Do sada je dokumentovano i potvr\u0111eno da su 344 o\u017eivljavana pacijenta imala ose\u0107aj lebdenja iznad sopstvenog tela<\/p>\n
Višegodišnja bitka izme\u0111u ameri\u010dkih hriš\u0107anskih fundamentalista i novih ateista u Evropi, ali i u SAD, u ovoj godini nije jenjavala, samo je menjala formu. Sada je na redu rasprava o \u017eivotu posle smrti, o duši kao fenomenu koji istrajava nezavisno od mozga u kome se ra\u0111a, i kompleksnim o paralelnim svetovima, multiverzumu, gde svest nastavlja svoj \u017eivot. Tamo, ka\u017eu, ne vladaju fizi\u010dki zakoni našeg kosmosa. <\/p>\n
Ideju o novom \u017eivotu posle starog i o duši koja pre\u017eivljava smrt svoga vlasnika nastavivši da i dalje traje, razradio je Dineš d'Suza, i prikazao je u nedavno objavljenoj knjizi „\u017divot posle smrti: dokaz" (Dinesh D'Souza : „The Life After Death: Evidence"). <\/p>\n
U njegovim tvrdnjama nema nikakvih akcija svetaca, medijuma, \u010duda i duhova, ve\u0107 se sve zasniva na kvantnoj mehanici, neuronauci i moralnoj filozofiji. D'Suza „\u017divot posle smrti", zajedno s nekim drugim skorašnjim monografijama o duši, poput „\u0110avolove zablude: ateizam i njegove nau\u010dne pretenzije" matemati\u010dara i filozofa Dejvida Berlinskog (David Berlinsky) i „ „Jezika Boga", geneti\u010dara i direktora ameri\u010dkog Nacionalnog instituta za zdravlje, Frensisa Kolinsa (Frances Collins) predstavljaju pokušaje kojima oni, kao vernici, ulaze u konfrontaciju sa takozvanim novim ateizmom i to na njegovom sopstvenom intelektualnom tlu. D'Suza koji, ina\u010de, voli borbu kad mu je jedna ruka vezana iza le\u0111a, \u010dest je oponent u debatama sa istaknutim ateistima, uklju\u010duju\u0107i Hristofera Ki\u010densa (Christofer Kitchens) poznatog po knjizi „Bog nije veliki: kako religija truje, i skeptika Sema Herisa ( Sam Harris) autora „Kraja vere". <\/p>\n
D'Suza ne tvrdi da je komunicirao s bilo kim ko je ve\u0107 umro i ne o\u010dekuje da \u0107e to ikad u\u010diniti. D'Suza priznaje da je istaknuti ateista Ri\u010dard Dokins dao evoluciono objašnjenje zla, dobrote i patnje, ali on u to ne veruje, jer misli da jedino postulat o \u017eivotu posle smrti omogu\u0107ava pronala\u017eenje smisla \u017eivota. Uostalom, tako nešto bilo je na ceni i u doba Dantea. Uzgred, dobro je pogledati 13. glavu o evolucionoj teodiceji u Dokinsovoj knjizi „Najve\u0107a predstava na svetu" koju je tek izdao (u savršenom prevodu) agilni Helix iz Smedereva! <\/p>\n
Ali, gde se odigrava procenjivanje kvaliteta duše, gde se ona nagra\u0111uje i gde se ka\u017enjava? D'Suza daje odgovor: to se doga\u0111a u multiverzumu, u beskona\u010dno umno\u017eenom kompleksu paralelnih svetova, koji se pominje i u nekim verzijama kvantne teorije. Uostalom, zahvaljuju\u0107i kosmologu Maksu Tegmarku ( Max Tegmark) odavno raspola\u017eemo taksonomijom mnoštva univerzuma van ovog našeg, u kome \u017eivimo, koji vidimo i prou\u010davamo.
D'Suza podse\u0107a da u multiverzumu fizi\u010dki zakoni imaju druga\u010dije vrednosti, a materija sama po sebi ima razli\u010ditu formu, tako da u fizici ne postoji ništa što bi protivure\u010dilo ideji \u017eivota duše posle smrti u nekim drugim okvirima i u telima koja su znatno druga\u010dija nego ona koja posedujemo na Zemlji. <\/p>\n
Nau\u010dne rasprave o \u017eivotu posle smrti do sada nisu ni postojale jer je tako nešto smatrano besmislenim. Bilo je to prazno polje sve do današnjih dana. Savremena multidisciplinarna studija o o\u010duvanoj svesti za vreme o\u017eivljavanja, tj. vra\u0107anja iz mrtvih (AWARE -Awareness During Resuscitation) bavi se ose\u0107anjem stanja bliskog smrti (NDE – Near Death Experience). Re\u010d je o se\u0107anjima onih ljudi koji su bili reanimirani posle prestanka rada srca i posle nastanka klini\u010dke smrti definisane kao odsustvo sr\u010danih otkucaja (ravan EKG) i prestanak merljive elektri\u010dne aktivnosti mozga (ravan EEG) . <\/p>\n
Zastoj rada srca, tako\u0111e poznat i kao kardiopulmonalni ili cirkulacioni zastoj, u suštini, predstavlja prekid protoka krvi kroz telo zbog nesposobnosti sr\u010danog miši\u0107a da je potiskuje prema glavi, unutrašnjim i perifernim delovima tela.
„Gušenje" mozga zbog odsustva kiseonika dovodi do gubitka svesti, agonalnog disanja i, na kraju, do smrti. Zastoj srca du\u017ei od tri do pet minuta smrtonosan je. Bilo kakva pomo\u0107 ima smisla samo u tom kratkom petominutnom intervalu.
Da bi se ilustrovao fenomen „\u017eive svesti" ve\u0107 umrlog vlasnika, uzima se primer Pamele Rejnolds iz Atlante u SAD, ina\u010de, poznate peva\u010dice. Ona je imala je 35 godina kad je 1991. iskusila ose\u0107anje smrti i to za vreme dok je bila u anesteziji, bez imalo svesti, i dok je operisala mozak. Njena svest o sopstvenoj smrti i ose\u0107anje da je izašla iz svog tela, jedan je od najzapa\u017eenijih i najbolje dokumentovanih do\u017eivljaja „s one strane", tamo gde je smrt. Rejnoldsova je bila pod strogim i preciznim medicinskim monitoringom za vreme trajanja operacije. U jednom delu hirurškog postupka, elektri\u010dna aktivnost njenog mozga nestala je, nije više bilo cirkulacije krvi kroz mozak, što je izazvalo klini\u010dku smrt. Me\u0111utim, posle uspele operacije, ona je tvrdila da je za sve to vreme, sa neke visine, posmatrala neke delove hirurškog postupka i da je bila o\u010devidac nekih doga\u0111anja u operacionoj sali. Medicinski personal je kasnije potvrdio ta\u010dnost i preciznost navoda Rejnoldsove. <\/p>\n
Kad neko ose\u0107a da je ve\u0107 umro i da svoje telo vidi kako le\u017ei na odru, na operacionom stolu ili bilo gde, onda je to za mnoge dokaz opstanka svesti i njenog \u017eivota posle smrti vlasnika tela kome je pripadala. <\/p>\n
U toku dijagnostikovanja bolesti Rejnoldsove, CT-skener pokazao je da ona ima veliku aneurizmu (okruglasti bobi\u010dasti klobuk na arteriji) u mozgu i lekari su shvatili da je re\u010d o slu\u010daju koji je inoperabilan klasi\u010dnom neurohirurškom metodologijom, budu\u0107i da bi se hirurški posao morao odvijati tik uz „nedodirljivo" mo\u017edano stabalo u kome su sve vitalne funkcije. Mala, slu\u010dajna povreda mo\u017edanog stabla zna\u010di kraj ne\u010dijeg \u017eivota. Zbog teške pozicije anurizme, doktor Robert Špecler (Robert Spetzler), profesor na Neurološkom institutu u Feniksu u Arizoni, odlu\u010dio se na neobi\u010dni hirurški postupak, tj. na operaciju u hipotermiji i na zaustavljanje rada Pamelinog srca. Za vreme takvog postupka, telesna temperatura pada na 16 stepeni, zaustavljaju se plu\u0107a i srce, a krv privremeno prestaje da napaja mozak. <\/p>\n
U jednom periodu, u toku ove procedure, Pamelin elektroencefalogram bio je potpuno ravan, mo\u017edano stablo nije odgovaralo ni na kakve dra\u017ei, sve vitalne funkcije zaustavljene su, a u mozgu nije bilo kapi krvi. U tom trenutku doktor Špecler je došao instrumentom do aneurizme, i naro\u010ditom štipaljkom odvojio je od arterije. Operacija je privedena kraju bez teško\u0107a i, sre\u0107om, u potpunosti uspela. <\/p>\n
– Za vreme operacije, dok je bila bez svesti, ali pre nego što joj je zaustavljeno srce, Rejnoldsova je \u010dula zvuk koji je bio sli\u010dan kao kad se izgovori „d". Taj zvuk pojavio se u trenutku kad je osetila da je nešto izvla\u010di iz sopstvenog tela. Posle je objašavala kako je lebdela u operacionoj sali gledaju\u0107i dole doktore i svoje telo kako ga operišu. U tom stanju imala je nekoliko neobi\u010dnih zapa\u017eanja:
Videla je da doktor Špecler koristi bušilicu da bi joj otvorio kost na lobanji. Bila je iznena\u0111ena što ta bušilica izgleda kao elektri\u010dna \u010detkica za zube, a ne kao testera – što je ona o\u010dekivala. Kasnije se ispostavilo da je bušilica zaista bila posebnog izgleda i da je podse\u0107ala na elektri\u010dnu \u010detkicu za zube. <\/p>\n
\u010cula je \u017eenski glas kako ka\u017ee: „Imamo problem. Njene arterije su suviše uske". Kasnije je potvr\u0111eno da su doktori prvo pokušali sa povezivanjem mašine za srce i plu\u0107a za njenu desnu nogu, a kako su joj arterije bile suviše uske, prebacili su je na suprotnu stranu i vezali za levu nogu.<\/p>\n
Ovi primeri pokazuju njenu sposobnost opa\u017eanja i slušanja za vreme operacije dok je bila bez svesti.<\/p>\n
U toku operacije kad je zaustavljeno srce, u nekim trenucima zapazila je oko sebe prisustvo nekih osoba. Ose\u0107ala je da je nešto vu\u010de prema nekom jakom svetlu. Kad je dospela u tu svetlost u njoj je raspoznala oblike me\u0111u kojima su bili – njena baka, ujak i neki bolesni ro\u0111aci. <\/p>\n
Što je to du\u017ee trajalo to je više u\u017eivala. Ali u jednom trenutku nešto ju je opomenulo da se mora vratiti u svoje telo i onda ju je ujak odveo blizu operacionog stola kako bi ponovo ušla u telo prekriveno sterilnim \u010daršavima.
U knjizi „Svetlost i smrt" dr Majkla Seboma (Michael Sabom) u kojoj se do detalja opisuju doga\u0111anja tokom operisanja gospo\u0111e Rejnolds, i još 50 drugih bolesnika sa sli\u010dnim ili istim iskustvima boravka van sopstvenog tela, istaknuto je sedmo\u010dasovno trajanje hirurškog postupka u slu\u010daju Rejnoldsove, pri \u010demu su srce, plu\u0107a i protok krvi kroz mozak bili zaustavljeni oko jedan sat. <\/p>\n
Dr M. Sebom u svojoj knjizi daje kratku satnicu doga\u0111anja u operacionoj sali: Rejnoldsova je uneta u operacionu salu u 7.15 ujutru i odmah je primila tiopental kroz venu kako bi došlo do opšte anestezije. U 8.40 doktor Špecler po\u010deo je operaciju napravivši veliki prorez na ko\u017ei i potom je, koriste\u0107i posebnu bušilicu, otvorio pacijentkinjinu lobanju. U 10.15 za telo Rejnoldsove priklju\u010dena je mašina koja zamenjuje rad srca i plu\u0107a i onda je po\u010delo hla\u0111enje njene krvi. U 11.20 njena krv je imala temperaturu 16 stepeni, mozak je prestao da emituje elektri\u010dne signale. U 11.25 mašina koja zamenjuje srce i plu\u0107a isklju\u010dena je. Glava i telo su onda sa hirurškim stolom tako nagnuti da bi se krv eliminisala iz mozga Rejnoldsove. Posle toga aneurizma je splasla i doktor Špecler je uspeo da je eliminiše. U 12.30 temperatura njene krvi bila je 32 stepena a telo joj je odvojeno od mašine koja zamenjuje srce i plu\u0107a. U tom trenutku Rejnoldsova \u010duje pesmu „Hotel Kalifornija" (legendarni hit Iglsa iz 1977. sa istoimenog albuma). Zadovoljan obavljenim poslom Špecler skida rukavice, izlazi iz operacione sale, a asistenti završavaju operaciju. Sve vreme \u010dula se tiha muzika. U 14.10 Rejnoldsova je izneta iz operacione sale u stabilnom stanju i preba\u010dena u prostoriju za stabilizaciju vitalnih funkcija, a potom u jedinicu za intenzivnu terapiju. <\/p>\n
Doga\u0111aji za vreme operacije i ose\u0107aj Rejnoldsove da je izašla iz svog tela, \u010desto se koriste kao dokaz trajanja svesti iako u telu nema znakova \u017eivota.
Ukoliko se pregleda medicinska literatura o ovoj temi u poslednjih dvadesetak godina, dve naj\u010deš\u0107e teorije koje objašnjavaju pojavu ose\u0107anja ne\u010dijeg izlaska iz sopstvenog tela i o\u010duvanu svest, iako mozak ne daje znake \u017eivota, zasnivaju se uglavnom na halucinacijama zbog fizioloških promena u toku procesa umiranja i na psihološkom stresu koji nastaje zbog ose\u0107anja bliskosti smrti ili zbog pretnje da \u0107e nastati smrt. Ove dve teorije mnogo godina slu\u017ee kao nau\u010dna objašnjenja, iako imaju mnogo slabosti. Pominju se i izvesni medijatori u mozgu za koje se smatra da su odgovorni za fenomen opstanka svesti koja „posmatra" šta se doga\u0111a s telom. U njih spada efekat sinteze endorfina u mozgu, koji su u suštini supstance vrlo sli\u010dne po strukturi morfijumu. Zatim se govori o nedostatku kiseonika u mozgu i povišenoj koncentraciji ugljen-dioksida kao i o ketaminu koji se koristi u anesteziji, a koji i ina\u010de ima halucinogene efekte. <\/p>\n
Me\u0111utim, suprotno od onoga što bismo o\u010dekivali oslanjaju\u0107i se samo na nauku, pokazalo se da se se\u0107anje bliske smrti zaista javlja me\u0111u mnogim pacijentima. Zbog toga se postavlja pitanje kako je mogu\u0107e da se dobro strukturisani misaoni procesi i prili\u010dno \u017eivahna memorija uopšte mogu javiti u osoba kod kojih mozak ne funkcioniše? Drugim re\u010dima, izgleda da misao i dalje postoji i traje, \u010dak i pod klini\u010dkim okolnostima u kojima je jasno da nema nikakve mo\u017edane funkcije. <\/p>\n
Poznato je da u opštoj anesteziji mnogo puta svest nije u potpunosti izgubljena, a pra\u0107enje EEG-a nije apsolutno pouzdano. U nekim slu\u010dajevima aktivnost mozga se ne registruje iako postoji. <\/p>\n
Bilo kako bilo, do sada je dokumentovano i potvr\u0111eno da su 344 o\u017eivljavana pacijenta imala ose\u0107aj lebdenja iznad sopstvenog tela.<\/p>\n
Da bi se proverilo da li „se\u0107anja na privremenu smrt odgovaraju stvarnosti, u AWARE studiji bi\u0107e primenjeno projektovanje slike posebnog sadr\u017eaja po zidovima soba u kojima se o\u017eivljavaju pacijenti sa dijagnozom klini\u010dke smrti. Pre\u017eiveli pacijenti, uklju\u010deni u studiju, koji izjavljuju da su posmatrali odozgo svoje be\u017eivotno telo, mora\u0107e dati odgovore na pitanja o pojedinostima projektovanih slika po zidovima prostorije u kojoj su o\u017eivljavani. Ukoliko takvi pacijenti prepoznaju ono što se od njih tra\u017ei, onda bi mnogi postulati o telu i svesti morali biti dovedeni u pitanje. Direktor studije AWARE, doktor Sem Pernija (Sam Pernia) koji je trenutno me\u0111u kolegama na Veil Kornelovom medicinskom centru, u Americi, nedavno je (novembar 2009) izjavio nedeljniku Newsweek da su istra\u017eiva\u010di u 20 velikih bolnica u Evropi i Americi identifikovali 600 osoba sa iskustvom bliske smrti i da \u0107e svi oni biti intervjuisani. Pernija misli da \u0107e rezultati ovog istra\u017eivanja biti publikovani 2010. <\/p>\n
\u017divot duše posle smrti tela nije izazovna tema za nekoga ko je proveo \u017eivot tamo gde se le\u010de komatozni bolesnici. Lekarima anesteziolozima, neurolozima i neurohirurzima jasno je da svesti nema bez \u017eivih neurona i da je klini\u010dka smrt po definiciji reverzibilna, za razliku od smrtnog ishoda (exitus laetalis) koji je definitivno i nepovratno stanje. <\/p>\n
Dr Mom\u010dilo B. \u0110or\u0111evi\u0107<\/p>\n