{"id":70764,"date":"2011-12-20T23:53:43","date_gmt":"2011-12-20T22:53:43","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=70764"},"modified":"2011-12-20T23:55:19","modified_gmt":"2011-12-20T22:55:19","slug":"mediji-u-srbiji-u-sluzbi-ratne-propagande-analiza-retorickih-sredstava","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/12\/20\/mediji-u-srbiji-u-sluzbi-ratne-propagande-analiza-retorickih-sredstava\/","title":{"rendered":"Mediji u Srbiji u slu\u017ebi ratne propagande (Analiza retori\u010dkih sredstava)"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Autorka: Katarina TADI\u0106<\/strong><\/p>\n

Tema rada je analiza uloge medija u Srbiji, pre svega dnevnog lista \u201ePolitika\u201c, u stvaranju nacionalisti\u010dke i ratne atmosfere u srpskom dru\u0161tvu od kraja osamdesetih godina. Fokus \u0107e biti na analizi retori\u010dkih sredstava kori\u0161\u0107enih u cilju medijske manipulacije i stvaranju situacije gde je sloboda govora bila shva\u0107ena kao sloboda izra\u017eavanja mr\u017enje prema pripadnicima nesrpskih naroda. Od kraja osamdesetih godina na ovamo, srpski mediji su razvili i uveli u upotrebu osobene metafore, simbole, novokovanice i sl. koji su u znatnoj meri i doprineli i bili deo dominantnog \u0161ovinisti\u010dkog javnog diskursa. Osim toga, razvio se i osoben tip izve\u0161tavanja gde je uloga novinara postala tuma\u010denje doga\u0111aja, a ne objektivno informisanje. List \u201ePolitika\u201c je prednja\u010dio u pomenutoj praksi i time zaslu\u017eeno stekao etiketu glavnog medijskog kreatora dr\u017eavne politike.<\/p>\n

Pre nego \u0161to pre\u0111emo na temu rada, tj. analizu tekstova, neophodno je izneti u najkra\u0107im crtama politi\u010dke i dru\u0161tvene uslove koji su vladali u to vreme u Srbiji. Slobodan Milo\u0161evi\u0107 1987. godine odnosi pobedu nad umerenijom strujom u CK SKS (Centralni komitet Saveza komunista Srbije) i staje na stranu srpskih nacionalista koji sada dobijaju slobodu i zamah u delovanju. Medijskom populisti\u010dkom propagandom, koja je uklju\u010divala pre svega viktimizaciju srpskog stanovni\u0161tva i prenagla\u0161avanje svakog doga\u0111aja kao nacionalno motivisanog, \u010desto i izmi\u0161ljanjem istih, stvarala se atmosfera straha i neizvesnosti uz sve ve\u0107e me\u0111urepubli\u010dke antagonizme. Iste, 1987. godine, Milo\u0161evi\u0107 preuzima i \u201ePolitiku\u201c, koja sada u slu\u017ebi nove ideologije, retori\u010dki uspe\u0161no ujedinjuje Srbe fabrikovanjem la\u017ei i davanjem prostora za delovanje radikalno nastrojenim pripadnicima\/ama dru\u0161tva. Godine 1991. do\u0161lo je do definitivnog raspada Socijalisti\u010dke Federativne Republike Jugoslavije kada su Hrvatska i Slovenija nakon prvih demokratskih odr\u017eanih izbora proglasile nezavisnost, potom 1992. godine Bosna i Hercegovina, usled \u010dega se javlja problem statusa Srba van Srbije.<\/p>\n

Dalje u tekstu izvr\u0161i\u0107emo dva objedinjena nivoa analize novinarskih tekstova od kraja osamdesetih godina, sa akcentom na 1991. i 1992. godinu. Najve\u0107i broj primera je uziman iz dnevnog lista \u201ePolitika\u201c, ali prisutni su citati iz \u201eVe\u010dernjih novosti\u201c.[1]<\/a> S obzirom na ograni\u010denost prostora, prvi nivo se ti\u010de upotrebe naj\u010de\u0161\u0107ih metafora i stereotipa, (neo)tradicionalizama i \u00a0kli\u0161ea kori\u0161\u0107enih za kreiranje slike o nepogre\u0161ivosti srpskog naroda i negativnih stereotipa o pripadnicima drugih.[2]<\/a> Drugi nivo su primeri jezi\u010dki stvorenih podela prilikom interpretacije pojedinih doga\u0111aja tokom navedenih godina. Jer, jezik je proizveo stvarnost i istovremeno slu\u017eio kao tuma\u010d te stvarnosti. \u201eMediji su uspjeli legalizirati la\u017e. La\u017e je od na\u010dina politi\u010dkog i medijskog pona\u0161anja postupno prerasla u ratnu strategiju, a kao ratna strategija ubrzo se etablirala i kao moralno prihvatljiva.\u201c ( Ugre\u0161i\u0107, 2002, 95)<\/p>\n

Ovde je va\u017eno naglasiti dve stvari. Prva je da su pomenute osobine medijskog izve\u0161tavanja bile prisutne u svim biv\u0161im jugoslovenskim republikama i upravo zbog sadejstva su proizvele tako tragi\u010dne posledice. A druga je da, iako je jasno sa ove vremenske distance da je izvr\u0161ena jaka manipulacija gra\u0111ana i gra\u0111anki radi mobilizacije i obezbe\u0111enja podr\u0161ke tada\u0161njim politi\u010dkim rukovodstvima, primetno je da su se tada proizvedene predrasude i stereotipi zadr\u017eali kod ve\u0107inskog stanovni\u0161tva ovih sada samostalnih dr\u017eava i da su prepreka normalizaciji me\u0111usobnih odnosa. Istovremeno, to je pokazatelj i karaktera sada\u0161njih vlasti i njihove (ne)spremnosti da se suo\u010de sa nasle\u0111em devedesetih.<\/p>\n

Kao \u0161to je re\u010deno, cilj analize jeste navo\u0111enje jezika kojim se su se mediji u Srbiji, u prvom redu \u201ePolitika\u201c, koristili od kraja 1980-ih i na taj na\u010din postali deo ma\u0161inerije Slobodana Milo\u0161evi\u0107a u njegovom dolasku i u\u010dvr\u0161\u0107ivanju na vlasti. Prvo, va\u017eno je navesti da je floskula narod<\/strong> u\u0161la u \u0161iroku upotrebu upravo na stranicama ovih novina. \u010citaoci \u201ePolitike\u201c postali su sinomim za \u201esrpski narod\u201c i stalno se pozivalo na \u201evolju naroda\u201c, \u201epotrebe naroda\u201c, \u201ezahteve naroda\u201c. Ina\u010de, u Srbiji je to praksa prisutna jo\u0161 od XIX veka (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovi\u0107a se pravdalo \u201evoljom naroda\u201c), samo je sada intenzivirana pojavom masovnih medija. Srpski nacionalisti, intelektualci i akademici u prvom redu, upotrebili su tu floskulu kao alibi za propagiranje svojih ratnih ciljeva, \u201eNarod je postao svestan svoje nevolje, ali bogami i svoje snage\u2026\u201c (Politika, Odjeci i reagovanje,1990). Potom, \u201cMi moramo da \u010dujemo \u0161ta narod ka\u017ee.\/ Samo je narod oslobodio ovu zemlju. \/Poznato je da se sve dobro, sve progresivno i sva mudrost nalazi u narodu.\u201c (Politika).<\/p>\n

Dalje, stereotipi<\/strong> i metafore<\/strong>, a uglavnom je re\u010d o novokovanicama, \u00a0o pojedinim narodima Jugoslavije[3]<\/a> su u\u0161li u \u0161iroku upotrebu i na taj na\u010din postali deo i svakodnevnog govora ve\u0107ine stanovni\u0161tva Srbije. Primeri su \u201egenocidni Hrvati<\/em>\u201c, \u201eusta\u0161e<\/em>\u201c, \u201etu\u0111manovci<\/em>\u201c, \u201ehadezeovci<\/em>\u201c, aludiraju\u0107i naravno na stradanje Srba u II svetskom ratu. Navodimo citat iz \u201ePolitike\u201c\u00a0 u kojem se de\u0161avanja u Hrvatskoj tuma\u010de u skladu sa ovim kategorijama: \u201eU poslednjih desetak godina Srbe po Hrvatskoj hapse (i svoje i one iz Srbije) samo i isklju\u010divo zato \u0161to za vreme svoga godi\u0161njeg odmora na obalama Jadranskoga mora pevaju svoje pesme(…) Srpske grobnice po zemlji Hrvata jo\u0161 odmah na po\u010detku slobode, godine 1946. ti isti ‘narodnobri\u017enici’ uni\u0161ti\u0161e a da im ni sve\u0107e ne zapali\u0161e. Hiljade jama po zemlji Hrvata zatrpa\u0161e i srpske \u017ertve sakri\u0161e i zabetonira\u0161e.\u201c (1990). Ili eksplicitnije, povodom de\u0161avanja u selu Gornji Malovan u BiH: \u201eSvi oni Srbi koji nisu na vreme izbegli<\/strong>, <\/strong>a me\u0111u njima najvi\u0161e je bilo staraca i dece, <\/strong>su poklani<\/strong>. <\/strong>Kupres i gor\u0161taci su nam potvrdili da usta\u0161e u ovom nevi\u0111enom masakru nisu po\u0161tedele ni \u00a0dvomese\u010dnu bebu\u201c. ( Politika, 5. april, 1992)<\/strong> <\/strong>Zatim, re\u010d \u0160iptar<\/em> tada ulazi u upotrebu i javlja se izraz \u201epo\u0161teni Albanac<\/em>\u201c koji ima funkciju da pravi distinkciju izme\u0111u \u201eispravnog\u201c pojedinca albanske nacionalnosti i ostatka albanskog stanovni\u0161tva koji je plemenska skupina, podmukao, zaostao. Muslimani su predstavljeni kao sekta koja sanja o d\u017eihadu, \u201eu Izetbegovi\u0107evoj vojsci sve (je) vi\u0161e muslimana iz sveta koji – kako se isti\u010de – vi\u0161e ne kriju da su do\u0161li da bi vodili “d\u017eihad” (sveti rat) protiv Srba, pravoslavaca.\u201c (Politika, 31. avgust, 1992) Slovenci su predstavljeni kao lukavi, hladni Janezi i sl. Nasuprot njima, Srbi su uvek \u00a0\u201eslobodarski, nepotkupljiv, dostojanstven, patriotski, hrabar, nebeski\u201c narod, nesposoban za zlo\u010dine. (Politika)<\/p>\n

Potom, brojni tradicionalizmi i neotradicionalizmi<\/strong> (bliska pro\u0161lost) sve vi\u0161e se koriste da opravdaju sada\u0161nju politi\u010dku situaciju. \u201eSrpska Atina, kolevka srpstva, svete kosti<\/em>\u201c sintagme su koje se koriste u kontekstu opisa situacije na Kosovu i pozivanjem na pro\u0161lost davale su legitimitet vojnim i policijskim akcijama. Primer: \u201e..kolone Srba i Crnogoraca (su se) selile sa svojih pradedovskih ognji\u0161ta pod pritiskom albanskih nacionalista i separatista sa Kosova\u201c. (Politika, 1990) Ili \u201eSrbi i Crnogorci do\u017eiveli sudbinu koja je dugo pratila Jevreje: (…), napu\u0161tanje domova, kidanje korena, seobe…\u201c. ( isto, 1990) Dodatno, re\u010di \u201eognji\u0161te, zbegovi, strati\u0161te, usta\u0161oidno, desrbizacija<\/em>\u201c su se uglavnom koristile pri opisu polo\u017eaja Srba u Hrvatskoj. Primetno je i svesno izjedna\u010davanje hrvatskog zahteva za nezavisno\u0161\u0107u sa navodnom namerom stvaranja nove NDH (Nezavisna dr\u017eava Hrvatska) iz II svetskog rata. Stoga se koristila i \u201eEndehazija<\/em>\u201c kao naziv za Hrvatsku nakon osamostaljenja. Povodom konflikta u Vukovaru \u201eVe\u010dernje novosti\u201c \u00a0izbacuju simboli\u010dne naslove: \u201eI progon i pokolj\u201c, \u201eZbeg\u201c, \u201eGenocid\u201c, \u201eU\u017eas kao \u201941.\u201d. (novembar 1991) Zatim, sledi interpretacija situacije na terenu u kojoj se navodi su izbeglice bile primorane da napuste svoja ognji\u0161ta samo zato jer su Srbi i da su pet dana bili po zbegovima. Potom, \u201ePolitikin\u201c citat \u201eodlu\u010dni da po svaku cenu brane svoja ognji\u0161ta i neja\u010d\u201c. (Politika, maj, 1991) Primetno je naro\u010dita u\u010destala upotreba re\u010di \u201eognji\u0161te\u201c koja je bila u funkciji stvaranja emotivne reakcije kod \u010ditalaca i privida opravdanosti upotrebe sile pozivanjem na pro\u0161lost.<\/p>\n

Dalje, brojni kli\u0161ei<\/strong> \u201eseparatisti, kontrarevolucija, razbija\u010di Jugoslavije, izdajnici, agresija, satanizacija Srba\u201c odigrali su ulogu pojednostavljenja slo\u017eenih politi\u010dkih i dru\u0161tvenih uslova stavljaju\u0107i klatno na stranu Srba. Povodom protesta albanskih rudara u Starom Trgu 1989. godine \u201ePolitika\u201c pi\u0161e o \u201ekontrarevolucije na Kosovu\u201c, iako je to bio vid mirnog politi\u010dkog protesta. Slovenci se kritikuju kao podr\u017eavaoci \u201ealbanskog separatisti\u010dkog pokreta na Kosovu i Metohiji, koji predstavlja smrtnu opasnost za SFRJ\u201c. (Politika, 1989) Pritisci me\u0111unarodne zajednice su tima\u010deni kao \u201epoku\u0161aj ru\u0161enja teritorijalnog integriteta same Srbije\u201c. (Politika, avgust, 1992) Situacija u BiH se tuma\u010di re\u010dima Biljane Plav\u0161i\u0107 \u201eRadi se (…) o agresiji na srpski narod i na JNA, a ta agresija se toleri\u0161e od strane zvani\u010dnih organa BiH.\u201c (Politika, mart 1992) Mediji su prili\u010dno olako koristili brojne termine me\u0111unarodnog prava, daju\u0107i masku profesionalizma izve\u0161tavanju. Me\u0111utim, tuma\u010de\u0107i ga prema sopstvenom naho\u0111enju uvek<\/strong> se proizvodio privid ispravnosti srpskog delanja i dvostrukih kriterijuma \u201eZapada\u201c. <\/strong><\/p>\n

Svi navedeni primeri stereotipa, kovanica, kli\u0161ea i tradicionalizama imali su dva me\u0111usobno neodvojiva cilja. Prvi cilj je bio stvaranje iracionalnog straha kod srpskog dela jugoslavenskog stanovni\u0161tva od onih \u201edrugih\u201c. U ve\u0161ta\u010dki stvorenoj podeli na \u201enas\u201c i \u201enjih\u201c, funkciju \u201edrugog\u201c su vr\u0161ili, u zavisnosti od konteksta, Hrvati, Albanci, bosanski muslimani, Zapad, Srbi izdajnici itd. Drugi cilj jeste stvaranje \u201ekulta \u017ertve\u201c, kreiranje slike o vekovnoj potla\u010denosti srpskog naroda koji je do\u010dekao momenat oslobo\u0111enja. Jugoslavija je predstavljena kao tamnica srpskog naroda sa \u010dijim raspadom Srbi treba da ostvare nacionalni preporod.[4]<\/a> Oba cilja su ostvarivana selektivnim pozivanjem na pro\u0161lost i glorifikovanjem pojedinih istorijskih doga\u0111aja i li\u010dnosti. Neretko, uz izmi\u0161ljanje istih.<\/p>\n

Zanimljiva i zna\u010dajna pojava za neku dalju jezi\u010dku analizu je i pervertiranje zna\u010denja re\u010di u njihovu suprotnost. Ovde \u0107emo navesti samo kratke primere. Recimo \u201eautenti\u010dna istorija<\/em>\u201c je kori\u0161\u0107ena da ozna\u010di ne\u0161to \u0161to je bez sumnje bio falsifikat \u201enacionalnih\u201c istori\u010dara i pisaca do \u010dije hiperinflacije je do\u0161lo tokom ratnog perioda. Zatim, uni\u0161tenje je uvek predstavljano kao pobeda<\/em>. Najbolji primer za to je pad i apsolutna destrukcija Vukovara, koje je u srpskim medijima predstavljeno kao \u201eoslobo\u0111enje\u201c, \u201etrijumf JNA\u201c. (Ve\u010dernje novosti, novembar, 1991) Naslov u istim novinama koji datira od 19. novembra \u201eVukovar oslobo\u0111en\u201c je dokaz tome. \u0160ovinizam, etni\u010dka ksenofobija je dobila naziv \u201epatriotizam\u201c u ime kojeg je sve bilo dozvoljeno, plja\u010dkanje, ubijanje, pozivanje na lin\u010d. Do\u0161lo je do potpunog obrta zna\u010denja i konfuzije u semanti\u010dkom i vrednosnom smislu.<\/p>\n

Stoga, nakon kratke analize stanja srpskih medija u godinama raspada Jugoslavije, jasno je da je ratno-hu\u010dka\u0161ko novinarstvo odigralo zna\u010dajnu ulogu u pripremi i izvedbi planova srpskih nacionalisti\u010dkih politi\u010dkih vo\u0111a. Odsustvo svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije uz stavljanje u slu\u017ebu jedne isklju\u010duju\u0107e ideologije dominantna je odlika tog perioda. Novinar\/ka je mogao biti svako ko u svom pisanju ima dva elementa, viktimizaciju Srba i demonizaciju svih ostalih. Predstavljanje kori\u0161\u0107enih retori\u010dkih sredstava \u00a0u radu za cilj je imalo da \u00a0na najjednostavniji na\u010din uka\u017ee koliki je stepen mogu\u0107nosti manipulacije jezikom pri konstruktu dru\u0161tvene stvarnosti i obrnuto, koliko sam jezik uti\u010de na promi\u0161ljanje realnosti. Oba procesa su me\u0111usobno podupiru\u0107a i paralelna. Samo je jo\u0161 vredno naglasiti da su tada stvoreni la\u017eni stereotipi o biv\u0161im jugoslovenskim narodima i samoj Jugoslaviji ostali uvre\u017eeni kod ve\u0107ine pripadnika\/ica danas samostalne Srbije. Ideologija nacionalizma je proizvela jezi\u010dke konstrukcije i uvela u javni diskurs osoben re\u010dnik. Njihova ukorenjenost je dokaz dalje prisutnosti te iste ideologije.<\/p>\n

Esej je pisan u sklopu u\u010de\u0161\u0107a na 4. Post-jugoslavenskoj Mirovnoj akademiji<\/a>. Esej je s kursa \u201cJezik i ideologija\u201d<\/em><\/strong><\/p>\n

Izvori:<\/p>\n

www.e-novine.com\/feljton\/<\/a><\/p>\n

Dubravka Ugre\u0161i\u0107, Kultura la\u017ei, Beograd, 2002<\/em><\/p>\n

\n

[1]<\/a> \u00a0Svi kori\u0161\u0107eni citati su preuzeti sa Internet portala E-novine koji je u periodu od \u0161est meseci prenosio nepromenjene \u201ePolitikine\u201c tekstove iz perioda 1991\/92. godine. Citati iz \u201eVe\u010dernjih novosti\u201c su tako\u0111e originalno na\u0111eni u drugim rubrikama na istom portalu.<\/em><\/p>\n

\n

[2]<\/a> Dalje u tekstu su kori\u0161\u0107eni tipovi retori\u010dkih sredstava prema podeli Stjepana Gredelja.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

[3]<\/a> \u00a0Dalje u tekstu Jugoslavija i jugoslovenski se uvek odnosi na SFRJ.<\/em><\/p>\n<\/div>\n

\n

[4]<\/a> Predstava SFRJ kao \u201etamnice naroda\u201c je bila aktuelna u svim biv\u0161im republikama i poslu\u017eila je kao poligon politi\u010dkim rukovodstvima za dobijanje siroke podr\u0161ke zahtevima za nezavisnost i kasnije, samom ratu. Munjevitom brzinom je izvr\u0161eno kolektivno brisanje zajedni\u010dke jugoslavenske pro\u0161losti i stvaranje nove nacionalne, naj\u010de\u0161\u0107e izmi\u0161ljene.<\/em><\/p>\n

 <\/p>\n<\/div>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Od kraja osamdesetih godina na ovamo, srpski mediji su razvili i uveli u upotrebu osobene metafore, simbole, novokovanice i sl. koji su u znatnoj meri i doprineli i bili deo dominantnog \u0161ovinisti\u010dkog javnog diskursa.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[3],"tags":[],"class_list":["post-70764","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-analize-i-misljenja"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/70764","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=70764"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/70764\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=70764"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=70764"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=70764"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}