{"id":68941,"date":"2011-12-01T23:07:41","date_gmt":"2011-12-01T22:07:41","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=68941"},"modified":"2011-12-01T23:17:59","modified_gmt":"2011-12-01T22:17:59","slug":"habermas-poslednji-evropljanin","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/12\/01\/habermas-poslednji-evropljanin\/","title":{"rendered":"Habermas, poslednji Evropljanin"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Georg DIEZ<\/strong><\/p>\n

Jirgenu Habermasu je svega dosta. \u010cuveni filozof ovih dana \u010dini sve da skrene pa\u017enju na ono \u0161to smatra propa\u0161\u0107u evropskog ideala. Nada se da mo\u017ee da pomogne da taj ideal bude sa\u010duvan od nesposobnih politi\u010dara i mra\u010dnih sila svetskog tr\u017ei\u0161ta.<\/p>\n

Jirgen Habermas je besan. Zaista besan. Skoro razjaren – jer ono \u0161to se de\u0161ava do\u017eivljava vrlo li\u010dno.<\/p>\n

Naginje se napred. Naginje se nazad. Svojim nemirnim rukama ilustruje bujicu re\u010di, pre nego \u0161to dopusti da mu ponovo skliznu u krilo. Udara u sto i uzvikuje: “Dosta vi\u0161e!”. Jednostavno, ne \u017eeli da vidi Evropu otpremljenu u kantu za sme\u0107e svetske istorije.<\/p>\n

“Govorim kao gra\u0111anin”, ka\u017ee Habermas. “Radije bih sedeo kod ku\u0107e, za svojim stolom, verujte mi. Ali, ovo je isuvi\u0161e va\u017eno. Svi moraju da shvate da su pred nama klju\u010dne odluke. Zbog toga sam toliko anga\u017eovan u ovoj debati. Evropski projekat ne mo\u017ee vi\u0161e da opstane kao elitni modus”.<\/p>\n

Dosta vi\u0161e! Evropa je njegov projekat. Projekat njegove generacije.<\/p>\n

Jirgen Habermas, 82-godi\u0161njak, \u017eeli da se o tome pro\u0161iri glas. Sedi na pozornici u Gete institutu u Parizu. Pored njega sedi dobronamerni profesor koji mu tokom dva sata postavlja svega \u0161est ili sedam pitanja – odgovori koji traju kra\u0107e od 15 minuta jednostavno nisu Habermasov stil.<\/p>\n

Obi\u010dno izgovara pametne stvari kao \u0161to su: “U ovoj krizi, funkcionalni i sistemski imperativi se sudaraju” – aludiraju\u0107i na dr\u017eavne dugove i pritisak tr\u017ei\u0161ta.<\/p>\n

Ponekad u\u017easnuto odmahne glavom: “To je prosto neprihvatljivo, prosto neprihvatljivo” – ka\u017ee komentari\u0161u\u0107i diktate Evropske unije i gubitak suvereniteta Gr\u010dke.<\/p>\n

Bez ube\u0111enja<\/strong><\/p>\n

A onda ponovo besni: “Osu\u0111ujem politi\u010dke partije. Na\u0161i politi\u010dari ve\u0107 dugo nisu u stanju da te\u017ee bilo \u010demu osim tome da budu ponovo izabrani. Nemaju nikakvu politi\u010dku su\u0161tinu, nikakva ube\u0111enja!”<\/p>\n

U prirodi ove krize je da filozofe i salonske politi\u010dare ponekad stavlja u isti polo\u017eaj.<\/p>\n

U prirodi ove krize je i da previ\u0161e ljudi govori previ\u0161e, pa bi nam sasvim sigurno koristio neko ko problemu pristupa sistemati\u010dno, kao \u0161to to \u010dini Habermas u svoj novoj knjizi.<\/p>\n

Ali, iznad svega, u prirodi ove krize je da \u0161to du\u017ee traje, postaje sve konfuznija. Postaje sve te\u017ee da pratimo obrte situacije i da shvatimo ko je i za \u0161ta kriv. I, sve vreme, alternative prosto nestaju, tu pred na\u0161im o\u010dima.<\/p>\n

Zbog toga je Habermas toliko ljut: na politi\u010dare, “funkcionalnu elitu” i medije. “Da li ste vi iz medija?” – upitao je \u010doveka u publici koji mu se obratio. “Niste? Ba\u0161 \u0161teta.”<\/p>\n

Habermas \u017eeli da po\u0161alje poruku. Zbog toga i sedi na ovoj tribini. Zbog toga je nedavno napisao \u010dlanak za Frankfurter algemajne cajtung<\/em>, u kojem je evropske politi\u010dare optu\u017eio za cinizam i “okretanje le\u0111a evropskim idealima”. Zbog toga je nedavno napisao i knjigu – “knji\u017eicu”, kako je on sam naziva – koju je ugledni nema\u010dki nedeljnik Die Zeit<\/em> odmah uporedio sa esejom Imanuela Kanta iz 1795. godine “Ve\u010diti mir: Filozofska skica”.<\/p>\n

Ali, da li je odgovorio na pitanje kojim putem bi demokratija i kapitalizam dalje trebalo da se kre\u0107u?<\/p>\n

Tihi dr\u017eavni udar<\/strong><\/p>\n

“O evropskom ustavu” (Zur Verfassung Europas) je naziv njegove nove knjige koja je, zapravo, duga\u010dak esej u kojem Habermas opisuje kako se su\u0161tina na\u0161e demokratije promenila pod pritiskom kriza i tr\u017ei\u0161nog ludila.<\/p>\n

Habermas ka\u017ee da je mo\u0107 iskliznula iz ruku ljudi i premestila se na tela sumnjivog demokratskog legitimiteta, kao \u0161to je Evropski savet. Su\u0161tinski, sugeri\u0161e Habermas, tehnokrate su odavno sprovele tihi dr\u017eavni udar.<\/p>\n

“Angela Merkel i Nikola Sarkozi su, 22. jula 2011. godine, postigli nejasan kompromis – koji je podlo\u017ean razli\u010ditim tuma\u010denjima – izme\u0111u nema\u010dkog ekonomskog liberalizma i francuskog etatizma”, napisao je poznati filozof. “Svi znaci ukazuju na to da bi oboje \u017eeleli da federalizam izvr\u0161nih vlasti, na kojem po\u010diva Lisabonski ugovor, pretvore u vrhovnu vlast Evropskog saveta, koji funkcioni\u0161e suprotno duhu tog sporazuma”.<\/p>\n

Sistem koji su Merkelova i Sarkozi uspostavili tokom krize Habermas opisuje kao “postdemokratski”. Evropski parlament gotovo da nema nikakav uticaj. Evropska komisija kao da je “suspendovana”, bez stvarne odgovornosti za ono \u0161to \u010dini. Najva\u017enije je, me\u0111utim, to \u0161to Evropski savet, kojem je Lisabonskim ugovorom data centralna uloga, Habermas naziva “anomalijom”. On Savet vidi kao “vladaju\u0107e telo koje se me\u0161a u politiku, iako za to nije ovla\u0161\u0107eno”.<\/p>\n

On vidi Evropu u kojoj dr\u017eavama upravlja tr\u017ei\u0161te, u kojoj EU ima sna\u017ean uticaj na formiranje novih vlada u Italiji i Gr\u010dkoj, i u kojoj je sve ono evropsko, \u0161to on tako strastveno brani i voli, jednostavno okrenuto naglava\u010dke.<\/p>\n

Redak fenomen<\/strong><\/p>\n

Na ovom mestu bi trebalo pomenuti da Habermas nije nezadovoljnik, nije pesimista niti prorok propasti – on je doslovno nepokolebljivi optimista, i to je ono \u0161to ga \u010dini tako retkim fenomenom u Nema\u010dkoj.<\/p>\n

Problem njega kao filozofa uvek je bilo to \u0161to je delovao pomalo jednoli\u010dno jer je, uprkos, svim velikim re\u010dima, zapravo vrlo jasan i razumljiv. Kultivisani bes je preuzeo od Marksa, o\u0161trouman pogled na modernizam od Frojda, a jasno\u0107u od ameri\u010dkih pragmatista. Uvek je bio prijateljski nastrojeni poja\u0161njava\u010d, racionalista i antiromantik.<\/p>\n

Ipak, njegove ranije knjige, “Javno mnjenje” i “Izme\u0111u \u010dinjenica i normi” bile su, naravno, donekle druga\u010dije nego vesela postmodernisti\u010dka borba sa zami\u0161ljenim protivnikom, karakteristi\u010dna za francuske filozofe poput \u017daka Deride i \u017dana Bodrijara. Povrh toga, drugo Habermanovo delo, “Teorija komunikativnog delanja”, krilo je zamke u njegovoj teoriji “diskursa bez prinude” koja je, \u010dak i pre otkri\u0107a Fejsbuka i Tvitera, bila veoma smela, ako ne i naivna.<\/p>\n

Habermas nikad nije bio baca\u010d no\u017eeva, kao slovena\u010dki mislilac Slavoj \u017di\u017eek, niti \u017eongler kao nema\u010dki filozof Peter Sloterdijk. Nikad nije pravio cirkus i uvek je bio levi\u010dar (iako sigurno ima onih koji se ne\u0107e slo\u017eiti sa ovom konstatacijom). Bio je na strani studentskog pokreta dok stvari nisu postale “previ\u0161e vru\u0107e” za njega. U\u017eivao je ustavnim i proceduralnim pitanjima. To je, u osnovi, do danas ostala njegova pozicija.<\/p>\n

Habermas istinski veruje u racionalnost ljudi. On istinski veruje u starinsku, ure\u0111enu demokratiju. On istinski veruje u javnost koja slu\u017ei op\u0161tem dobru.<\/p>\n

To tako\u0111e obja\u0161njava zbog \u010dega je tako sre\u0107no gledao u publiku koja se te novembarske ve\u010deri okupila u Parizu.<\/p>\n

Habermas je prili\u010dno visok, dugonog \u010dovek. Kada je zakora\u010dio na pozornicu, njegovo opu\u0161teno dr\u017eanje u\u010dinilo je izgleda gotovo nehajno. Kada je protegao noge ispod stola, izgledalo je kao da je kod ku\u0107e. Bez obzira na to da li je za katedrom ili ne, ovo jeste njegova profesija: javna komunikacija i razmena ideja.<\/p>\n

Uvek je bio tu kada je bilo potrebno vratiti Nema\u010dku na pravi put, drugim re\u010dima, na njegov put – ka Zapadu, na put razuma: 1986. godine, kada su se nema\u010dki istori\u010dari \u017eestoko sporili oko toga kako da se Nema\u010dka postavi prema svojoj ulozi u Drugom svetskom ratu; posle ujedinjenja zemlje 1990. godine; tokom ira\u010dkog rata.<\/p>\n

Isto je i sada, dok sedi za stolom, u zatvorenoj sobi u podrumu Gete instituta u Parizu i govori pred 200 do 250 zabrinutih, izuzetno obrazovanih gra\u0111ana. Ka\u017ee da on, teoreti\u010dar javnosti, nema pojma o Fejsbuku i Tviteru – \u0161to je izjava koja, naravno, zvu\u010di zastarelo, gotovo apsurdno. Habermas veruje u mo\u0107 re\u010di i racionalnost diskursa. To je filozofija unplugged.<\/p>\n

Dok aktivisti pokreta “Okupiraj…” odbijaju da makar jedan svoj zahtev jasno formuli\u0161u, Habermas sasvim jasno i glasno ka\u017ee zbog \u010dega i dalje vidi Evropu kao civilizacijski projekat kojem se ne sme dozvoliti da propadne, i zbog \u010dega je “globalno dru\u0161tvo” ne samo ostvarivo, nego i neophodno da bi se pomirili demokratija i kapitalizam.<\/p>\n

U suprotnom, kako on to ka\u017ee, rizikujemo da upadnemo u neku vrstu neprekidnog vanrednog stanja – u suprotnom, dr\u017eavama \u0107e upravljati tr\u017ei\u0161ta. “Italija \u017euri da ustoli\u010di Montija” – to je bio jedan od naslova pro\u0161le nedelje u listu Financial Times Europe.<\/em><\/p>\n

Sa druge strane, oni i nisu toliko razli\u010diti, live-stream revolucionari iz pokreta “Okupiraj…” i filozof koji i dalje pi\u0161e knjige. Re\u010d je, zapravo, o podeli posla – izme\u0111u analognog i digitalnog, izme\u0111u debate i akcije. To je igranje na terenu na kojem svako ima svoje mesto i nije uvek jasno ko su dobri, a ko lo\u0161i momci. Pred na\u0161im o\u010dima se postoje\u0107a pravila prepravljaju, a uloge se redefini\u0161u.<\/p>\n

Demontiranje demokratije<\/strong><\/p>\n

“Negde posle 2008. godine”, pri\u010da Habermas uz \u010da\u0161u belog vina, po zavr\u0161etku debate, “shvatio sam da se proces \u0161irenja, integracije i demokratizacije ne kre\u0107e unapred automatski, sam od sebe, shvatio sam da je taj proces reverzibilan i da se, prvi put u istoriji EU, zapravo suo\u010davamo sa demonta\u017eom demokratije. Nisam mislio da je to mogu\u0107e. Stigli smo do raskr\u0161\u0107a.”<\/p>\n

Treba tako\u0111e re\u0107i: za nekoga ko je najva\u017eniji nema\u010dki \u017eivi filozof, on je neshvatljivo strpljiv \u010dovek.<\/p>\n

Isprva je bio ushi\u0107en \u0161to je kona\u010dno uspeo da prona\u0111e novinara kojem \u0107e da saop\u0161ti koliko je zga\u0111en na\u010dinom na koji se pojedini mediji dodvoravaju Merkelovoj – koliko se gnu\u0161a tog oportunisti\u010dkog saveza sa mo\u0107nicima. Onda je, me\u0111utim, blagim tonom pohvalio medije \u0161to su se u proteklih godinu dana kona\u010dno probudili i po\u010deli da se bave Evropom na na\u010din koji jasno ukazuje na razmere problema.<\/p>\n

“Politi\u010dka elita zapravo nema interes da ljudima obja\u0161njava da se va\u017ene odluke donose u Strazburu, oni se samo pla\u0161e da ne izgube vlast”, izgovorio je Habermas, neposredno pre nego \u0161to ga je spopala izvesna gospo\u0111a koja, \u010dinilo se, nije u potpunosti vladala sobom. Ali tako je to u ovakvim prilikama – tako je to sa diskursom bez prinude. “Ne razumem sasvim normativne posledice Va\u0161eg pitanja”, bio je Habermasov odgovor koji je gospo\u0111u zadr\u017eao na pristojnoj udaljenosti.<\/p>\n

On je, na kraju krajeva, d\u017eentlmen iz vremena kada je elokvencija ne\u0161to zna\u010dila i kada su mu\u0161karci nosili platnene maramice. On je dete rata i opstaje, \u010dak i onda kada vam se \u010dini da \u0107e, kao brod, da se prevrne i potone.<\/p>\n

Va\u017eno je razumeti zbog \u010dega sve \u0161to se ti\u010de Evrope do\u017eivljava li\u010dno. Razlog za to je zla Nema\u010dka iz pro\u0161losti i dobra Evropa sutra\u0161njice, pretvaranje pro\u0161losti u budu\u0107nost, razlog je kontinent koji je nekad bio razjedinjen zbog krivice, a sada zbog dugova.<\/p>\n

Bez prigovora<\/strong><\/p>\n

U pro\u0161losti, postojali su neprijatelji; danas, postoje tr\u017ei\u0161ta – tako se mo\u017ee opisati ovaj trenutak u istoriji, onako kako ga vidi Habermas.<\/p>\n

Dva dana pre debate u Gete institutu, stajao je prepunom, pregrejanom amfiteatru Univerziteta Pariz Dekart i obra\u0107ao se studentima koji su izgledali kao da bi radije uspostavljali kapitalizam u Briselu ili Pekingu, nego \u0161to bi proveli no\u0107 u \u0161atoru pokreta “Okupiraj…”.<\/p>\n

\u010cim je kro\u010dio u prostoriju, Habermas je promenio redosled sedenja na pozornici i premestio plo\u010dice sa imenima. Zatim su mikrofoni otkazali poslu\u0161nost – \u0161to je izgledalo kao element komunikativnog delanja u praksi. Potom je jedan od prisutnih profesora izgovorio bombasti\u010dan uvod, \u0161to je, izgleda, deo akademskog rituala u Francuskoj.<\/p>\n

Habermas je sve to prihvatio bez prigovora. Stupio je za govornicu i objasnio koje su to gre\u0161ke napravljene prilikom konstruisanja Evropske unije. Govorio je o nedostatku politi\u010dkog jedinstva i o “usa\u0111enom kapitalizmu”, \u0161to je termin koji koristi kada opisuje tr\u017ei\u0161nu ekonomiju koju kontroli\u0161u politi\u010dari. On amorfne briselske strukture \u010dini opipljivim ukazuju\u0107i na njihove protivre\u010dnosti i isti\u010de \u010dinjenicu da odluke Evropskog saveta, koje uti\u010du na na\u0161 svakodnevni \u017eivot, zapravo nemaju ni legalitet ni legitimitet.<\/p>\n

On, dodu\u0161e, govori i o mogu\u0107nosti koju pru\u017ea Lisabonski ugovor, a to je stvaranje unije koja je demokrati\u010dnija i politi\u010dki efikasnija. Tako ne\u0161to bi moglo da se izrodi iz trenutne krize, ka\u017ee Habermas. On je, na kraju krajeva, optimista.<\/p>\n

Onda ga je savladala iscrpljenost. Morao je da sedne. U prostoriji je zagu\u0161ljivo i nakratko se \u010dinilo da ne\u0107e biti u stanju da nastavi izlaganje. Posle ispijene \u010da\u0161e vode, ponovo je ustao.<\/p>\n

Usprotivio se “politi\u010dkom defetizmu” i po\u010deo da, od delova svoje analize, gradi pozitivnu viziju Evrope. Nacionalnu dr\u017eavu je prikazao kao mesto gde su prava gra\u0111ana bolje za\u0161ti\u0107ena, a zatim objasnio da se taj princip mo\u017ee primeniti na nivou Evrope.<\/p>\n

Gra\u0111ani svedeni na posmatra\u010de<\/strong><\/p>\n

Habermas ka\u017ee da dr\u017eave nemaju prava, “samo ljudi imaju prava”. Zatim preduzima poslednji korak i narode i gra\u0111ane Evrope postavlja na mesto – u njegovim o\u010dima oni su istinski akteri istorije, a ne dr\u017eave ili vlade. To su isti oni gra\u0111ani koji su trenutno, zbog na\u010dina na koji se vodi politika, svedeni na puke posmatra\u010de.<\/p>\n

Njegova vizija izgleda ovako: “Gra\u0111ani svake dr\u017eave zasebno, koji su do sada morali da se pomire sa tim da su odgovornosti presraspodeljene i izvan dr\u017eavnih granica, mogu kao gra\u0111ani Evrope da usmere svoj demokratski uticaj prema vladama koje trenutno rade u okviru ustavne sive zone”.<\/p>\n

Ovo je Habermasova glavna poenta i ono \u0161to je nedostajalo viziji Evrope: formula onoga \u0161to je pogre\u0161no u postoje\u0107oj konstrukciji. On ne vidi EU kao komonvelt dr\u017eava ili kao federaciju nego, radije, kao ne\u0161to novo.<\/p>\n

Vidi je kao zakonitu tvorevinu oko koje su se dogovorili narodi Evrope uz saglasnost gra\u0111ana Evrope (drugim re\u010dima, mi sa samima sobom), u dvojnoj formi, ali bez vlada. To, naravno, Merkelovu i Sarkozija li\u0161ava osnove na kojoj po\u010diva njihova mo\u0107, ali to je i bio Habermasov cilj.<\/p>\n

Onda ga je savladao jo\u0161 jedan talas iscrpljenosti. Morao je da sedne i profesor mu je doneo \u010da\u0161u soka od pomorand\u017ee. Habermas iz d\u017eepa vadi maramicu. Zatim ustaje i nastavlja da pri\u010da o spasavanju “prirodnog stani\u0161ta stare Evrope”.<\/p>\n

Postoji alternativa, ka\u017ee, postoji drugi na\u010din osim ovog polaganog prenosa ovla\u0161\u0107enja koje se upravo odvija. Mediji moraju da pomognu gra\u0111anima da shvate neverovatne razmere uticaja Evropske unije na njihove \u017eivote. Politi\u010dari \u0107e sigurno shvatiti kakav bi teret pao na njihova le\u0111a ukoliko bi Evropa propala. EU mora biti demokratizovana.<\/p>\n

Njegovo izlaganje je kao njegova knjiga. To nije optu\u017enica, iako povremeno poprima agresivan ton; to je analiza propasti evropske politike. Habermas ne nudi izlaz, ne nudi konkretan odgovor na pitanje koji bi put demokratija i kapitalizam trebalo da odaberu.<\/p>\n

Neizvesna budu\u0107nost i upozorenja iz pro\u0161losti<\/strong><\/p>\n

Sve \u0161to nudi je jedina vizija koju mo\u017ee da formuli\u0161e teoreti\u010dar ustava: “globalno dru\u0161tvo” \u0107e morati da se pobrine za sve. Usred krize on i dalje vidi “primer razra\u0111enog koncepta ustavne saradnje izme\u0111u dr\u017eava i gra\u0111ana Evropske unije” kao najbolji na\u010din da se izgradi “globalno gra\u0111ansko dru\u0161tvo”.<\/p>\n

Habermas je, na kraju krajeva, pragmati\u010dni optimista. On nam ne ka\u017ee koji su to koraci koji \u0107e nas odvesti od goreg ka boljem.<\/p>\n

Kona\u010dno, ono \u0161to mu nedostaje jeste ubedljiva pri\u010da. To tako\u0111e povezuje Habermasa sa pokretom “Okupiraj…”. Ali, bez pri\u010de nema ni koncepta promena.<\/p>\n

Na kraju izlaganja, ovacije.<\/p>\n

“Ukoliko evropski projekat propadne”, ka\u017ee, “postavlja se pitanje koliko \u0107e nam vremena biti potrebno da ponovo uspostavimo neki status kvo. Setite se nema\u010dke revolucije iz 1848. godine: kada je propala, bilo nam je potrebno sto godina da ponovo dostignemo kakav-takav nivo demokratije”.<\/p>\n

Neizvesna budu\u0107nost i upozorenja iz pro\u0161losti – to je ono \u0161to nam Habermas nudi. Sada\u0161njost je, bar za sada, nedoku\u010diva.<\/p>\n

RTS<\/a>\/ Der Spiegel<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Neizvesna budu\u0107nost i upozorenja iz pro\u0161losti \u2013 to je ono \u0161to nam Habermas nudi. Sada\u0161njost je, bar za sada, nedoku\u010diva.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-68941","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/68941","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=68941"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/68941\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=68941"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=68941"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=68941"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}