{"id":66677,"date":"2011-11-13T10:21:43","date_gmt":"2011-11-13T08:21:43","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=66677"},"modified":"2011-11-13T10:21:43","modified_gmt":"2011-11-13T08:21:43","slug":"moze-li-revolucionarni-pacifizam-doneti-mir","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/11\/13\/moze-li-revolucionarni-pacifizam-doneti-mir\/","title":{"rendered":"Mo\u017ee li revolucionarni pacifizam doneti mir?"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Noam \u010comski<\/p>\n

Kao \u0161to znamo, Ujedinjene nacije su osnovane da \u201espasu naredne generacije od ratnih strahota\u201c. Ove re\u010di mogu samo da izazovu duboko \u017ealjenje, ako razmislimo \u0161ta smo uradili da ispunimo ovu te\u017enju, iako je bilo nekih zna\u010dajnih uspeha, naro\u010dito u Evropi.<\/p>\n

Evropa je vekovima bila najnasilnija teritorija sveta, sa zlo\u010dina\u010dkim i pogubnim unutra\u0161njim sukobima. Tu se iskivala kultura rata koja je Evropljanima omogu\u0107ila da pokore najve\u0107i deo sveta, \u0161okiraju\u0107i svoje \u017ertve, ljude koji nipo\u0161to nisu bili pacifisti, ali su ipak bili \u201ezgro\u017eeni razornim besom evropskog ratovanja\u201c, po re\u010dima britanskoj vojnog istori\u010dara D\u017eefrija Parkera.<\/p>\n

Ova kultura omogu\u0107ila je Evropljanima i da u svojim pohodima nametnu ono \u0161to je Adam Smit nazivao \u201edivlja\u010dkom nepravdom Evropljana\u201c, sa Engleskom na \u010delu, \u0161to nije propustio da naglasi. Globalno osvajanje bilo je posebno u\u017easno u takozvanoj \u201eanglosferi\u201c, Engleskoj i njenim tvorevinama, doseljeni\u010dko-kolonijalnim dru\u0161tvima gde su uro\u0111eni\u010dka dru\u0161tva razarana, a narodi proterivani ili istrebljivani.<\/p>\n

Ali od 1945, Evropa je interno postala najmirniji i dobrim delom najhumaniji region sveta \u2013 \u0161to je ujedno i izvor nekih njenih dana\u0161njih problema, ali ovu temu \u0107u zasad ostaviti po strani.<\/p>\n

U nau\u010dnim radovima, ova dramati\u010dna tranzicija \u010desto se pripisuje tezi o \u201edemokratskom miru\u201c: demokratske dr\u017eave me\u0111usobno ne ratuju. Ne treba smetnuti s uma, me\u0111utim, da su Evropljani na kraju shvatili da \u0107e, kada se slede\u0107i put prepuste svojoj omiljenoj razonodi me\u0111usobnog klanja, igranka biti gotova. Civilizacija je razvila takvo destruktivno oru\u017eje koje se mo\u017ee upotrebiti samo protiv onih previ\u0161e slabih da odgovore istom merom, \u0161to smo imali priliku da vidimo u godinama nakon Drugog svetskog rata.<\/p>\n

Ova pretnja nije otklonjena. Ameri\u010dko-sovjetski sukobi toliko su bili blizu terminalnog nuklearnog rata da je o tome previ\u0161e stra\u0161no i razmi\u0161ljati. A pretnja nuklearnog rata i dalje je \u017eiva, na \u0161ta \u0107u se kasnije kratko osvrnuti.<\/p>\n

Mo\u017eemo li nastaviti da makar ograni\u010davamo ratne strahote? Jedan odgovor daju apsolutni pacifisti, uklju\u010duju\u0107i i ljude koje po\u0161tujem, iako nikad nisam potpuno delio njihovo mi\u0161ljenje. Malo ubedljivije stanovi\u0161te, po mom mi\u0161ljenju, jeste ono koje je zastupao pacifisti\u010dki mislilac i aktivista Abraham Masti, jedna od najve\u0107ih li\u010dnosti 20. veka u Americi, po mom mi\u0161ljenju. On je to zvao \u201erevolucionarnim pacifizmom\u201c.<\/p>\n

Masti je prezirao te\u017enju za mirom bez pravde. Govorio je da \u010dovek \u201emora biti revolucionar pre nego \u0161to postane pacifista\u201c \u2013 pri \u010demu je mislio da ljudi moraju prestati da se \u201etako lako mire sa zlom\u201c, i da moraju \u201epo\u0161teno i adekvatno pristupiti tome \u0161to \u010dini devedeset procenata na\u0161eg problema \u2013 nasilju na kojem se zasniva dana\u0161nji sistem, i svom zlu, materijalnom i duhovnom, koje takav sistem name\u0107e masama ljudi \u0161irom sveta\u201c.<\/p>\n

Ako to ne u\u010dinimo, govorio je on, \u201ene\u0161to je apsurdno, a mo\u017eda i licemerno, u na\u0161oj zabrinutosti zbog onih preostalih deset posto nasilja koje vr\u0161e pobunjenici protiv ugnjetavanja\u201c \u2013 koliko god oni bili ogavni. Govorio je o najte\u017eem problemu za tada\u0161nje pacifiste: pitanju da li treba u\u010destvovati u antifa\u0161isti\u010dkom ratu.<\/p>\n

Pi\u0161u\u0107i o Mastiju pre 45 godina, citirao sam njegovo upozorenje da je \u201eproblem nakon rata \u2013 problem pobednika. On misli da je upravo dokazao da se rat i nasilje isplate. Ko \u0107e njega nau\u010diti pameti?\u201c Ovo zapa\u017eanje bilo je vi\u0161e nego primereno u tom trenutku, dok su besneli ratovi u Indokini. A jo\u0161 vi\u0161e kasnije.<\/p>\n

Saveznici nisu u\u0161li u \u201edobri rat\u201c, kako se on obi\u010dno naziva, zbog u\u017easnih zlo\u010dina fa\u0161izma. Pre njihovog napada na zapadne sile, fa\u0161isti su u\u017eivali prili\u010dno blagonalon tretman, naro\u010dito onaj \u201eimpresivni gospodin iz Italije\u201c, kako je Ruzvelt nazivao Musolinija.<\/p>\n

Stejt department je \u010dak i Hitlera smatrao \u201eumerenim\u201c politi\u010darem, koji potiskuje ekstremiste sa levice i desnice. Britanci su bili jo\u0161 predusretljiviji, posebno oni iz poslovnog sveta. Ruzveltov blizak prijatelj Samner Vels preneo je predsedniku da Minhenski sporazum, koji je raspar\u010dao \u010cehoslova\u010dku, \u201epredstavlja priliku za uspostavljanje novog svetskog poretka zasnovanog na pravdi i pravu\u201c, gde bi umereni nacisti igrali vode\u0107u ulogu.<\/p>\n

\u010cak je u aprilu 1941. uticajni dr\u017eavnik D\u017eord\u017e Kenan, sa miroljubive strane posleratnog planerskog spektra, napisao iz svog konzulata u Berlinu da nema\u010dke vo\u0111e ne \u017eele da \u201edrugi ljudi pate pod nema\u010dkom vladavinom\u201c, da \u201esa velikim nestrpljenjem \u017eele da vide svoje nove podanike sre\u0107ne pod njihovom za\u0161titom\u201c, i da prave \u201ezna\u010dajne kompromise\u201c kako bi obezbedile dobar ishod.<\/p>\n

Iako su do tada u\u017easne \u010dinjenice o holokaustu bile dobro poznate, Nirnber\u0161ki proces jedva da se njima bavio, i bio je fokusiran na agresiju, \u201enajve\u0107i me\u0111unarodni zlo\u010din koji se od drugih zlo\u010dina razlikuje po tome \u0161to sadr\u017ei akumulirano zlo\u201c: Indokina, Irak, i brojne druge zemlje pru\u017eaju nam mnogo razloga za razmi\u0161ljanje.<\/p>\n

Strahotni zlo\u010dini japanskog fa\u0161izma bili su prakti\u010dno ignorisani u posleratnim mirovnim sporazumima. Japanska agresija po\u010dela je pre ta\u010dno 80 godina, insceniranim Mukdenskim incidentom, ali za Zapad, po\u010dela je deset godina kasnije, napadom na vojne baze na dva ameri\u010dka poseda.<\/p>\n

Indija i druge azijske zemlje odbile su da prisustvuju Mirovnoj konferenciji u San Francisku 1951. godine, zbog izostavljanja japanskih zlo\u010dina u Aziji \u2013 i zbog otvaranja velike ameri\u010dke vojne baze u pokorenoj Okinavi, koje su jo\u0161 uvek tamo, uprkos energi\u010dnom protivljenju stanovni\u0161tva.<\/p>\n

Treba se prisetiti nekih \u010dinjenica o napadu na Perl Harbor. Jedna je reakcija istori\u010dara i Kenedijevog savetnika Artua \u0160lezingera na bombardovanje Bagdada u martu 2003. Pozvao se na Ruzveltove re\u010di, kada je Japan bombardovao Perl Harbor na \u201edan koji \u0107e ostati sramotan\u201c. \u201eDanas smo mi, Amerikanci, ti koji \u0107e \u017eiveti u sramoti\u201c, pisao je \u0160lezinger, dok je na\u0161a vlada ponavljala politiku imperijalnog Japana. Ovakva razmi\u0161ljanja jedva da su spomenuta u javnosti, i ubrzo su potisnuta. Nisam prona\u0161ao da je iko pohvalio ovaj principijelni stav kada je \u0160lezinger umro nekoliko godina kasnije.<\/p>\n

Ako odemo nekoliko koraka dalje od ove \u0160lezingerove lamentacije, mo\u017eemo mnogo nau\u010diti o sebi. Po dana\u0161njim standardima, japanski napad bi bio opravdan, pa \u010dak i hvale vredan. Na kraju, Japan je sledio onu toliko hvaljenu doktrinu anticipirane samoodbrane kada je bombardovao vojne baze na Havajima i Filipinima, prakti\u010dno ameri\u010dkim kolonijama, sa razlozima mnogo ubedljivijim od svega \u0161to su Bu\u0161 i Bler uspeli da izmisle kada su 2003. posegnuli za politikom imperijalnog Japana.<\/p>\n

Japanski \u010delnici vrlo dobro su znali da sa fabri\u010dkih traka Boinga silaze bombarderi B-17, i mogli su da pro\u010ditaju u ameri\u010dkoj \u0161tampi da \u0107e ove ma\u0161ine za ubijanje mo\u0107i da sagore Tokio, \u201egrad od pirin\u010danog papira i drvenih ku\u0107a\u201c. U novembru 1940, plan da se \u201ebombarduju Tokio i drugi veliki gradovi\u201c egzaltirano je prihvatio dr\u017eavni sekretar Kordel Hal. Ruzvelt je bio \u201eprosto odu\u0161evljen\u201c planovima da se \u201eindustrijsko srce Imperije spali bacanjem zapaljivih bombi na one uzavrele drvene mravinjake Hon\u0161u i Kju\u0161u\u201c, kako ih je opisao autor planova, komandant ratnog vazduhoplovstva general \u010cenolt.<\/p>\n

Do jula 1941, avijacija je u tom cilju prevozila bombardere B-17 na Daleki istok, raspore\u0111uju\u0107i polovinu svih velikih bombardera na ovaj region. Oni \u0107e se upotrebiti, ako bude bilo potrebe, \u201eda se japanski papirni gradovi zapale\u201c, kako je najavio Ruzveltov glavni vojni savetnik, general D\u017eord\u017e Mar\u0161al, na konferenciji za novinare tri nedelje pre Perl Harbora. \u010cetiri dana kasnije, dopisnik New York Timesa, Artur Krok, napisao je da Amerika pravi planove za bombardovanje Japana iz sibirskih i filipinskih baza, gde je vazduhoplovstvo dopremalo zapaljive bombe namenjene civilnim metama. Amerika je znala iz de\u0161ifrovanih poruka da je Japan svesan ovih planova.<\/p>\n

Istorija nam daje mnoge dokaze u prilog Mastijevom zaklju\u010dku da je \u201eproblem nakon rata pobednik, koji misli da je upravo dokazao da se rat i nasilje isplate\u201c. A pravi odgovor na Mastijevo pitanje \u201eKo \u0107e njega nau\u010diti pameti?\u201c, mogu dati samo doma\u0107a stanovni\u0161tva, ako prihvate elementarne moralne principe.<\/p>\n

\u010cak i najneupitniji od ovih principa mogao bi imati veliki uticaj na okon\u010danje nepravdi i ratova. Uzmimo princip univerzalnosti, mo\u017eda najelementarniji moralni princip: na sebe primenjujemo iste one standarde koje primenjujemo na ostale, ako ne i stro\u017ee. Ovaj princip je univerzalan, ili skoro univerzalan, na tri na\u010dina: mo\u017ee se prona\u0107i u nekom obliku u svakom moralnom kodeksu, univerzalno je prihva\u0107en na re\u010dima, i konstantno se odbija u praksi. \u010cinjenice su jednostavne, i trebalo bi da nas zabrinu.<\/p>\n

Iz tog principa izvodi se jednostavan zaklju\u010dak: trebalo bi da raspodelimo energiju u onoj meri u kojoj mo\u017eemo uticati na ishod, \u0161to je obi\u010dno slu\u010daj kada delimo odgovornost. Ovo uzimamo zdravo za gotovo kada se radi o neprijateljima. Nikoga ne zanima da li se iranski intelektualci pridru\u017euju tamo\u0161njoj vladaju\u0107oj klasi u osudi izraelskih ili ameri\u010dkih zlo\u010dina. Ne, nas interesuje \u0161ta imaju da ka\u017eu o svojoj dr\u017eavi. Po istim kriterijumima ocenjivali smo i sovjetske disidente.<\/p>\n

Naravno, reakcija nije takva unutar njihovih dru\u0161tava. Tamo se disidenti kvalifikuju kao \u201eantisovjeti\u201c ili poklonici Velikog Satane, kao \u0161to se njihovi pandani ovde osu\u0111uju kao \u201eantiamerikanci\u201c ili obo\u017eavaoci dana\u0161njeg zvani\u010dnog neprijatelja. I naravno, kazna za one koji se pridr\u017eavaju elementarnih moralnih principa mo\u017ee da bude stroga, u zavisnosti od prirode dru\u0161tva.<\/p>\n

Na primer, u \u010cehoslova\u010dkoj pod sovjetskom kontrolom, Vaclav Havel je zatvaran. U isto vreme, u El Salvadoru pod ameri\u010dkom kontrolom, Havelovi pandani su streljani. To je uradio elitni bataljon, koji tek \u0161to se vratio sa obuke u \u0160koli specijalnog ratovanja D\u017eon. F. Kenedi u Severnoj Karolini, postupaju\u0107i po nare\u0111enju Vrhovne komande, koja je odr\u017eavala intimne odnose sa Va\u0161ingtonom. Svi znamo za Havela i po\u0161tujemo ga zbog njegovog hrabrog otpora, ali ko mo\u017ee makar da navede imena vode\u0107ih latinoameri\u010dkih intelektualaca, jezuitskih sve\u0161tenika, koji su dodati na duguga\u010dki krvavi spisak brigade Atlakatl ubrzo nakon ru\u0161enja Berlinskog zida \u2013 zajedno sa njihovom ku\u0107epaziteljkom i njenom \u0107erkom, jer je nare\u0111enje glasilo da ne sme biti \u017eivih svedoka?<\/p>\n

Pre nego \u0161to \u010dujemo da su to samo izuzeci, treba da se podsetimo jednog podatka iz latinoameri\u010dkih studija, koji je ponovio istori\u010dar Don Koutsvort u nedavno objavljenoj Kembrid\u017eovoj istoriji Hladnog rata. Od 1960. do \u201eru\u0161enja Sovjetskog saveza devedesetih, broj politi\u010dkih zatvorenika, \u017ertava torture, i streljanih nenasilnih disidenata u Latinskoj Americi uveliko je prema\u0161ivao njihov broj u Sovjetskom Savezu i njegovim isto\u010dnoevropskim satelitima\u201c. Me\u0111u ubijenima je bilo mnogo verskih mu\u010denika, a te masovne pokolje je uporno podr\u017eavao ili inicirao Va\u0161ington. Godina 1960. je vrlo zna\u010dajna, iz razloga koji bi trebalo da znamo, ali ne\u0107u sada o tome.<\/p>\n

Na Zapadu, sve je ovo \u201enestalo\u201c, da se poslu\u017eimo terminologijom na\u0161ih latinoameri\u010dkih \u017ertava. Na\u017ealost, u pitanju su trajne odlike jedne intelektualne i moralne kulture, \u010dije tragove mo\u017eemo da prona\u0111emo i u najranijoj zabele\u017eenoj istoriji. Mislim da one dobro isti\u010du Mastijevu osudu.<\/p>\n

Ako mislimo da ikad dostignemo ideale u koje se toliko zaklinjemo, i da se pribli\u017eimo ispunjenju prvobitnog sna Ujedinjenih nacija, trebalo bi dobro da razmislimo o klju\u010dnim izborima koji su napravljeni, i koji se jo\u0161 uvek svakodnevno prave, ne zaboravljaju\u0107i \u201enasilje na kojem se zasniva dana\u0161nji sistem, i svo zlo, materijalno i duhovno, koje takav sistem name\u0107e masama ljudi \u0161irom sveta\u201c. Me\u0111u ovim masama je i 6 miliona dece koja svake godine umiru zbog nedostatka jednostavnih medicinskih procedura koje bi bogate dr\u017eave mogle da obezbede po ceni statisti\u010dke gre\u0161ke u svom bud\u017eetu. I milijardu ljudi na ivici gladi ili jo\u0161 gore, kojima se ipak mo\u017ee pomo\u0107i.<\/p>\n

Isto tako, ne bi trebalo da zaboravimo da je na\u0161e bogatstvo u velikoj meri rezultat tu\u0111e tragedije. Ovo je dramati\u010dno o\u010digledno u Anglosferi. Ja \u017eivim u jednom prijatnom predgra\u0111u Bostona. Ljudi koji su nekad tamo \u017eiveli postali su \u017ertve \u201epotpunog istrebljenja svih Indijanaca u najnaseljenijim oblastima Unije\u201c, na na\u010din \u201edestruktivniji po indijanske uro\u0111enike od onog koji su na njih primenili osvaja\u010di Meksika i Perua\u201c \u2013 kako glasi ocena prvog ratnog sekretara novooslobo\u0111enih kolonija, generala Henrija Noksa.<\/p>\n

Do\u017eiveli su sudbinu \u201eone sirote rase ameri\u010dkih starosedelaca, koje istrebljujemo sa tako bezdu\u0161nim i perfidnim ne\u010dove\u0161tvom\u2026 \u0161to je jedan od najgnusnijih grehova ove nacije, za koji \u0107e nam, uveren sam, Bog jednog dana suditi\u201c \u2013 rekao je veliki strateg D\u017eon Kvinsi Adams, intelektualni tvorac Sudbinskog proglasa i Monroove doktrine, mnogo godina nakon \u0161to je i sam znatno doprineo ovim gnusnim grehovima. Australijanci bi lako mogli da se prisete svojih primera.<\/p>\n

Kakva god bila bo\u017eja osuda, Adams je nije o\u010dekivao od ljudi. Spomenimo samo nekoliko skorijih primera, iz dvaju, pretpostavljam, najcenjenijih levo-liberalnih intelektualnih \u017eurnala u Anglosferi, New York Review of Books i London Review of Books.<\/p>\n

U ovom prvom, jedan istaknuti komentator nedavno je preneo ne\u0161to \u0161to je nau\u010dio \u010ditaju\u0107i dela \u201eherojskog istori\u010dara\u201c Edmunda Morgana: naime, kada su Kolumbo i prvi istra\u017eiva\u010di ovde stigli, \u201eprona\u0161li su kontinentalnu prazninu, jedva naseljenu narodom lovaca i sto\u010dara\u2026 U beskrajnom i neiskvarenom svetu koji se prostirao od tropske d\u017eungle do ledenog severa, mo\u017eda je bilo jedva ne\u0161to vi\u0161e od milion stanovnika.\u201c<\/p>\n

Ovaj prora\u010dun je pogre\u0161an za nekoliko desetina miliona, a u \u201epraznini\u201c je bilo naprednih civilizacija, \u0161to je ve\u0107 decenijama vrlo dobro poznato onima koji ho\u0107e da znaju. Na ovaj zaista kolosalni primer poricanja genocida nije objavljeno nijedno reagovanje. U drugom, londonskom \u017eurnalu, jedan poznati istori\u010dar uzgred je spomenuo \u201ezlostavljanje ameri\u010dkih starosedelaca\u201c, \u0161to opet nije izazvalo nijedan komentar. Te\u0161ko da bismo prihvatili izraz \u201ezlostavljanje\u201c za uporedive, pa \u010dak i manje zlo\u010dine na\u0161ih neprijatelja.<\/p>\n

Priznavanje gnusnih zlo\u010dina od kojih smo imali ogromne koristi predstavljalo bi dobar po\u010detak, nakon vekovnog poricanja, ali mo\u017eemo i\u0107i i dalje. Jedno od najve\u0107ih plemena tamo gde ja \u017eivim bilo je pleme Vampanoag, koje jo\u0161 uvek ima mali rezervat nedaleko odatle. Njihov jezik je davno i\u0161\u010dezao. Ali u neverovatnom primeru nau\u010dnog rada, taj jezik je rekonstruisan iz misionarskih tekstova i uporedivih materijala, i sada ima svog prvog maternjeg govornika u poslednjih 100 godina, \u0107erku D\u017eeni Litl Dou, koja je i sama te\u010dno progovorila ovaj jezik.<\/p>\n

Ona je nekada\u0161nja studentkinja MIT, koja je sara\u0111ivala sa mojim pokojnim prijateljem i kolegom Kenetom Hejlom, jednim od najve\u0107ih lingvista savremenog doba. Me\u0111u njegovim brojnim uspesima bila je i uloga koju je imao u osnivanju studija aborid\u017einskih jezika Australije. Bio je i vrlo efikasan u odbrani prava starosedelaca, kao i predani mirovni i pravni aktivista. Uspeo je da na\u0161 odsek na MIT pretvori u centar za prou\u010davanje uro\u0111eni\u010dkih jezika i aktivnu odbranu prava starosedelaca u zemljama zapadne hemisfere i \u0161ire.<\/p>\n

 <\/p>\n

O\u017eivljavanje vampanoag jezika preporodilo je pleme. Jezik nije samo zbir zvukova i re\u010di. To je spremi\u0161te kulture, istorije, tradicija, \u010ditave bogate teksture ljudskog \u017eivota i dru\u0161tva. Gubitak jezika nije samo ozbiljan udarac za jednu zajednicu, ve\u0107 i za sve one koji poku\u0161avaju da ne\u0161to nau\u010de o prirodi ljudskih bi\u0107a, njihovim dometima i dostignu\u0107ima, i naravno, ozbiljan gubitak za one koji se bave raznoliko\u0161\u0107u i uniformno\u0161\u0107u ljudskih jezika, su\u0161tinski va\u017enih \u010dinilaca vi\u0161ih mentalnih sposobnosti. Sli\u010dne stvari mo\u017eemo \u010diniti i dalje, i to je vrlo parcijalan ali zna\u010dajan gest pokajanja za gnusne grehove na kojima se temelje na\u0161e bogatstvo i na\u0161a mo\u0107.<\/p>\n

Budu\u0107i da obele\u017eavamo godi\u0161njice, poput japanskih napada pre 70 godina, ima nekoliko zna\u010dajnih koje padaju otprilike sada, sa poukama koje mogu poslu\u017eiti i prosvetljenju i delovanju. Pomenu\u0107u samo nekolicinu.<\/p>\n

Zapad je upravo obele\u017eio desetu godi\u0161njicu septembarskih teroristi\u010dkih napada, i onoga \u0161to se tada, ali vi\u0161e ne, nazivalo \u201eveli\u010danstvenom invazijom\u201c na Avganistan, za kojom \u0107e ubrzo uslediti jo\u0161 veli\u010danstvenija invazija na Irak. Delimi\u010dna katarza ovog jedanaestog septembra dostignuta je ubistvom prvoosumnji\u010denog, Osame bin Ladena, od strane ameri\u010dkih komandosa koji su u\u0161li u Pakistan, uhvatili ga i ubili, i zatim bacili le\u0161 bez prethodno izvr\u0161ene autopsije.<\/p>\n

Ka\u017eem \u201eprvoosumnji\u010deni\u201c, jer pamtim drevnu ali davno napu\u0161tenu doktrinu o \u201epresumpciji nevinosti\u201c. U aktuelnom izdanju jednog poznatog akademskog \u017eurnala o me\u0111unarodnim odnosima, ima nekoliko rasprava o nirnber\u0161kom su\u0111enju nekima od najgorih kriminalaca u istoriji.<\/p>\n

Tamo mo\u017eemo pro\u010ditati da je \u201eodluka Amerike da krivi\u010dno goni, umesto da vr\u0161i brutalnu osvetu, predstavljala pobedu ameri\u010dke tradicije prava, a naro\u010dito ameri\u010dke vrste legalizma: ka\u017enjavaju se samo oni \u010dija se krivica doka\u017ee na po\u0161tenom su\u0111enju i uz sve proceduralne za\u0161tite\u201c. Ovaj \u017eurnal je iza\u0161ao upravo u vreme proslave napu\u0161tanja ovog principa na dramati\u010dan na\u010din, dok se globalna kampanja ubijanja osumnji\u010denih, i neizbe\u017ene \u201ekolateralne \u0161tete\u201c, nastavlja uz veliko odobravanje.<\/p>\n

Ali to odobravanje nipo\u0161to nije i op\u0161te. Najve\u0107i dnevni list u Pakistanu nedavno je objavio rezultate istra\u017eivanja efekata bombardovanja bespilotnim letelicama, i drugih vrsta ameri\u010dkog terora. Rezultat je da \u201eoko 80 posto \u017eitelja [plemenskih regija] ju\u017enog i severnog Vaziristana ima mentalne posledice, dok \u0107e 60 posto stanovnika Pe\u0161avara uskoro psiholo\u0161ki oboleti ako se ovi problemi smesta ne re\u0161e\u201c, uz upozorenje da je u pitanju \u201eopstanak na\u0161e mlade generacije\u201c.<\/p>\n

Delimi\u010dno iz ovih razloga, mr\u017enja prema Americi dostigla je fenomenalni nivo, a nakon ubistva Bin Ladena dodatno je porasla. Jedna od posledica je otvaranje vatre preko granice na baze okupatorske ameri\u010dke vojske u Avganistanu \u2013 \u0161to je izazvalo o\u0161tru osudu Pakistana jer ne sara\u0111uje u ameri\u010dkom ratu, kome se ogromna ve\u0107ina Pakistanaca protivi, dr\u017ee\u0107i se iste pozicije koju su zastupali u vreme ruske okupacije Avganistana. Takav stav je tada podr\u017eavan, a sada se osu\u0111uje.<\/p>\n

Stru\u010dna literatura, pa \u010dak i ameri\u010dka ambasada u Islamabadu, upozoravaju da pritisci na Pakistan da se priklju\u010di ameri\u010dkoj invaziji i ameri\u010dkim napadima u samom Pakistanu \u201edestabilizuju i radikalizuju Pakistan, stvaraju\u0107i rizik geopoliti\u010dke katastrofe za SAD \u2013 i \u010ditav svet \u2013 koje bi zasenile bilo \u0161ta \u0161to bi moglo da se desi u Avganistanu\u201c \u2013 po re\u010dima britanskog vojnog analiti\u010dara i stru\u010dnjaka za Pakistan, Anatola Livena.<\/p>\n

Ubistvom Bin Ladena ovaj rizik je znatno uve\u0107an, iako se to ignori\u0161e u sveop\u0161toj euforiji aplaudiranja egzekucijama osumnji\u010denih. Ameri\u010dki komandosi imali su nare\u0111enje da, ako bude potrebno, pru\u017ee oru\u017eani otpor pri izlasku iz zemlje. Sigurno bi imali i podr\u0161ku iz vazduha, ako ne i vi\u0161e, a u tom slu\u010daju bi moglo da do\u0111e do ve\u0107eg sukoba sa pakistanskom vojskom, jedinom stabilnom institucijom u Pakistanu, duboko posve\u0107enom odbrani dr\u017eavnog suvereniteta.<\/p>\n

Pakistan poseduje ogroman nuklearni arsenal, koji raste br\u017ee od svih ostalih na svetu. \u010citav sistem je pun radikalnih islamista, produkata sna\u017ene ameri\u010dko-saudijske podr\u0161ke najgorem pakistanskom diktatoru Ziji ul-Haku, i njegovom programu radikalne islamizacije. Ovaj program i pakistansko nuklearno naoru\u017eanje \u010dine ostav\u0161tinu Ronalda Regana. Obama je sada tome dodao i rizik nuklearnih eksplozija u Londonu i Njujorku, ako nuklearni materijali padnu u ruke d\u017eihadista, od \u010dega se razumno strahuje \u2013 to je jedan od brojnih primera konstantne pretnje nuklearnog naoru\u017eanja.<\/p>\n

Ubistvo Bin Ladena imalo je i zvani\u010dan naziv: \u201eOperacija D\u017eeronimo\u201c. To je izazvalo pravi skandal u Meksiku, a protestovali su i ostaci starosedela\u010dkog stanovni\u0161tva u SAD. Ali drugde je malo ko razumeo zna\u010daj identifikovanja Bin Ladena sa juna\u010dkim poglavicom Apa\u010da, koji je vodio pokret otpora protiv okupatora, \u017eele\u0107i da spase svoj narod sudbine \u201eone sirote rase\u201c kako ju je D\u017eon Kvinsi Adams tako elokventno opisao. Imperijalni mentalitet je toliko duboko ukorenjen da se ovakve stvari jednostavno ne prepoznaju.<\/p>\n

Bilo je i nekih kritika Operacije D\u017eeronimo \u2013 sporni su bili naziv, na\u010din izvr\u0161enja i njene implikacije. Ove kritike su izazvale \u017eestoke osude, od kojih ve\u0107ina ne zavre\u0111uje komentar, iako su neke pou\u010dne. Najinteresantnija je bila kritika uglednog levo-liberalno orijentisanog komentatora Merjua Iglesijasa.<\/p>\n

On je strpljivo objasnio da je \u201ejedna od glavnih funkcija me\u0111unarodnog institucionalnog poretka da precizno legitimi\u0161e upotrebu ubojite vojne tehnike od strane zapadnih sila\u201c, pa je stoga \u201eneverovatno naivno\u201c sugerisati da bi SAD trebalo da po\u0161tuju me\u0111unarodno pravo ili druge uslove koje ina\u010de name\u0107emo nemo\u0107nima. Ove re\u010di ne predstavljaju kritiku, ve\u0107 aplauz; dakle, mogu se upu\u0107ivati isklju\u010divo takti\u010dke zamerke ako SAD napadnu druge zemlje, nekontrolisano ubijaju i uni\u0161tavaju, li\u0161avaju \u017eivota osumnji\u010dene kako im volja, ili na neki drugi na\u010din ispunjavaju svoje obaveze prema \u010dove\u010danstvu. Ako \u017ertve ovo do\u017eivljavaju malo druga\u010dije, to samo otkriva njihovu moralnu i intelektualnu zaostalost. A malobrojni zapadni kriti\u010dari koji ne razumeju ove su\u0161tinske istine mogu se okarakterisati kao \u201eblesavi\u201c, obja\u0161njava Iglesijas \u2013 uzgred, misle\u0107i na mene, i ovde ja rado priznajem svoju krivicu.<\/p>\n

Ako se vratimo unazad jednu deceniju, u 2001. godinu, od prvog trenutka bilo je jasno da \u201eveli\u010danstvenija invazija\u201c mo\u017ee biti sve samo ne veli\u010danstvena. Ona je pokrenuta sa razumevanjem da \u0107e mo\u017eda gurnuti nekoliko miliona Avganistanaca preko ivice gladi, pa je bombardovanje do\u010dekano o\u0161trim osudama humanitarnih agencija, koje su bile primorane da prekinu rad, iako je od njih zavisilo pre\u017eivljavanje pet miliona Avganistanaca.<\/p>\n

Sre\u0107om, nije do\u0161lo do najgoreg, ali samo moralni slepci ne mogu da shvate da se delovanje procenjuje prema o\u010dekivanim posledicama, a ne onima koje se zaista dogode. Invazija na Avganistan nije pokrenuta u cilju svrgavanja brutalnog talibanskog re\u017eima, kao \u0161to se kasnije tvrdilo. To je bila naknadna ideja, spomenuta tri nedelje nakon po\u010detka bombardovanja. Navedeni razlog bio je da talibani nisu \u017eeleli da isporu\u010de Bin Ladena bez dokaza, koje je Amerika odbila da dostavi \u2013 kako smo kasnije saznali, zato \u0161to ih prakti\u010dno nije ni imala, a zapravo jo\u0161 uvek ima vrlo malo onih koji bi se odr\u017eali na nezavisnom sudu, iako se Bin Ladenova odgovornost te\u0161ko mo\u017ee dovesti u sumnju.<\/p>\n

Zapravo, talibani su davali neke signale da su spremni na izru\u010denje, a kasnije smo saznali da je bilo i drugih mogu\u0107nosti, ali sve su one odba\u010dene zarad nasilja, koje je od tada raskomadalo zemlju. Prema podacima UN, nasilje je ove godine dostiglo najvi\u0161i nivo u ovoj deceniji, i nema indicija da \u0107e se stanje popraviti.<\/p>\n

Vrlo je ozbiljno pitanje, koje se retko postavlja, da li je bilo alternativa nasilju. Sna\u017eni dokazi govore da jeste. Septembarski napad bio je o\u0161tro osu\u0111en unutar d\u017eihadskog pokreta, i bilo je dobrih prilika da se pokret podeli i da se Al Kaida izoluje. Umesto toga, Va\u0161ington i London odabrali su da slede scenario koji je zacrtao Bin Laden, \u0161to je osna\u017eilo njegovu tvrdnju da Zapad napada islam, i tako su izazvani novi talasi terora.<\/p>\n

Visokopozicionirani analiti\u010dar CIA, Majkl \u0160ojer, zadu\u017een za pra\u0107enje Osame bin Ladena od 1996, smesta je upozorio, a od tada stalno ponavljao, da su \u201eSAD i dalje jedini Bin Ladenov nezamenjivi saveznik\u201c.<\/p>\n

Ovo su neke logi\u010dne posledice ignorisanja Mastijevog upozorenja, i poenta njegovog revolucionarnog pacifizma, koji bi trebalo da nas uputi na promi\u0161ljanje neda\u0107a koje vode nasilju, a ukoliko su one legitimne, kao \u0161to \u010desto jesu, do njihovog ubla\u017eavanja. Kada se savet prihvati, mo\u017ee se do\u0107i do re\u0161enja. Dobar primer je skorije iskustvo Britanije u Severnoj Irskoj. London je godinama odgovarao na terorizam IRA-e jo\u0161 ve\u0107im nasiljem, ubrzavaju\u0107i tako za\u010darani krug, koji je dostigao krvavi vrhunac. Kada je umesto toga vlada po\u010dela da se bavi re\u0161avanjem zahteva, nasilje je posustalo i terorizam je nestao. Bio sam u Belfastu 1993, kada je taj grad bio prava ratna zona, a pro\u0161le godine sam tamo video samo tenzije, ni\u0161ta neobi\u010dnije od onih u mnogim drugim gradovima sveta.<\/p>\n

Mo\u017ee se jo\u0161 mnogo toga re\u0107i o jedanaestom septembru i njegovim posledicama, ali ne bih da zavr\u0161im a da ne pomenem jo\u0161 neke godi\u0161njice. Otprilike u ovo vreme navr\u0161ava se 50 godina otkad je predsednik Kenedi odlu\u010dio da ubrza eskalaciju sukoba u Ju\u017enom Vijetnamu, od opake represije, koja je odnela desetine hiljada \u017eivota i na kraju izazvala reakciju koju klijentelisti\u010dki re\u017eim u Sajgonu nije mogao da kontroli\u0161e, do potpune ameri\u010dke invazije: bombardovanja, kori\u0161\u0107enja napalma, hemijskog ratovanja koje je ubrzo obuhvatilo i uni\u0161tavanje useva da bi se pokret otpora li\u0161io hrane, i slanja miliona Ju\u017enovijetnamaca prakti\u010dno u koncentracione logore, da bi ih se \u201eza\u0161titilo\u201c od gerilaca koje su oni, po sopstvenom priznanju, podr\u017eavali.<\/p>\n

Nemamo dovoljno vremena da govorimo o onome \u0161to je usledilo, a ne bi trebalo ni da bude potrebe. Ratovi su ojadili tri dr\u017eave, uz milionske \u017ertve, ne ubrajaju\u0107i unesre\u0107ene \u017ertve strahovitih hemijskih napada, uklju\u010duju\u0107i i bebe koje se danas ra\u0111aju.<\/p>\n

Bilo je nekoliko ljudi sa strane koji su protestovali \u2013 \u201edivljaci sa margina\u201c kako ih je krstio Kenedijev i D\u017eonsonov savetnik za nacionalnu bezbednost, MekD\u017eor\u017e Bandi, biv\u0161i dekan na Harvardu. Kada je sam opstanak Ju\u017enog Vijetnama doveden u pitanje, narodni protesti su oja\u010dali. Pred kraj rata 1975, oko 70% stanovni\u0161tva smatralo je da je rat \u201esu\u0161tinski naopak i nemoralan\u201c, a ne \u201egre\u0161ka\u201c. Ovaj procenat se nije menjao ni u narednim merenjima, dokle god se pitanje postavljalo u anketama. U zanimljivom kontrastu, na disidentskoj strani velikih medija, rat je opisivan kao \u201egre\u0161ka\u201c, jer na\u0161i plemeniti ciljevi nisu mogli biti ispunjeni po prihvatljivoj ceni.<\/p>\n

Druga godi\u0161njica koje se valja prisetiti danas jeste masakr na groblju Santa Kruz u Diliju pre samo 20 godina, najpoznatiji od mnogih zlo\u010dina tokom indone\u017eanske invazije i aneksije Isto\u010dnog Timora. Australija se pridru\u017eila SAD u formalnom priznavanju indone\u017eanske okupacije, nakon prakti\u010dno genocidne invazije. Ameri\u010dki Stejt department objasnio je kongresu 1982. da Va\u0161ington priznaje i indone\u017eansku okupaciju i \u201eDemokratsku Kampu\u010diju\u201c Crvenih Kmera. Opravdanje je bili da su Crveni Kmeri \u201eza narod Isto\u010dnog Timora nesumnjivo legitimniji predstavnici kambod\u017eanskog naroda nego \u0161to su to \u201efretilinci\u201c (Frente Revolucion\u00e1ria de Timor-Leste Independente)\u201c, jer u Kambod\u017ei \u201eovaj kontinuitet traje od samog po\u010detka\u201c tj. od 1975, kad su Crveni Kmeri preuzeli vlast.<\/p>\n

Mediji i komentatori bili su dovoljno predusretljivi i dozvolili da ovo pro\u0111e u ti\u0161ini, \u0161to nije mala stvar.<\/p>\n

Nekoliko meseci pre masakra na groblju Santa Kruz, ministar spoljnih poslova Australije, Garet Evans, dao je onu \u010duvenu izjavu kojom je opravdao kriminalnu invaziju i aneksiju jer \u201esvet je prili\u010dno nekorektno mesto\u2026 puno\u2026 primera prisvajanja silom\u201c, pa tako mo\u017eemo da okrenemo glavu dok se strahoviti zlo\u010dini odvijaju uz sna\u017enu podr\u0161ku zapadnih sila. Ne ba\u0161 da okrenemo glavu, jer je u to vreme Evans u\u010destvovao u pregovorima o plja\u010dki jedinog resursa Isto\u010dnog Timora, sa svojim drugom Alijem Alatasom, ministrom spoljnih poslova Indonezije, iz \u010dega je proiza\u0161ao verovatno jedini zvani\u010dni dokument na zapadu koji priznaje Isto\u010dni Timor kao region Indonezije.<\/p>\n

Godinama kasnije, Evans je izjavio: \u201eapsolutno odbijam bilo kakvu ideju da snosimo ikakvu krivicu, moralnu ili neku drugu, za na\u0161u poziciju u odnosima Indonezije i Isto\u010dnog Timora\u201c \u2013 a taj stav mogu prihvatiti, pa \u010dak i po\u0161tovati, oni koji iz sukoba iza\u0111u kao pobednici. U Americi i Britaniji, ovo pitanje se \u010dak ni ne postavlja u pristojnom dru\u0161tvu.<\/p>\n

Treba biti po\u0161ten i dodati da je veliki deo australijskog stanovni\u0161tva, i australijskih medija, bio posve\u0107en razotkrivanju i osudi ovih zlo\u010dina, koji spadaju me\u0111u najgore u proteklih pola veka. A 1999, kada su zlo\u010dini ponovo eskalirali, odigrali su zna\u010dajnu ulogu u ube\u0111ivanju ameri\u010dkog predsednika Klintona da u septembru obavesti indone\u017eanske generale da je igranka zavr\u0161ena, nakon \u010dega su se oni smesta povukli i dozvolili ulazak mirovnih snaga predvo\u0111enih Australijom.<\/p>\n

Ima nekih pouka i za javnost. Klintonova nare\u0111enja mogla su biti izdata u bilo kom trenutku u prethodnih 25 godina, \u0161to bi prekinulo zlo\u010dine. I sam Klinton ih je mogao izdati \u010detiri godine ranije, u oktobru 1995, kada je general Suharto do\u010dekan u Va\u0161ingtonu kao \u201ena\u0161 \u010dovek\u201c. Ista nare\u0111enja mogla su biti izdata i 20 godina pre toga, kad je Henri Kisind\u017eer dao \u201ezeleno svetlo\u201c za indone\u017eansku invaziju, a ambasador u UN, Danijel Patrik Mojnahan, govorio da se ponosi jer je \u201epotpuno onesposobio\u201c Ujedinjene nacije da donesu bilo kakve mere za spre\u010davanje indone\u017eanske invazije \u2013 kasnije je dizan u nebesa kao hrabri branitelj me\u0111unarodnog prava.<\/p>\n

Te\u0161ko da mo\u017eemo prona\u0107i bolniju ilustraciju posledica neprihvatanja Mastijeve pouke. Treba dodati da su u sramotnom primeru podila\u017eenja vlastima, neki ugledni zapadni intelektualci tako nisko pali da ovu skarednu istoriju opisuju kao veli\u010danstvenu ilustraciju humanitarnog na\u010dela \u201eprava na za\u0161titu\u201c.<\/p>\n

U skladu sa Mastijevim \u201erevolucionarnim pacifizmom\u201c, Mirovna fondacija Sidneja uvek je uz pravdu isticala i mir. Zahtev za pravdom mo\u017ee ostati neusli\u0161en dugo posle progla\u0161enja mira. Masakr na groblju Santa Kruz pre 20 godina predstavlja dobar primer. Godinu dana nakon masakra, Ujedinjene nacije usvojile su Deklaraciju o za\u0161titi osoba od prisilnog nestanka, u kojoj se navodi da \u0107e se \u201edela koja \u010dine prisilni nestanak tretirati kao teku\u0107i zlo\u010din dokle god po\u010dinioci prikrivaju sudbinu i lokaciju nestalih osoba i dok ove \u010dinjenice ostaju nerazja\u0161njene\u201c.<\/p>\n

Dakle, masakr je teku\u0107i zlo\u010din: sudbina nestalih je nepoznata, po\u010dinioci nisu privedeni pravdi, me\u0111u njima i oni koji jo\u0161 uvek skrivaju zlo\u010dine sau\u010desni\u0161tva i sudelovanja. To je samo jedan pokazatelj koliko nas dug put \u010deka do dostizanja nekog pristojnog nivoa civilizovanog pona\u0161anja.<\/p>\n

Noam \u010comski, Govor na dodeli Sidnejske nagrade za mir, 02.11.2011. <\/a><\/p>\n

Preveo Ivica Pavlovi\u0107<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Priznavanje gnusnih zlo\u010dina od kojih smo imali ogromne koristi bio bi dobar po\u010detak.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-66677","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/66677","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=66677"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/66677\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=66677"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=66677"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=66677"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}