Nekolicina mojih prijatelja uveravaju me da „veoma dobro" poznajem Crnu Goru (valjda i Crnogorce), u \u010demu verovatno ima manje istine nego preterivanja. Istina je da sam dugo bio saradnik „Monitora", kratko prošle godine i „Vijesti", preko dve godine dopisnik nekadašnjeg dnevnog lista „Publika" iz Beograda, a katkad bi mi se otelo da poznajem stotinu najboljih Crnogoraca (ve\u0107inu li\u010dno) ali sve više se uveravam da moja saznanja o ovoj divnoj maloj zemlji i njenim \u017eiteljima nepresta(l)no valja produbljivati. Mo\u017eda bi pomenuti spisak trebalo malo dopuniti novim imenima, a neke „izba\u010diti", ali priznajem taj me stav piše u grupu onih Crnogoraca za koje ka\u017eu da su hvalisavci, iako „u principu" nisam takav.<\/p>\n
Zvu\u010di neverovatno, ali prvi put sam, sa suprugom u Crnoj Gori odmarao 2005. godine. Slu\u010dajno smo otkrili privatni hotel Ranka Babovi\u0107a i Donjem Stolivu i tamo je bilo veoma lepo. Sve na svom mestu, blizu prelepi Kotor, a preko mora još bli\u017ei i uvek na vidiku Perast, mesto gde sam imamo nameru da se, ako svevišnji podari godine, trajno nastanim i do\u010dekam starost kako se narodski ka\u017ee. Kotor mi je bio prevelik zalogaj (hteo bih samo unutar zidina) i godinama me je je dr\u017eala ta peraštanska febra, što bi kazali meni i dalje dragi Dalmatinci, sve dok nisam otkrio da su se tamo nastanila dvojica (bivše estradne Sarajlije) koje ne bih rado imao u komšiluku. Odluku nije promenilo ni saznanje da je tamo kvadratima obezbe\u0111en i meni veoma dragi Novica Jovovi\u0107, najpoznatiji (i najbolji) podgori\u010dki advokat. <\/p>\n
Onda smo (2006), opet slu\u010dajno otkrili Rafailovi\u0107e, raj za odmor na crnogorskom primorju. Prošle i pretprošle godine pohodili smo Novigrad (Istra) i Ohrid, a ove zbog porodi\u010dnih problema mislili smo da se odmor preska\u010de. Iskrsla je prilika, a stari beogradski drugar Branislav – Banjiša Špadijer (koga bih da mogu postavio za crnogorskog ministra turizma) posredovao je kod jednog trojice bra\u0107e (Luka), suvlasnika hotela „Obala", gde nas je \u010dekala soba. <\/p>\n
Da, ipak, krenem od granice, ulaska u Crnu Goru. Naši su nas, ispostavi\u0107e se, vizitali nekoliko minuta du\u017ee. Na crnogorskoj smo teritoriji, nema mnogo automobila, sa obe strane mo\u017eda pet-šest i dva autobusa, ali ose\u0107a se nešto neuobi\u010dajeno. Posle tridesetak sekundi \u010dekanja rukom zove policajac. Vozim lagano, stajem, razmišljam gde su prsluk, vatrogasni aparat… Najpre pri\u0111e de\u010darac i uze 10 evra za ekološku taksu. Nalepi, veli, u desni gornji ugao. Nakon još toliko, eto policajca. Mlad, kršan, kao ve\u0107ina na ovu stranu, ali malo pustio stomak. „Jeste li dugo \u010dekali, gospodo?", ka\u017ee i pomislih da mu odgovorim: Što nas z…….š, \u010dove\u010de. Ka\u017eem da smo na punkt pristigli pre jedva dva minuta, ali on je zaista mislio da smo \u010dekali više od kvarat sata. „Imali smo o\u0111en nekih problema, jedno lišavanje slobode, kolega nije znao engleski, ja sam pomagao u prevo\u0111enju, izvinite ako ste dugo \u010dekali", ka\u017ee dok lagano titra s našim dokumentima ne gledaju\u0107i šta u njima piše. Ponovo ka\u017eem da nismo \u010dekali više od tri minuta ra\u010dunaju\u0107i i njegovo objašnjenje, a on (na plo\u010dici stoji Milan Vojvodi\u0107) vrati papire i po\u017eeli nam sre\u0107an put. <\/p>\n
![\"](\"http:\/\/www.pcnen.com\/images\/38\/blogbanjac1.jpg\")
<\/div>\n