{"id":65967,"date":"2011-11-08T09:08:08","date_gmt":"2011-11-08T07:08:08","guid":{"rendered":"http:\/\/www.pcnen.com\/portal\/?p=65967"},"modified":"2011-11-08T09:08:08","modified_gmt":"2011-11-08T07:08:08","slug":"salafije-vahabiti-i-teroristi","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/2011\/11\/08\/salafije-vahabiti-i-teroristi\/","title":{"rendered":"Salafije, vahabiti i teroristi"},"content":{"rendered":"

\"\"<\/a>Pi\u0161e: Ivan KOSTI\u0106 <\/strong><\/p>\n

Ve\u0107 du\u017ee vreme svedoci smo, u medijima i akademskim radovima, zbrke u vezi sa pojmovima koji ozna\u010davaju tradicionalisti\u010dka islamska u\u010denja poput salafizma i vahabizma. Ova u\u010denja se skoro po pravilu izjedna\u010davaju sa radikalnim teroristi\u010dkim organizacijama poput al-Kaide, talibana, islamskog d\u017eihada, Hizbul tahrira itd. Osim senzacionalizma i podleganja neo-orijentalisti\u010dkim stereotipima, u pitanju je i neznanje.<\/p>\n

Da li su salafije i vahabiti isto?<\/strong><\/p>\n

Termin \u201csalafija\u201d ima koren u arapskoj imenici salaf, \u0161to zna\u010di prethodnik, predak, dok kao verski termin ozna\u010dava tri generacije istaknutih bogoslova (uleme) nakon proroka Muhameda, zbog \u010dega su svi oni koji su tokom istorije zagovarali povratak na izvorni islam sebe nazivali salafijama. Tako od 10. veka pa do danas, imamo \u010ditav niz u\u010denjaka koji su koristili termin \u201csalafija\u201d u najrazli\u010ditijim kontekstima. Kao najbolji primer za raznolikost salafisti\u010dkih mislilaca mo\u017ee da poslu\u017ei radikalno u\u010denje Ibn Tajmije s jedne strane, a sa druge progresivni devetnaestovekovni islamski reformisti\u010dki pokret D\u017eamala al-Dina al-Afganija i Muhameda Abduha, koji je zauzimao sasvim suprotne stavove od Ibn Tajmije.<\/p>\n

\u0160to se ti\u010de vahabita, oni insistiraju na nazivu \u201csalafija\u201d, jer po njihovom shvatanju termini \u201cvahabizam\u201d i \u201cvahabiti\u201d sadr\u017ee u sebi dozu idolopoklonstva prema liku i delu Muhameda Ibn Abd al-Vahaba, \u0161to je za njih neprihvatljivi paradoks, jer u delima Abd al-Vahaba ideja idolopoklonstva je najstro\u017eije osu\u0111ena, \u010dak i prema proroku Muhamedu. Me\u0111utim, nazivati vahabite \u2013 salafijama je samo donekle opravdano, jer i pored njihove \u017eelje da ih drugi tako nazivaju, to bi zna\u010dilo da vahabiti preuzimaju neki vid tapije na taj naziv, \u0161to bi bilo neodgovaraju\u0107e zbog mnogobrojnih specifi\u010dnosti njihovog pokreta, a i zbog \u010dinjenice da nisu sve salafije vahabiti.<\/p>\n

Abd al-Vahab i njegovo u\u010denje<\/strong><\/p>\n

Abd al-Vahab je ro\u0111en 1703. godine u Ned\u017edu, regionu koji predstavlja srce Arabijske pustinje. Pripadnici njegove familije i njegov otac bili su hanbalitski u\u010denjaci, zbog \u010dega je Abd al-Vahab bio pod sna\u017enim uticajem rigidne hanbalitske versko-pravne \u0161kole (mazhaba). Pored uticaja hanbalitskog mazhaba, Abd al-Vahabijevo u\u010denje duguje i \u010detrnaestovekovnom hanbalitskom u\u010denjaku Ibn Tajmiji i njegovom sledbeniku Ibn Kajimu. Neki idu tako daleko da tvrde da je zapravo malo toga originalnog u u\u010denju Abd al-Vahaba, ve\u0107 da je on skoro celokupno svoje u\u010denje izgradio na delima Ibn Tajmije. Ova tvdrnja je delimi\u010dno istinita. Do devedesetih godina 20. veka akademska pa\u017enja je premalo bila usmerena na izu\u010davanje Abd al-Vahabovih dela, zbog \u010dega se malo znalo o velikom opusu koji je ostavio za sobom.<\/p>\n

Ono zbog \u010dega su mnogi nau\u010dnici povla\u010dili paralele izme\u0111u Abd al-Vahaba i Ibn Tajmije pre mo\u017eemo da zahvalimo sli\u010dnim okolnostima u kojima su se iznedrila u\u010denja ova dva u\u010denjaka. Obojica su \u017eiveli u vremenima kada je islamska zajednica (umma), po njihovom mi\u0161ljenju, po\u010dinjala da \u201czastranjuje\u201d i napu\u0161ta fundamentalna u\u010denja islama.<\/p>\n

Ibn Tajmija je ro\u0111en malo posle pada abasidskog halifata u ruke Mongola. Bio je svedok, i pored prela\u017eenja mongolskog vladara na islam, napu\u0161tanja \u0161erijata, kako u pravnim stvarima, tako i na planu individualnog verskog \u017eivota. Ogor\u010den takvim stanjem u dr\u017eavi, njegov \u017eivotni moto je postao \u201cnatrag Kuranu i Prorokovoj sunni\u201c. Tako da su on i njegov sledbenik Ibn Kajim intenzivno radili na \u0161irenju ranog islama salafa i rigidnog hanbalitskog mazhaba.<\/p>\n

Nekoliko vekova kasnije, Abd al-Vahab je na podudaran na\u010din \u017eiveo u vreme sumraka Osmanske imperije. On je smatrao da islam, koji je osmanski sultan \u0161titio, nije \u201cpravi\u201d islam i time je implicirao da sultan zapravo nije legitimni i \u201cpravi\u201d lider umme. Da bi uspeo u onome \u0161to je zamislio, a to je vra\u0107anje islamu salafa, Abd al-Vahab je ostvario udru\u017eivanje verske i politi\u010dko-vojne mo\u0107i. Sklopio je savez sa dinastijom Ibn Sauda, tada jednom od najmo\u0107nijih dinastija na Arabijskom poluostrvu, kako bi zajedni\u010dkim snagama oslobodili Arabljane od osmanske vladavine i uspostavili dr\u017eavu koja \u0107e se voditi islamskim zakonom, to jest, \u0161erijatom. Propovedao je da je obaveza muslimana Arabije da se vrate na ono \u0161to islam zaista jeste. Insistirao je na jedinstvenosti Boga, odakle i dolazi naziv za pristalice tog shvatanja \u2013 muwahidun (\u0645\u0648 \u062d\u062f\u0648\u0646), kojim su se on sam i njegovi sledbenici koristili, a \u0161to u prevodu zna\u010di monoteisti, unitarci. Govorio je s velikom ostra\u0161\u0107eno\u0161\u0107u protiv sufija i protiv svih novotarija (bida) koje su nastale nakon prvih generacija pravovernih muslimana (salafa). Najva\u017enije delo koje je Abd al-Vahab ostavio iza sebe jeste Knjiga o monoteizmu (Kitab al-tawhid).<\/p>\n

Stapanje vahabizma i dinastije Saud<\/strong><\/p>\n

Stvaranje vahabitske dr\u017eave i osvajanje Ned\u017eda zapo\u010deo je Muhamed ibn Saud, a nastavio njegov sin Abdulaziz, koji je osvojio Rijad 1773. godine. Osvajanje Rijada \u0107e predstavljati veliki uspeh i podsticaj za vahabite. Do 1786. godine Abdulaziz \u0107e osvojiti ceo Ned\u017ed. Nakon njega vlast preuzima njegov sin Saud, sa kojim \u0107e vahabitska dr\u017eava dosti\u0107i vrhunac. Pod Saudom vahabiti \u0107e osvojiti Medinu 1805. godine, a 1806. i Meku. Ugro\u017eava\u0107e tako\u0111e i ju\u017ene delove Iraka. Do pada prve vahabitske dr\u017eave je do\u0161lo 1815, kada je Muhamed Ali u korist Porte povratio Hid\u017eaz u bici kod Bisela. Kasnije, tokom osnivanja tre\u0107e vahabitske dr\u017eave, nakon 1902. godine, va\u017enu ulogu \u0107e odigrati \u201cozlogla\u0161eni\u201d pokret \u201cBra\u0107e\u201d (Ihwan), koji je bio sna\u017eno nadahnut originalnim u\u010denjem Abd al-Vahaba. Izme\u0111u 1902-1932. odigra\u0107e se niz doga\u0111aja koji \u0107e za rezultat imati stvaranje dr\u017eave pod okriljem dinastije Saud i dogmati\u010dkog u\u010denja Abd al-Vahaba. Tako 1932. godine nastaje dr\u017eava koju mi danas znamo kao Kraljevinu Saudijsku Arabiju.<\/p>\n

Abd al-Vahab i radikalni teroristi<\/strong><\/p>\n

Stavljanje znaka jednakosti izme\u0111u vahabita i radikalnih teroristi\u010dkih organizacija je veoma pau\u0161alno etiketiranje vahabisti\u010dkog u\u010denja kao doktrine nasilja i sejanja smrti u ime re\u010di bo\u017eije. Abd al-Vahab \u010dak ni u svojoj Knjizi o D\u017eihadu (Kitabu al-D\u017eihad) ne tuma\u010di \u201cd\u017eihadske\u201d kuranske ajete u svetlu ekspanzionisti\u010dkog \u201csvetog rata\u201d (najodgovorniji za ovakvo tuma\u010denje re\u010di d\u017eihad, pored teroristi\u010dkih organizacija, su zapadni orijentalisti). On ni \u010duveni 5. ajet 9. sure, na zapadu poznat pod imenom \u201cajet ma\u010da\u201d, na koji se radikalni teroristi naj\u010de\u0161\u0107e pozivaju, ne tuma\u010di kao dozvolu za ubijanje nevernika, niti bilo koga drugog.<\/p>\n

Tako\u0111e, trebalo bi da budemo svesni da danas u Saudijskoj Arabiji ne\u0161to manje od 50% stanovni\u0161tva sledi vahabitsko u\u010denje. \u0160to zna\u010di da kada bi se vodili izjedna\u010davanjem vahabita sa teroristima, vi\u0161e od 13 miliona ljudi bi bilo progla\u0161eno teroristima! Pored toga, jedan deo vladaju\u0107e dinastije Saud tako\u0111e sledi vahabitsko u\u010denje. Danas, na par stotina metara od Kabe, najsvetijeg mesta muslimana, nalazi se Mekdonalds, u \u0161oping molovima u Meki mo\u017eete na\u0107i najpoznatije modne brendove od Gu\u010dija do Armanija, u gradu je mogu\u0107e jesti najrazli\u010ditije svetske kuhinje, od tajlandske, preko indijske, do meksi\u010dke. Mislim da je i neupu\u0107enima jasno da ovako ne\u0161to ne bi moglo ni da se zamisli u zemlji gde vlada al-Kaida, talibani ili Hizbul tahrir. Pozivanje radikalnih terorista na u\u010denje Abd al-Vahaba ne zna\u010di ni\u0161ta samo po sebi. Po logici izjedna\u010davanja, po\u0161to se radikalne teroristi\u010dke grupe pri svojim teroristi\u010dkim akcijama naj\u010de\u0161\u0107e pozivaju na ajete iz Kurana, svaki veruju\u0107i musliman na svetu bi mogao da se posmatra kao terorista, \u0161to ponegde na\u017ealost i jeste slu\u010daj.<\/p>\n

Dana\u0161nje teroristi\u010dke organizacije najvi\u0161e podse\u0107aju na harid\u017eite (u prevodu otpadnici, jeretici), \u010duvenu sektu iz 7. veka, koji su prvi delili svet na \u201cku\u0107u islama\u201d (dar al-islam) i \u201cku\u0107u rata\u201d (dar al-harb), i pozivali na ubistvo nelojalnih i \u201cgre\u0161nih\u201d muslimanskih vladara u ime \u201cpravog\u201d islama. Tako\u0111e, oni su odgovorni i za ubistvo \u010detvrtog pravovernog halife Alija, \u010din koji je predstavljao potpuni presedan u dotada\u0161njoj istoriji ismalskog halifata. Sli\u010dno njima, to je kasnije nastavio ve\u0107 pomenuti Ibn Tajmija, koji je pozivao na ubistvo mongolskog vladara i pored njegovog prelaska na islam, i imao veoma radikalan stav prema pripadnicima drugih vera. Savremeni mislioci poput Pakistanca Abu Ale al-Mavdudija i Saida Kutuba su \u201co\u017eiveli\u201d i afirmisali tokom 20. veka ideje dar al-islama i dar al-harba, i ideologiju tekfira (progla\u0161avanje nekoga nevernikom), koju su tako\u0111e u islam prvi put uveli harid\u017eiti i Ibn Tajmija, a ne \u201cotac\u201d vahabizba \u2013 Abd al-Vahab.<\/p>\n

U kotekstu napada na ambasadu SAD u Sarajevu, cilj ovog teksta nije da dovede u pitanje veoma konzervativnu prirodu Abd al-Vahabovog u\u010denja, koje je vi\u0161e nego problemati\u010dno po mnogim pitanjima, pre svega zbog svog mizogini\u010dnog karaktera, ve\u0107 da predstavi veoma bitne razlike izme\u0111u tradicionalnog vahabitskog u\u010denja, ma koliko ono nama bilo strano, i teroristi\u010dkih organizacija koje su odgovorne za strahovita zlodela. Mevlid Ja\u0161arevi\u0107 i njemu sli\u010dni pojedinci, koji su podlegli radikalnim u\u010denjima raznih teroristi\u010dkih organizacija, aktovima poput onoga iz Sarajeva najvi\u0161e doprinose daljem pogor\u0161avanju slike muslimanskih vernika, koji iz godine u godinu nose sve ve\u0107i balast bezumnih teroristi\u010dkih organizacija.<\/p>\n

Pe\u0161\u010danik.net<\/a><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Stavljanje znaka jednakosti izme\u0111u vahabita i radikalnih teroristi\u010dkih organizacija je veoma pau\u0161alno etiketiranje vahabisti\u010dkog u\u010denja kao doktrine nasilja i sejanja smrti u ime re\u010di bo\u017eije.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-65967","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-drugi-pisu"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/65967","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=65967"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/65967\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=65967"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=65967"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=65967"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}