Zvoni mi mobitel dok se biciklom spu\u0161tam blagom strminom negdje u Zagar\u010du i razmi\u0161ljam da li na raskrisnici koja se primi\u010de treba da skrenem lijevo ili desno.<\/p>\n
Javlja se prijatelj i pita \u0161ta radim.<\/p>\n
“Gleda luda put \u0161to se krivuda Odgovor su bili stihovi Miljenka \u017duborskog. Neki od rijetkih\u00a0koji su pretekli u mom pam\u0107enju.<\/p>\n Prijatelj se smije, ali\u00a0\u010dini mi se da ne zna \u010dijim sam stihovima \u010dastio njegovu radoznalost.<\/p>\n Pitam prijatelja zna li ko je Miljenko \u017duborski.<\/p>\n Ka\u017ee da ne zna.<\/p>\n Prvo sam pomislio da se \u0161ali. Kako ne zna? \u010covjek pi\u0161e, \u017eivio u Beogradu…<\/p>\n Nije se \u0161alio.<\/p>\n Rekao sam da je zaradio kod mene veliki minus. Ne\u0161to docnije se taj minus po\u010deo smanjivati. Moj prijatelj pripada mla\u0111im nara\u0161tajima. \u0160to bi on morao znati ko je \u017duborski. I ja sam, eto, bio zaboravio na njega. U sje\u0107anju ga je prona\u0161lo jedno raskr\u0161\u0107e i pitanje postavljeno pred tim raskr\u0161\u0107em.<\/p>\n Ko je \u017duborski?<\/p>\n \u201eLjuba Moljac nas je zasmejavao tekstovima koje je napisao ve\u0107inom Miljenko Zuborski. Poznat po tome \u0161to je pisao za “JE\u017d”, a i bio profesor psihologije u hemiskoj skoli, a meni razredni stare\u0161ina. Divan \u010dovek!”<\/p>\n
\n<\/em>I razmi\u0161lja \u010de\u0161kaju\u0107i muda”. <\/em><\/p>\n