ovoj prenaseljenoj ni\u010dijoj zemlji, kad smo u ovom cartsvu zbrke i izobli\u010denja, gde je i Elijar zarobljen, gde su se pesnici na\u0161li samo zato \u0161to su bili po\u0161li putem jasno\u0107e i istine, kad smo u ovom me\u0111uprostoru kamo ih je dovela njihova \u017eudnja za \u010ditsom i potpunom potvrdom \u010doveka i njegove idealne slobode, a gde su \u010dovecnost i sloboda, mo\u017eda vi\u0161e no igde, pore\u010dene, osporene, opovrgnute, ukinute, \u2013 gde smo to kad smo tu gde nismo to \u0161to smo?\u00a0\u00bb Marko Risti\u0107 12 \u2013 C, Naknadni dnevnik, Sarajevo, Oslobo\u0111enje, 1989.<\/em><\/p>\n

Novossti<\/a><\/p>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Povodom izlo\u017ebe i prate\u0107ih programa \u201cMisliti Jugoslaviju 20 godina posle\u201d (Galerija \u201cSalvador Aljende\u201d, Brisel, novembar \u2013 decembar 2011)<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-74736","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/74736","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=74736"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/74736\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=74736"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=74736"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=74736"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}