Dok se njema\u010dki lideri pripremaju da ove godine proslave 20-godišnjicu pada Berlinskog zida, jedan \u010dovjek je od njegovih ostataka razvio unosan biznis.<\/p>\n
Folker Pavlovski ima skladište puno ostataka Berlinskog zida spakovanog u kutijama, koje prera\u0111uje i prodaje turistima kao suvenire.<\/p>\n
Osim ostatke zidova, on prodaje i moderne razglednice i majice sa ostalim atrakcijama Berlina.<\/p>\n
"Za mene Zid je proizvod poput ostalih. To je biznis", ka\u017ee za Rojters ovaj bivši gra\u0111evinski radnik, koji zara\u0111uje za \u017eivot prodaju\u0107i njegove ostatke.<\/p>\n
Berlinski zid duga\u010dak 106 kilometara izgra\u0111en je 1961. godine da bi razdvojio Zapadni od Isto\u010dnog Berlina. Njegova namena je bila da prelaz izme\u0111u Zapadnog i Isto\u010dnog Berlina u\u010dini restriktivnijim.<\/p>\n
Posle Drugog svetskog rata, Berlin, kao i ostatak Nema\u010dke, bio je podeljen u \u010detiri sektora. Sovjetski Savez, Sjedinjene Ameri\u010dke Dr\u017eave, Velika Britanija i Francuska su kontrolisali svaki svoj deo Berlina. Sovjetski sektor je bio daleko najve\u0107i.<\/p>\n
Sektori, koje su kontrolisali Amerika, Britanija i Francuska postali su 1949. godine deo Zapadne Nema\u010dke, dok je sovjetski sektor pripao Isto\u010dnoj Nema\u010dkoj.<\/p>\n
U po\u010detku, gra\u0111anima Berlina je bilo dozvoljeno da se slobodno kre\u0107u izme\u0111u sektora, me\u0111utim, sa napredovanujem Hladnog rata, slobodan protok gra\u0111ana bivao je sve restriktivniji.<\/p>\n
Granica izme\u0111u Isto\u010dne i Zpadne Nema\u010dke je bila zatvorena 1952, jedino u Berlinu je u to vreme bila još otvorena. Oko dva i po miliona Isto\u010dnih Nemaca je prešlo na Zapad izme\u0111u 1949. i 1952. godine.<\/p>\n
Tokom godina, koje su usledile, više od 70 gra\u0111ana DDR-a je poginulo prilikom pokušaja prelaska Berlinskog zida, a do obele\u017eavanja 20. godišnjice trebalo bi da bude završen i centralni spomenik \u017ertvama poginulim pri pokušaju prelaska Zida. 9. novembra 1989. Berlinski zid je otvoren za slobodan protok ljudi, a ubrzo potom je skoro potpuno srušen.<\/p>\n
Te no\u0107i 9. novembra 1989. godine opštu euforiju ponovnog ujedinjenja Pavlovski je video kao dobru priliku za biznis.<\/p>\n
"Sve je po\u010delo kada sam ugledao jednog \u010doveka kako prodaje na buvljaku fragment Zida. Pomislio sam: Ja mogu bolje od njega", isti\u010de ovaj 52-godišnjak.<\/p>\n
Ubrzo on je uspeo da kupi oko 300 metara Zida, \u010diji je svaki segment bio te\u017eak 2,6 tona i visok 3,6 metara. Sada on obezbe\u0111uje 90 odsto suvenira na tr\u017eištu.<\/p>\n
I njegova supruga i k\u0107erka rade zajendo sa njim, a ima ga toliko da \u0107e mu zalihe potrajati još desetine godina.<\/p>\n
Prema njegovim re\u010dima, tra\u017enja je i dalje velika, ali su turisti probirljivi, pa ne \u017eele samo deo Zida ve\u0107 i atraktivno pakovanje.<\/p>\n
"Pakovanje je sve", ka\u017ee Pavlovski, koji sada segmente Zida stavlja u akrilne ramove ili ih posebnom tehnikom stavlja u plasti\u010dni globus, koji dodaje na razglednicu.<\/p>\n
On isti\u010de da se bolje prodaju oni delovi koji su se nalazili na zapadnoj strani Zida jer su na njima bili ispisani raznobojni grafiti.<\/p>\n
"Prodaja je opala dosta proteklih nekoliko godina", ka\u017ee on i dodaje da je to zbog toga što ima manje turista iz inostranstva.<\/p>\n
Pavlovski ka\u017ee da se se\u0107a kako ni sam nije verovao kada je na televiziji gledao pad Berlinskog zida.<\/p>\n
I dan danas voli da pogleda dokumentarac ili izlo\u017ebu o padu Zida i periodu Hladnog rata u Nema\u010dkoj.<\/p>\n
"Volim da pogledam neobi\u010dan dokumentarac o Zidu na televiziji, ali ne razmišljam o tome sve vreme. Ja se bavim Zidom ve\u0107 20 godina, ja proizvodim suvenire od Zida. To je moj biznis", ka\u017ee Pavlovski. <\/p>\n
Rojters<\/em> <\/em><\/strong><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Dok se njema\u010dki lideri pripremaju da ove godine proslave 20-godišnjicu pada Berlinskog zida, jedan \u010dovjek je od njegovih ostataka razvio unosan biznis.<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"","_seopress_titles_desc":"","_seopress_robots_index":"","_et_pb_use_builder":"","_et_pb_old_content":"","_et_gb_content_width":"","inline_featured_image":false,"footnotes":""},"categories":[8],"tags":[],"class_list":["post-49821","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-svastara"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49821","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=49821"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/49821\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=49821"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=49821"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.pcnen.com\/portal\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=49821"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}