Mo\u017eemo promeniti oblik našeg tela, usporiti znake starenja i da nau\u010diti da kontrolišemo otkucaje srca. Ipak, kada se o plakanju radi, \u010dini se da smo još uvek nemo\u0107ni.<\/p>\n
Neka nova istra\u017eivanja daju odgovore na pitanja koje biološke i kulturne sile stoje iza plakanja, pokazuju\u0107i da postoje razli\u010dite vrste suza kao i razlike izme\u0111u na\u010dina na koji muškarci i \u017eene pla\u010du.<\/p>\n
\u017dene su biološki programirane da pla\u010du više od muškaraca. Ispod mikroskopa \u0107elije \u017eenskih suznih \u017elezda izgledaju druga\u010dije nego muške. Tako\u0111e, suzni kanali kod muškaraca su ve\u0107i nego kod \u017eena tako da \u0107e se \u017eenske suze br\u017ee razliti po obrazima. "Kod muškaraca su suzni kanali kao velike cevi za vreme oluje," ka\u017ee Luan Brizendin, neuropsihijatar sa Kalifornijskog univerziteta.<\/p>\n
Društveni uslovi dolaze do izra\u017eaja kada je u pitanju impuls zabrane plakanja, ka\u017ee Brizendin. Kada iskusimo fizi\u010dki ili emotivni bol, amigdala, koja je deo limbi\u010dkog sistema ili "emotivni mozak", aktivira signale za plakanje. Ako je stimulans dovoljno veliki, energija mo\u017ee da putuje iz emotivnog podru\u010dja u frontalni. To je trenutak kada disanje preraste u grcanje.<\/p>\n
Muškarci obi\u010dno sprovode neke mehanizme smirivanja samih sebe pre nego što pre\u0111u tu granicu pla\u010da.<\/p>\n
"De\u010dacima stalno govore da ne treba da pla\u010du: da saviju glavu, da misle o vremenu ili da skrenu pa\u017enju na nešto drugo," ka\u017ee dr Brizendin.<\/p>\n
Istra\u017eivanja pokazuju da testosteron poma\u017ee podizanju praga izme\u0111u emocionalnog stimulansa i prolivanja suza.<\/p>\n
Da bi svoje studente na njujorškoj Filmskoj akademiji nau\u010dio kako da pla\u010du, profesor Glen Kalison ih podse\u0107a da razmotre \u010dinjenicu da su još od detinjstva gradili barijere koje su ih spre\u010davale u tome.Trik je da zamisle bol i tugu neke osobe i onda da se pove\u017eu sa preprekama koje je ta osoba sagradila da ne bi plakala, objasnio je on. Realisti\u010dan na\u010din za prikazivanje suza nije da ih pustite ve\u0107 da poka\u017eete borbu sa samim sobom da ne zapla\u010dete.<\/p>\n
"Pokušaj suzbijanja pla\u010da je poznato ose\u0107anje," ka\u017ee Kalison, direktor gluma\u010dke akademije. "Samo glumci \u017eele da pla\u010du."<\/p>\n
Istra\u017eivanje suza i procesa plakanja je slo\u017eeno. Postoje dve vrste suza. Nadra\u017euju\u0107e suze poma\u017eu da se operu o\u010di od prašine, prljavštine i ne\u010disto\u0107a, a emocionalne suze se stvaraju i realizuju kao odgovor na emotivne stimulanse i fizi\u010dki bol. Sve suze sadr\u017ee proteine, so i hormone izme\u0111u ostalih supstanci, ali emocionalne suze imaju ve\u0107i nivo proteina, ka\u017ee Vilijam Frej, neurolog i biohemi\u010dar.<\/p>\n
Jedan od hormona u suzama je prolaktin, katalizator laktacije. Baš kao što poma\u017ee u stvaranju mleka, prolaktin tako\u0111e poma\u017ee i u stvaranju suza. Dok napune 18 godina, \u017eene imaju 50,60% viši nivo prolaktina u krvotoku nego muškarci.<\/p>\n
"Verujemo da je i to jedan od razloga zbog kog \u017eene lakše zapla\u010du," ka\u017ee Frej.<\/p>\n
Dosta toga je i dalje nepoznanica. Ljudi su jedina bi\u0107a koja pla\u010du emocionalne suze, što ote\u017eava istra\u017eivanje unutrašnjih mehanizama suznih \u017elezda. Tako\u0111e, plakanje nije lako podsta\u0107i u kontrolisanom ekperimentalnom okru\u017eenju.<\/p>\n
Ed Vingerhots, profesor klini\u010dke psihologije, ka\u017ee da za prikupljanje suza on ispitanicima pokazuje fotografije ljudi u raznim stanjima kriza, pokušavaju\u0107i da im izmami suze empatije.<\/p>\n
"Mi ne udaramo ljude u o\u010di, ve\u0107 koristimo luk. Za prikuplkjane suza koriste se bo\u010dice i epruvete koje dr\u017eimo kraj obraza ispitanika," ka\u017ee dr Vingerhots.<\/p>\n
B92<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Mo\u017eemo promeniti oblik našeg tela, usporiti znake starenja i da nau\u010diti da kontrolišemo otkucaje srca. Ipak, kada se o plakanju radi, \u010dini se da smo još uvek nemo\u0107ni.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-50639","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/50639","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=50639"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/50639\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=50639"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=50639"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=50639"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}