Pre 40 godina ljudi su prvi put sleteli na Mesec. Zbog \u010dega danas, posle \u010detiri decenije, nisu postali nimalo pametniji.<\/p>\n
Ako pogledamo malo u nazad, otkri\u0107emo nešto vrlo zanimljivo o ljudskoj prirodi. Novine i \u010dasopisi sa po\u010detka XX veka bili su prepuni reklama za razli\u010dite sprave za mršavljenje, magi\u010dnih lekova za \u0107elavost, potenciju, celulit, i svih drugih oblika nadrilekarstva. Vek kasnije, sve te stvari se i dalje reklamiraju – a dosta ljudi ih kupuje, troše\u0107i milione svojih para.<\/p>\n
Pomislili bi ste da su ljudi do sada ukapirali da niko ne mo\u017ee da izgubu 5 kg nedeljno gutaju\u0107i \u010dudotvorne pilule, da mu sise ne\u0107e porasti od specijalne (proverene) ameri\u010dke kreme, ili da ne\u0107e zaraditi 50.000 evra rade\u0107i neke poslove kod ku\u0107e ne odlaze\u0107i na posao.<\/p>\n
Uprkos dugoj tradiciji besplatnog i obaveznog osnovnog obrazovanja (i više nego ikada svima dostupnog srednjeg, a pogotovu višeg i visokog obrazovanja), ne izgleda da smo u celini mnogo pametniji.<\/p>\n
Mnogi od nas još uvek rado kupuju najnovije gluposti, i nasedaju na najnovije teorije o zaveri, pomra\u010denju Sunca, gripu, i sl. Mi još uvek upadamo u iste logi\u010dke zamke, bavimo se istim \u0107aknutim idejama, verujemo u istu tigrovu mast u sjajnoj kutijici kao i naši stari roditelji – i roditelji naših roditelja.<\/p>\n
Zašto? Ako smo mogli da se vinemo put Meseca, zašto nismo u stanju da se vinemo iznad tih dokazano loših stvari?<\/p>\n
Obrazovanje<\/strong><\/p>\n \u010citav svet ima isti problem, ali svi se sla\u017eu u jednom -veliki deo problema predstavlja loše obrazovanje.<\/p>\n Naš obrazovni sistem (nije ništa bolje ni kod drugih) ima tendenciju da se koncentriše na mehani\u010dko reprodukovanje \u010dinjenica i u\u010denje napamet: formula, imena, datuma, mesta i doga\u0111aja.[1] Decu je lako nau\u010diti osnovnim \u010dinjenicama i kasnije testirati njihovo poznavanje tih \u010dinjenica; da li \u0111aci znaju koji je glavni grad Argentine ili ne znaju, ili da li znaju Pitagorinu teoremu ili ne. (Naglasak na „u\u010denju za ispit" tako\u0111e podriva potrebu za kriti\u010dkim na\u010dinom razmišljanja, favorizuju\u0107i parcijalno memorisanje \u010dinjenica nad dubiskim razumevanjem.)<\/p>\n Biti pametan podrazumeva sposobnost u shvatanju veza izme\u0111u \u010dinjenica, pronala\u017eenju i preispitivanju skrivenih pretpostavki, i tako dalje. Fakat je da se kod nas ni osnovcima ni studentima (a bogme ni kod ku\u0107e) ne objašnjava kako da razmišljaju analiti\u010dki i kriti\u010dki.<\/p>\n Vrlo retko (ili nikako) kriti\u010dko mišljenje je uklju\u010deno u tipi\u010dan obrazovni program. Uzaludna je nada da \u0107e tokom u\u010denja geografije, matematike, srpskog ili biologije, \u0111aci sami nau\u010diti da misle kriti\u010dki. Me\u0111utim, kriti\u010dko mišljenje nebi trebalo da bude nekakav sklop okolnosti ili nusprodukt ve\u0107 primarni cilj, jer takav na\u010din razmišljanja sutra mogu primeniti na sve školske predmete i oblasti \u017eivota i delanja.<\/p>\n Kognitivna ograni\u010denja<\/strong><\/p>\n Velika rasprostranjenost neuspešnog savladavanja kriti\u010dkog na\u010dina razmi\u010dljanja (ili \u010dak prepoznavanja njegovog zna\u010daja) predstavlja samo deo problema. Napori da našu decu u\u010dinimo pametnijom neminovno \u0107e se razbiti o biolo\u010dku barijeru: naši mozgovi su zapravo sazdani tako da ometaju naše pokušaje da kriti\u010dki razmišljamo.<\/p>\n Kriti\u010dko mišljenje je \u010desto kontraintuitivno, i naš mozak se lako dâ prevariti.<\/p>\n Sujeverje i magija su nam lako prijem\u010dljivi; brzo donosimo zaklju\u010dke bez dokaza; naše sklonosti i predrasude uti\u010du na to kako \u0107emo da tuma\u010dimo svet oko nas. Vidimo lica u oblacima i obrasce u doga\u0111ajima koji zapravo ne postoje. Li\u010dna iskustva i \u017eivopisne anegdote se mnogo lakše primaju i pamte nego stvarne \u010dinjenice. Naši strahovi i emocije \u010desto poništavaju \u010dinjenice i logiku (naprimer, fakti\u010dko znanje da je vazdušno putovanje vrlo, vrlo sigurno malo uti\u010de na instiktivni strah mnogih ljudi od letenja).<\/p>\n Pre bi pitanje bi glasilo, da li uopšte treba da o\u010dekujemo da su ljudi imalo pametniji?<\/p>\n Kriti\u010dko mišljenje je veština, i kao svaka veština mo\u017ee da se nau\u010di, uve\u017eba i poboljšava. O\u010dekivati od prose\u010dne osobe da kriti\u010dki misli isto je kao od mediokriteta o\u010dekivati da svira klavir ili da piše knjige. U\u010denjem i ve\u017ebom, prakti\u010dno svako mo\u017ee da postigne sli\u010dne veštine do odre\u0111enog nivoa, ali ve\u0107ina ljudi nikada ne nau\u010di da misli kriti\u010dki ili analiti\u010dki – \u010dak i nesvesni njihovog zna\u010daja.<\/p>\n Više podataka, isti procesor<\/strong><\/p>\n Koli\u010dina ljudskog znanja se eksponencijalno uve\u0107ala u poslednjih par vekova[2]. Imamo više informacija nego ikad o prakti\u010dno svemu što mo\u017eemo da zamislimo, od fizike i astronomije, do medicine i socijologije. [Va\u017eni izuzeci su (1) paranormalni objekti, kao što su duhovi, Jetiji, Marsovci, i (2) psihi\u010dke sile i horoskopi; kao da se koli\u010dina znanja u tim oblastima se ne menja milenijumima.]<\/p>\n Ali svi ti podaci i informacije su beskorisni ako ih ljudi efikasno ne razumeju ili ih ne primenjuju[3]. Bez logike, mudrosti i razlo\u017ene analize, \u010dinjenice su beskorisne.<\/p>\n Srbija a još više \u010ditav svet suo\u010davaju se sa obeshrabruju\u0107om koli\u010dinom izazova, uklju\u010duju\u0107i klimatske promene, pandeniju gripa, silne ratove, potragu za obnovljivom energijom, itd. Rešavanje tih problema \u0107e zahtevati obrazovanu populaciju, kadru da kriti\u010dki i logi\u010dki analizira novonastala pitanja. Svi se nadamo da \u0107e tako biti, ali ako istorija nudi ikakve putokaze, mi \u0107emo umesto toga posrtati i lutati, zavedeni smušenim medijima i zaludnom politikom, kao što smo uvek.<\/p>\n [Ideju za temu mi je dao Zorki\u0107 (treba da pišemo o budu\u0107im planovima \u010dove\u010danstva za posetu drugim svetovima), a za realizaciju jedan tekst Benjamina Radforda]<\/p>\n